ANALIZA MIŠLJENJA MINISTARSTVA ZA RAD

Jusufović & Partners > Vesti > ANALIZA MIŠLJENJA MINISTARSTVA ZA RAD
ANALIZA MIŠLJENJA MINISTARSTVA ZA RAD

Analiza Mišljenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja o predviđenim pravima i obavezama radnika i poslodavaca tokom trajanja vanrednog stanja izazvanog epidemijom virusa COVID-19

 

Dana 15.03.2020. godine, doneta je “Uredba o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja”, koja je u primeni od 16.03.2020. godine (U daljem tekstu: „Uredba“). Navedena Uredba obavezuje poslodavce da u periodu trajanja vanrednog stanja u zemlji, izazvanog epidemijom virusa COVID-19, svojim zaposlenima organizuju bezbedan rad. Međutim, mnoga pitanja u vezi prava i obaveza zaposlenih i poslodavaca su ostala nerazjašnjena, te je samim tim bila neophodna detaljnija analiza situacije u kojoj se oni trenutno nalaze, zbog čega je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja objavilo zvanično Mišljenje o Uredbi i svim nedoumicama sa kojima se zaposleni i poslodavci susreću u ovim vanrednim okolnostima (u daljem tekstu: „Mišljenje Ministarstva“).

Imajući u vidu značaj koji Uredba ima za očuvanje srpske privrede u ovom teškom periodu, u nastavku teksta ćemo se potruditi da analiziramo najvažnije zaključke sadržane u Mišljenju Ministarstva.

Naime, kada je u pitanju rad zaposlenog od kuće, on se preporučuje u okolnostima kada poslodavac ima organizacionih uslova da sprovede rad od kuće, i ako je to u skladu sa prirodom obavljanja delatnosti poslodavca. U situaciji kada zaposleni radi od kuće, u skladu sa Zakonom o radu, odnosno Uredbom o organizovanju rada poslodavca za vreme vanrednog stanja, zaposleni ima pravo na naknadu zarade, kao i onaj zaposleni koji radi na svom radnom mestu, izuzev naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, kao i izuzev prava na naknadu drugih troškova u vezi sa organizacijom rada na ovakav način.

Zatim, kada je u pitanju organizovanje rada u javnim upravama i državnim institucijama, pored donete Uredbe o organizovanju rada poslodavca za vreme vanrednog stanja, i ostalih naredbi u vezi preventivnih mera sprečavanja širenja zarazne bolesti COVID–19, izazvane virusom Sars–Cov-2, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave donelo je i Preporuku za organizovanje rada u javnim upravama i državnim institucijama”. Ova Preporuka se najpre primenjuje u državnim organima, javnim agencijama, javnim službama i jedinicama lokalne samouprave, a ukoliko priroda obavljanja delatnosti poslodavca u privatnom sektoru to dozvoljava, može biti primenjena i u tom sektoru.

Naime, ovom Preporukom se prvenstveno štite lica sa utvrđenim hroničnim oboljenjima, zatim lica starija od 60 godina i roditelj deteta do 12 godina, a naročito ako sam vrši roditeljska prava, ili je drugom roditelju ustanovljena radna obaveza. Za navedene zaposlene neophodno je omogućiti rad od kuće, i to u skladu sa planom rada i rasporedom koji je poslodavac, odnosno rukovodilac, sam dužan da utvrdi za svakog zaposlenog. Međutim, ukoliko priroda obavljanja delatnosti poslodavca ne dozvoljava rad od kuće, potrebno je organizovati rad u smenama koji bi podrazumevao manji broj zaposlenih i radno angažovanih lica istovremeno u zatvorenom prostoru. Rad u smenama svakako mora biti u skladu sa svim opštim, posebnim i vanrednim merama bezbednosti, koje se odnose na higijensku sigurnost objekata i lica u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

Dalje, poslodavac treba da omogući jednom roditelju sa detetom ispod 12 godina, da radi od kuće, a ukoliko je proces rada poslodavca takav da je nemoguće organizovati takav rad, neophodno je da se organizuje rad u smenama, tako da se raspored rada zaposlenog roditelja, ne poklapa sa rasporedom rada drugog roditelja, koji takođe ima radnu obavezu.

Mišljenje Ministarstva nam bliže pojašnjava i jednu od možda najizazovnijih situacija, kako za zaposlenog, tako i za poslodavca, odnosno samoizolaciju, ili karantin zaposlenog, tj., kakav je status zaposlenog koji se nađe u samoizolaciji, ili karantinu na osnovu rešenja, ili drugog akta nadležnog organa.

Naime, prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju, u slučaju kada je zaposleni privremeno sprečen za rad zbog propisane mere obavezne izolacije kao kliconoše ili zbog pojave zaraznih bolesti u njegovoj okolini, zaposlenom pripada naknada zarade za prvih 30 dana odsustva, koje plaća poslodavac, a od 31. dana naknadu zarade zaposlenom plaća Republički fond za zdravstveno osiguranje.

