VEŠTAČKA INTELIGENCIJA U PRAVU I PRAVOSUĐU
U proteklih desetak godina, sve više dolazi do izražaja razvoj veštačke inteligencije (,,Artificial inteligence’’ ili jednostavno ,,AI’’) u različitim domenima i oblastima društvenog, socijalnog, obrazovnog i ostalih sistema.
Digitalizacija nije novi termin u srpskom rečniku, a veštačka inteligencija, svojim neprestanim usavršavanjem, neminovno predvodi novu ,,digitalnu revoluciju’’ čiji je cilj da poboljša standard i kvalitet života građana, poveća efikasnost, smanji eventualne troškove i gubitak vremena sa kojima se možemo susresti u raznim situacijama (npr. u postupcima pred organima uprave).
Upravo iz tih razloga, kao rezultat digitalizacije, Republika Srbija počela je sa implementacijom raznih modela elektronskog podnošenja dokumenata i prijava ne bi li se smanjili troškovi, uštedelo vreme i izbegli dugi redovi koji nekada znaju da se „protegnu“ i van objekta u kom se određena institucija nalazi. Takođe, ovaj segment digitalizacije još više je došao do izražaja u periodu epidemije korona virusa gde je, u cilju obezbeđivanja zdravstvene zaštite ljudi, upravo u tehnologiji pronađeno rešenje za dalje funkcionisanje institucija države i njihove interakcije sa građanima.
Kao logičan sled napred navedenom, veštačka inteligencija, kao najnovija inovacija digitalizacije, pokušava da pronađe svoju svrhu i namenu u današnjem modernom društvu.
Republika Srbija je krajem 2019. godine usvojila Strategiju razvoja veštačke inteligencije u Republici Srbiji za period 2020-2025. godine („Sl. glasnik RS“, br. 96/2019) i u kojoj je kao jedan od ciljeva navedeno unapređenje usluga javnog sektora primenom veštačke inteligencije, što je još jedan korak ka ispunjavanju uslova za pristup Evropskoj uniji, imajući u vidu da države-članice te organizacije, a i šire, već uveliko implementiraju veštačku inteligenciju u raznim oblastima.
Međutim, ovim tekstom bavićemo se konkretno jednim aspektom veštačke inteligencije, a to je primena iste u pravu i pravosuđu, odnosno terminom ,,Predictive justice’’ (predvidiva pravda) i šta ono podrazumeva.
Pod terminom ,,Predictive justice’’ (predvidiva pravda) podrazumeva se proces predviđanja konačnog ishoda ili jednog dela sudskog postupka od strane veštačke inteligencije, a na osnovu prethodno obrađenog većeg broja sudskih odluka iz istih ili sličnih slučajeva.
Ono što prvo padne na pamet čitajući ovako uprošćenu definiciju pojma ,,Predictive justice’’ (predvidiva pravda), jeste to da se ovakav proces obrade podataka od strane veštačke inteligencije oslanja pretežno na ustanovljenu sudsku praksu, što predstavlja glavnu karakteristiku svojstvenu najviše precedentnom pravu, odnosno zemljama ,,Common law’’ pravnog sistema (kao što su na primer Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države).
Stoga, opravdano se postavlja pitanje, kako bi se primenila „predvidiva pravda“ u Republici Srbiji, koja uopšte i ne pripada ,,common law’’ pravnom sistemu, već evropsko-kontinentalnom sistemu, ustanovljenom još za vreme antičkog Rima.
Naime, pravna nauka naše zemlje nepokolebljivo i bez dileme zauzima stav da sudska praksa u bilo kojoj grani prava ne predstavlja izvor prava. To mesto rezervisano je pre svega za ustav, kao vrhovni i opšti pravni akt, potom zakon, podzakonske propise kao što su uredbe, pravilnici itd. Međutim, isto tako je stav pravnih teoretičara da bez obzira što sudska praksa de iure nije izvor prava kao što je to recimo u SAD-u, de facto sudska praksa i te kako predstavlja značajan ,,izvor prava’’, te niži sudovi posebno vode pažnju prilikom donošenja odluka, ukoliko je sličnu pravnu stvar već rešio neposredno viši sud. Tako na primer, osnovni ili viši sud u prvom stepenu, iako to zakon nigde ne navodi, sa posebnom pažnjom će doneti odluku u određenoj pravnoj stvari, ukoliko je za istu ili identičnu (samo sa različitim strankama i u drugom postupku) već pravnosnažno presudio apelacioni sud. Naravno, baš zato što formalno sudska praksa nije izvor prava, sudovi nižeg stepena neće paziti o istoj po službenoj dužnosti, već samo ukoliko jedna od stranaka u postupku samoinicijativno priloži sudsku praksu kao jedan od dokaza uz ostale priloge i dokazne predloge.
Imajući u vidu navedeno, iako Republika Srbija zvanično nije u sistemu precedentnog prava, sudska praksa i te kako dobija značaj koji je skoro jednak formalnom izvoru prava.
U uporednom pravu, ,,Predictive justice’’ pronalazi svoju svrhu prevashodno kroz dve situacije:
- Upravljanje predmetima – veštačka inteligencija snabdevena je posebnim algoritmom čija je svrha da po podnošenju inicijalnog podneska kojim se pokreće sudski postupak, proceni stepen složenosti predmeta, nakon čega procenjuje resurse koji bi bili uloženi u rešavanje istog kao i koliki bi bio angažman samog sudskog organa koji je za konkretan predmet nadležan;
- Pomoć sudiji pri donošenju sudskih odluka – određene savezne države Sjedinjenih Američkih Država, kao što su na primer Kalifornija i Viskonsin primenjuju poseban softver čiji je naziv ,,COMPAS’’ koji vrši procenu verovatnoće ponavljanja krivičnog dela i time pomaže sudiji o odlučivanju krivične sankcije koja bi bila supstitut pritvoru.
Pored SAD-a, evropske zemlje koje prodiru put implementaciji veštačke inteligencije u pravu i pravosuđu svakako su Holandija i Estonija, pri čemu u Estoniji postoji čak i poseban projekat koji ima za cilj da se napravi sudija-robot kom bi bila dodeljena nadležnost da odlučuje u sporovima male vrednosti, a ukoliko bi bila podneta žalba na odluku kompjuterskog sudije, o njoj bi odlučivao tradicionalni sudija.
Veštačka inteligencija svakako može doprineti i pomoći sudijama u radu, jer joj sopstveni algoritam dozvoljava da procesuira podatke u kapacitetu koji čovek svojim naporima ne može da ostvari. Takođe, ovim načinom otvara se put za rešavanje mnogih problema sa kojim se suočavaju naši sudski organi, među kojima je i dužina trajanja sudskih postupaka.
Predvidiva pravda takođe, uz pravilnu primenu, može značajno doprineti i boljem ostvarenju načela pravne sigurnosti, time što će uvesti standardizaciju sudskih odluka sa onim pre uvođenja veštačke inteligencije i pomoć smanjivanju arbitrarnosti. Sudije će moći da posvete pažnju komplikovanijim predmetima koji zahtevaju više stručnog i empirijskog znanja, dok bi za to vreme ,,Predictive justice’’ rešavao ili makar dovodio u stanje pred rešavanje, jednostavnije predmete koji velikom brzinom popune sudske pisarnice i time značajno smanje efikasnost suda.
Naravno, sve ovo ne bi bilo moguće sprovesti bez prethodne posebne tehničke procedure preko koje bi predvidiva pravda uopšte i zaživela kao ideja u našem pravnom sistemu, u kojoj bi pored IT stručnjaka koji bi bili nadležni za konstrukciju algoritma i softvera, neizbežnu ulogu u razvoju imali i sudije i advokati koji bi vršili nadzor nad pravilnim radom veštačke inteligencije, jer koliko god da inovativnost u polju tehnologije napreduje, ipak se jedan kompjuterski program ne može naučiti svemu. Najbolji primer bi bila primena člana 8. Zakona o parničnom postupku o slobodnom sudijskom uverenju u donošenju odluke u sporu, a kroz perspektivu predvidive pravde, odnosno veštačke inteligencije i da li bi uopšte isto moglo da se primeni.
Takođe, ostali problemi koji mogu nastati primenom predvidive pravde jesu etičke prirode, pitanje neutralnosti i pravičnosti, kao i snošenje odgovornosti za donetu odluku i kako naučiti sam program takvim osobinama koje su svojstvene živim bićima, a ne kompjuterskim programima.
Dodatno, predvidiva pravda bi, kao takva, naravno podrazumevala tehnologiju stvorenu od strane čoveka, te je moguć nastanak tehničkih grešaka koje bi sa sobom povlačile i određene posledice.
Imajući u vidu sve ove razloge, Evropska komisija za efikasnost pravosuđa (CEPEJ), telo Saveta Evrope čija je članica Republika Srbija, donela je Evropsku etičku povelju o upotrebi veštačke inteligencije u pravosudnim sistemima. Povelja propisuje 5 osnovih principa kao preduslov za upotrebu bilo kakve veštačke inteligencije u pravosuđu određene zemlje:
1) Poštovanje osnovnih prava prilikom dizajna i primene veštačke inteligencije;
2) Sprečavanje razvoja ili podsticanja bilo kakve diskriminacije pojedinaca ili grupe pojedinaca;
3) Insistiranje na kvalitetu i sigurnosti procesa i podataka;
4) Omogućavanje pristupa i razumevanje metoda obrade podataka i eksterne revizije tih metoda;
5) Omogućavanje korisnicima sistema da imaju dovoljno informacija i autonomije da mogu da razumeju proces, razmotre alternative, uključujući i mogućnost da o njihovom predmetu odlučuje sudija.
Na kraju, nesumnjivo je da napredak u polju tehnologije može doneti veliki broj olakšica radi efikasnijeg rada pravosudnog sistema Republike Srbije. Ono što je bitno jeste da se prilikom uvođenja „predvidive pravde“ u sudstvo sa velikom pažnjom poštuju moralni i etički principi, tehnički proces, i zaštita osnovnih ljudskih prava.