Zaposleni, koji je u samoizolaciji ili karantinu, poslodavcu se mora obratiti telefonom, a neophodno je da putem mejla ili nekog drugog elektronskog načina komunikacije, pošalje skeniran ili slikan navedeni akt nadležnog organa. Član porodice ili sam zaposleni mora dostaviti potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, uz doznaku za zaposlenog onog trenutka kada prestanu razlozi zbog kojih istu nije mogao da dostavi. Pravo na naknadu zarade prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju, nema osiguranik, ako je namerno sprečavao ozdravljenje ili ako je zloupotrebio pravo na korišćenje odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad na neki drugi način (na primer prekršaj samoizolacije/karantina). Takođe, pravo na naknadu zarade nemaju zaposleni koji su angažovani po osnovu ugovora van radnog odnosa (osim ako u ovom ugovoru nije utvrđenja novčana naknada za slučaj kada se ne obavljaju poslovi, za koji je zaključen ugovor).

Iz ovoga zaključujemo da u slučaju samoizolacije, ili karantina zaposlenog, a radi zdravstvenog nadzora nad zaraznom bolešću izazvane virusom Sars–cov–2, naknada zarade se reguliše posebnim aktom Vlade, a da je zaposleni dužan da poslodavcu u što kraćem periodu, elektronskim putem, dostavi rešenje nadležnog organa o samoizolaciji, ili karantinu.

Ministarstvo dalje pojašnjava jednu od mogućih opcija tokom trajanja vanrednog stanja, a to je mogućnost korišćenja prava na godišnji odmor, u skladu sa članom 75. stav 1. Zakona o radu, koji predviđa da u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog. U ovom slučaju zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, a u skladu sa članom 114. stav 1. Zakona o radu.

Zatim, daljom analizom Zakona o radu dolazi do još jednog od potencijalnih rešenja ovog izazova, koji predviđa institut u članu 116., a to je mogućnost prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog. U ovom slučaju, zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ta zarada ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, a može trajati najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. Izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana.

U daljem nastavku analize Zakona o radu, Ministarstvo dolazi do još jednog instituta, koji je predviđen u članu 117., a koji se primenjuje u situaciji kada poslodavac nije u mogućnosti da svojim zaposlenima obezbedi zaštitu života i zdravlja na radu, u skladu sa svim preventivnim merama koje su predviđene od strane nadležnih organa, a radi suzbijanja bolesti COVID–19. Reč je o mogućnosti da Poslodavac prekine rad zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, koja predstavlja uslov daljeg nesmetanog obavljanja rada bez ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih i drugih radno angažovanih lica, na osnovu naredbe nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca. U ovom slučaju zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini utvrđenoj Opštim aktom i Ugovorom o radu, a u skladu sa zakonom, Opštim aktom i Ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na naknadu zarade.

Zatim, u okviru Mišljenja Ministarstva predočena je i mogućnost odsustvovanja zaposlenog sa rada zbog bolesti, kao i mogućnost plaćenog i neplaćenog odsustva zaposlenog sa rada, što je svakako predviđeno odredbama članova 77., 78. i 115. Zakona o radu.

Naime, u slučaju privremene sprečenosti za rad, zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog i to najmanje u visini 65% prosečne zarade, odnosno u visini od 100% zarade zaposlenog u slučaju povrede na radu ili profesionalne bolesti.

Kada je u pitanju plaćeno odsustvo zaposlenog, on ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade za slučaj sklapanja braka, porođaja supruge, teže bolesti člana uže porodice, smrti člana uže porodice, dobrovoljnog davanja krvi i dr.

Kada je u pitanju neplaćeno odsustvo, poslodavac može u skladu sa Zakonom o radu, uz izričitu saglasnost zaposlenog, da odobri pravo na neplaćeno odsustvo. Za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno.

Ministarstvo dalje objašnjava da postoji i mogućnost otkaza Ugovora o radu od strane poslodavca, u skladu sa odredbom člana 153. Zakona o radu, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme. Pritom, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, zaposlenom isplati otpremninu, u skladu sa članom 158. stav 1. Zakona o radu.

Ukoliko poslodavac ne isplatu otpremninu, a zaposlenom prestane radni odnos, inspektor će vratiti na rad sve one zaposlene, kod kojih poslodavac nije ispoštovao odredbe zakona. Visina otpremnine utvrđuje se kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorom o radu, i  ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu.

Zaposlenom je u svakom slučaju na raspolaganju pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Ovu naknadu ima zaposleni na neodređeno vreme koji je proglašen tehnološkim viškom, zaposleni na određeno vreme, kao i lice koje po osnovu ugovora  obavljalo privremene i povremene poslove, a koje je u periodu od najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima (u poslednjih 18 meseci) bilo osigurano.

Novčana naknada ovom licu pripada od prvog dana od dana prestanka obaveznog osiguranja, ako se lice prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja. Nezaposlenom koji podnese zahtev, po isteku roka od 30 dana, novčana naknada pripada od dana podnošenja zahteva. Budući da je od dana 23.03.2020. godine svim licima dostupna elektronska prijava na sajtu Nacionalne službe za zapošljavanje, oni imaju mogućnost da se za korišćenje ove novčane nadoknade prijave elektronskim putem.

Na samom kraju važno je istaći da, bez obzira na činjenicu da je u Republici Srbiji uvedeno vanredno stanje, zaposlenom i dalje pripadaju sva zakonom predviđena prava iz radnog odnosa i po osnovu rada, te nema nikakvih prepreka da ista budu u celosti zaštićena iniciranjem redovnih vansudskih i sudskih postupaka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *