NDA ugovor u poslovanju: kada je potreban i šta zaista štiti

Da li potpisan NDA ugovor znači da su vaša poslovna ideja, baza klijenata, finansijski podaci i svi dokumenti koje ste poslali drugoj strani automatski pravno zaštićeni?

Ne nužno.

Ugovor o poverljivosti može biti važan mehanizam zaštite poslovnih interesa, ali njegov naziv sam po sebi ne pruža sigurnost. Kada dođe do spora, može se pokazati da ugovor ne određuje dovoljno jasno šta je poverljivo, u koju svrhu informacije smeju da se koriste, ko može da im pristupi i kako se dokazuje da je obaveza prekršena.

Poseban problem predstavljaju univerzalni obrasci koji se koriste bez prilagođavanja konkretnom odnosu. Takav dokument može izgledati strogo, a da u praksi ne odgovara informacijama koje se zaista razmenjuju niti rizicima zbog kojih je zaključen.

Pravna zaštita zato ne zavisi samo od potpisa. Zavisi od sadržine ugovora, prirode informacije, načina na koji je ona saopštena i mera koje je njen imalac preduzeo da bi sačuvao njenu tajnost.

Šta je NDA ugovor

Skraćenica NDA potiče od engleskog izraza Non-Disclosure Agreement. U domaćoj poslovnoj praksi najčešće se koriste nazivi ugovor o poverljivosti, ugovor o neotkrivanju poverljivih informacija ili ugovor o čuvanju poslovne tajne.

NDA može biti zaključen kao samostalan ugovor, ali se obaveza poverljivosti može urediti i kao klauzula u:

• ugovoru o poslovnoj saradnji
• ugovoru o radu
• konsultantskom ugovoru
• ugovoru o distribuciji
• ugovoru o razvoju softvera
• ugovoru o investiranju
• ugovoru o licenci
• ugovoru o kupoprodaji udela
• predugovoru ili drugom dokumentu kojim se uređuju poslovni pregovori

Ugovor može biti jednostran, kada samo jedna strana otkriva poverljive informacije, ili uzajaman, kada obe strane razmenjuju podatke koje žele da zaštite.

U pravu Republike Srbije ne postoji obavezni univerzalni obrazac NDA ugovora. Ugovorne strane, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, uređuju sadržinu svojih prava i obaveza prema konkretnom poslovnom odnosu.

Zbog toga je sadržina dokumenta važnija od njegovog naslova. Dokument može nositi oznaku „NDA“, a ipak ne pružati odgovarajuću zaštitu. Nasuprot tome, precizna klauzula o poverljivosti u širem poslovnom ugovoru može biti dovoljna ako pravilno uređuje relevantne rizike.

Kada je NDA ugovor zaista potreban

NDA ugovor nije neophodan u svakoj poslovnoj komunikaciji. Njegovo rutinsko potpisivanje sa svakim klijentom, zaposlenim ili dobavljačem može stvoriti dodatnu administraciju bez stvarne koristi.

Ugovor o poverljivosti ima smisla kada jedna strana drugoj mora da otkrije informacije čije bi neovlašćeno korišćenje ili objavljivanje moglo da joj prouzrokuje štetu ili oduzme poslovnu prednost.

Pregovori sa potencijalnim investitorima

Kompanija ili startap koji traži investiciju može investitoru otkriti podatke o prihodima, troškovima, strategiji razvoja, korisnicima, tehnologiji ili budućim proizvodima.

Rizik nije ograničen na javno objavljivanje. Informacije mogu biti iskorišćene za procenu drugog projekta, kontaktiranje poslovnih partnera ili razvoj konkurentskog rešenja.

Ipak, investitori često ne žele da potpišu NDA u najranijoj fazi razgovora. To samo po sebi ne mora ukazivati na lošu nameru. Profesionalni investitori analiziraju veliki broj sličnih projekata i mogu izbegavati nejasne ili preširoke obaveze prema svakom osnivaču koji im predstavi ideju.

Rizik se tada može smanjiti postepenim otkrivanjem informacija. U početnoj fazi mogu se predstaviti tržište, problem koji proizvod rešava i osnovni poslovni model, dok se tehnički detalji, osetljivi finansijski podaci i ključni ugovori dostavljaju tek kada pregovori postanu ozbiljniji.

Prodaja firme ili poslovnog udela

Tokom pravne, finansijske i poreske analize potencijalni kupac može dobiti pristup ugovorima, bilansima, sporovima, podacima o zaposlenima, klijentima i dobavljačima.

Ako se transakcija ne realizuje, zainteresovani kupac može ostati u posedu informacija koje imaju veliku poslovnu vrednost. Zbog toga bi obavezu poverljivosti trebalo urediti pre otvaranja data room sistema i pre dostavljanja najosetljivije dokumentacije. Pre dostavljanja dokumentacije kupcu potrebno je urediti poverljivost, ali i razumeti šta obuhvata due diligence u Srbiji i koje informacije će potencijalni kupac proveravati.

Zaposleni i spoljni saradnici

Zaposleni, programeri, dizajneri, konsultanti, računovođe, marketinške agencije i drugi saradnici često imaju neposredan pristup internim podacima.

Obaveza poverljivosti može biti deo osnovnog ugovora. Poseban NDA ugovor ima smisla kada su obim ili značaj informacija takvi da je potrebno detaljnije urediti pristup, način korišćenja, čuvanje dokumentacije i obaveze nakon prestanka saradnje.

Razvoj softvera i tehnoloških proizvoda

Prilikom angažovanja spoljne IT kompanije naručilac može otkriti poslovnu logiku proizvoda, tehničku dokumentaciju, arhitekturu sistema, korisničke podatke i plan razvoja.

U ovom odnosu NDA nije dovoljan sam za sebe. Potrebno je posebno urediti ko ima prava na izvornom kodu, dokumentaciji, dizajnu i drugim rezultatima rada. NDA uređuje poverljivost, ali se vlasništvo i prava na rezultatima razvoja moraju posebno urediti, naročito kada je u pitanju zaštita softvera, koda i digitalnih proizvoda.

Obaveza čuvanja tajnosti i prenos prava intelektualne svojine predstavljaju različita pravna pitanja.

Saradnja sa dobavljačima, distributerima i agencijama

Dobavljač, distributer ili agencija može dobiti pristup cenama, maržama, prodajnim planovima, teritorijama prodaje, kontaktima kupaca, rezultatima kampanja i drugim komercijalnim podacima.

Usmeno očekivanje da će poslovni partner postupati diskretno teško je dokazivati. Pisani ugovor omogućava da se unapred odrede dozvoljena svrha korišćenja informacija, krug ovlašćenih lica i posledice povrede.

Šta NDA ugovor može da štiti

Predmet ugovorne zaštite mogu biti različite poslovne, finansijske, tehničke i organizacione informacije, kao što su:

• poslovni planovi
• finansijski podaci i projekcije
• nabavne i prodajne cene
• rabati i marže
• liste klijenata
• podaci o dobavljačima
• tehnička dokumentacija
• izvorni kod
• algoritmi
• proizvodni procesi
• formule i recepture
• marketinške strategije
• planovi novih proizvoda
• interna istraživanja
• procedure rada
• pregovaračke pozicije
• komercijalni uslovi
• poslovni modeli
• specifičan know-how

Međutim, nije dovoljno da ugovor jednostavno proglasi poverljivim „sve što jedna strana sazna“.

Takva definicija može biti preširoka i teško primenljiva. U slučaju spora neće uvek biti jasno da li je određena informacija zaista saopštena, kada je saopštena, da li je primalac već posedovao tu informaciju i da li je mogao razumno da zna da se ona smatra poverljivom.

Dobar NDA ugovor zato određuje kategorije zaštićenih informacija, način njihovog saopštavanja i okolnosti u kojima se smatraju poverljivim.

Primer preširoke i preciznije definicije

Formulacija prema kojoj su poverljive „sve informacije o poslovanju bilo koje ugovorne strane“ ostavlja previše prostora za različita tumačenja.

Preciznije bi bilo odrediti da se poverljivim smatraju, na primer, neobjavljeni finansijski podaci, individualno ugovoreni cenovni uslovi, tehnička dokumentacija, izvorni kod, podaci o klijentima i planovi razvoja proizvoda koji su drugoj strani dostavljeni radi procene ili realizacije tačno određenog projekta.

Ne postoji jedna formulacija koja odgovara svakom poslu. Definicija mora pratiti informacije koje će se u konkretnom odnosu zaista razmenjivati.

NDA ugovor i zaštita poslovne tajne

NDA ugovor i poslovna tajna nisu isto.

Prema Zakonu o zaštiti poslovne tajne, pravna zaštita odnosi se na informacije koje su tajne, imaju komercijalnu vrednost zato što su tajne i u pogledu kojih su preduzete razumne mere radi očuvanja njihove tajnosti.

Potpisivanje NDA ugovora može predstavljati jednu od takvih mera. Ono, međutim, ne može samo po sebi pretvoriti opštepoznatu, javno dostupnu ili poslovno beznačajnu informaciju u poslovnu tajnu.

Na primer, firma može u ugovoru označiti javno objavljeni cenovnik kao poverljiv. Sama oznaka neće promeniti činjenicu da je taj dokument dostupan javnosti.

Sa druge strane, interni model formiranja cena, struktura popusta za pojedine kupce i plan budućih promena cena mogu predstavljati poverljive poslovne informacije.

Zaštita poslovne tajne nije ograničena samo na situacije u kojima postoji NDA. Nezakonito pribavljanje, korišćenje ili otkrivanje poslovne tajne može postojati i van ugovornog odnosa. NDA je jedan od pravnih i organizacionih mehanizama zaštite, ali nije njen jedini osnov.

Šta NDA ugovor ne štiti automatski

Dobro sastavljen ugovor obično izuzima informacije koje:

• su već javno dostupne
• su primaocu bile poznate pre njihovog otkrivanja
• su zakonito dobijene od trećeg lica
• primalac razvije samostalno, bez korišćenja poverljivih podataka
• postanu javne bez povrede ugovora
• moraju biti otkrivene na osnovu zakona ili odluke nadležnog organa

NDA ugovor ne štiti automatski ni poslovnu ideju kao takvu.

Ideja za aplikaciju, uslugu, proizvod ili marketinšku kampanju nije samim tim predmet isključivog prava. Ugovor može zabraniti drugoj strani da konkretne, dovoljno određene i poverljivo saopštene elemente koristi izvan dogovorene svrhe, ali ne stvara automatski patent, autorsko pravo, žig ili vlasništvo nad apstraktnom idejom.

Potrebno je razlikovati nekoliko mehanizama.

Obaveza poverljivosti znači da se informacija ne sme neovlašćeno otkriti.

Zabrana korišćenja znači da primalac ne sme da upotrebi informaciju za sopstvene ili tuđe ciljeve izvan ugovorene svrhe.

Prenos prava intelektualne svojine uređuje ko ima prava na kodu, dizajnu, fotografijama, tekstovima, tehničkim rešenjima ili drugim rezultatima rada.

Zabrana konkurencije ograničava obavljanje određenih konkurentskih poslova pod zakonskim i ugovorenim uslovima.

Zabrana vrbovanja predstavlja posebnu ugovornu obavezu kojom se može urediti aktivno preuzimanje zaposlenih, saradnika ili klijenata.

Jedna široka klauzula označena kao NDA ne može pouzdano zameniti sve ove odredbe.

Najvažnije odredbe dobrog NDA ugovora

Zaštitna vrednost NDA ugovora najviše zavisi od preciznosti njegovih ključnih odredaba.

• Definicija poverljivih informacija

Ugovor treba da odredi šta se smatra poverljivom informacijom.

Definicija može obuhvatiti podatke saopštene:

• u pisanom obliku
• elektronskim putem
• usmeno
• vizuelnim putem
• uvidom u dokumentaciju
• pristupom informacionom sistemu ili poslovnim prostorijama

Kod usmeno saopštenih informacija može se predvideti da ih strana koja ih otkriva u određenom roku potvrdi u pisanom obliku.

To ne znači da se svaka informacija mora pojedinačno navesti. Kategorije ipak moraju biti dovoljno jasne da primalac može razumeti šta je dužan da štiti.

• Dozvoljena svrha korišćenja

Nije dovoljno napisati da primalac ne sme da objavi podatke. Potrebno je jasno odrediti zašto ih je dobio i u koju svrhu sme da ih koristi.

Ako je kompanija dobila tehničku dokumentaciju radi procene mogućnosti zajedničkog projekta, ne bi smela da je koristi za razvoj sopstvenog konkurentskog proizvoda, čak ni kada dokumentaciju nije prosledila trećim licima.

Neovlašćeno korišćenje može biti jednako štetno kao neovlašćeno otkrivanje.

• Krug lica koja mogu dobiti pristup

U poslovanju se informacije retko zadržavaju samo kod osobe koja je potpisala ugovor. Njima mogu pristupati zaposleni, članovi uprave, advokati, računovođe, poreski savetnici, konsultanti i podizvođači.

NDA ugovor zato treba da odredi:

• kojim licima informacije mogu biti dostupne
• pod kojim uslovima
• da li ta lica moraju imati odgovarajuću obavezu poverljivosti
• ko odgovara za njihovo postupanje

Uobičajeno je da pristup dobiju samo lica kojima su informacije zaista potrebne radi realizacije konkretnog posla, odnosno prema principu need to know.

• Mere zaštite i standard pažnje

Nije dovoljno samo zabraniti otkrivanje. Treba urediti i način na koji primalac mora da čuva podatke.

Moguće mere uključuju:

• ograničavanje pristupa dokumentaciji
• zaštitu korisničkih naloga i lozinki
• zabranu slanja podataka na privatne adrese elektronske pošte
• čuvanje podataka u kontrolisanom sistemu
• evidenciju pristupa
• zabranu neovlašćenog kopiranja
• obavezu prijave bezbednosnog incidenta
• pravovremeno ukidanje pristupa bivšim zaposlenima i saradnicima

Ugovor može zahtevati da primalac poverljive informacije čuva najmanje sa pažnjom kojom štiti sopstvene podatke iste važnosti, ali ne ispod standarda koji se razumno očekuje u odgovarajućoj vrsti poslovnog odnosa.

• Izuzeci od obaveze poverljivosti

Standardni izuzeci ne slabe ugovor. Oni njegove granice čine jasnijim i primenljivijim.

Ugovor treba da uredi situaciju u kojoj sud, javno tužilaštvo, regulator ili drugi nadležni organ zahteva dostavljanje podataka.

Može se predvideti da primalac, kada je to zakonom dopušteno, prethodno obavesti stranu koja je informaciju dostavila i otkrije samo onaj obim podataka koji je neophodan radi ispunjenja pravne obaveze.

• Trajanje obaveze poverljivosti

Ne postoji jedan rok koji odgovara svakoj informaciji.

Komercijalni plan za narednu godinu može izgubiti značaj istekom tog perioda. Proizvodna formula, izvorni kod ili specifičan know-how mogu imati vrednost znatno duže.

Zbog toga treba razlikovati:

• trajanje poslovne saradnje
• period u kojem se informacije razmenjuju
• trajanje obaveze čuvanja poverljivosti nakon prestanka odnosa

Kod informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu moguće je vezati trajanje obaveze za period tokom kojeg informacija zadržava zakonska i faktička obeležja tajnosti. Za druge kategorije poverljivih podataka može se ugovoriti razuman vremenski rok koji odgovara njihovoj prirodi i očekivanom poslovnom značaju.

Trajna obaveza ne treba da se ugovara mehanički za sve podatke, bez razlike između prolaznih komercijalnih informacija i dugoročnog know-how-a.

• Vraćanje i uništavanje podataka

Po završetku pregovora ili saradnje trebalo bi jasno odrediti da li primalac mora da:

• vrati fizičku dokumentaciju
• izbriše elektronske kopije
• uništi radne beleške
• ukloni podatke sa uređaja
• ukine pristup sistemima
• potvrdi da je brisanje ili uništavanje izvršeno

Potrebno je uzeti u obzir rezervne kopije, zakonske obaveze čuvanja dokumentacije i podatke koji se zbog tehničkih karakteristika sistema ne mogu odmah ukloniti iz automatskih sigurnosnih kopija.

• Odgovornost za povredu ugovora

Ugovor može predvideti pravo da se zahteva:

• prestanak povrede
• vraćanje ili uništavanje dokumentacije
• naknada štete
• plaćanje ugovorne kazne
• primena drugih ugovorenih i zakonskih sredstava zaštite

Prema pravilima Zakona o obligacionim odnosima, ugovorna kazna može se predvideti za povredu nenovčane obaveze, dok sud pod zakonskim uslovima može smanjiti njen nesrazmerno visok iznos. Njena klauzula mora jasno odrediti za koju povredu se kazna plaća i kako se obračunava.

Previsoko ugovoreni iznos ne znači da će nužno biti naplaćen u celosti, jer sud pod zakonskim uslovima može smanjiti nesrazmerno visoku ugovornu kaznu.

Takođe treba urediti odnos ugovorne kazne i naknade štete, naročito kada je stvarna šteta viša od ugovorenog iznosa.

U praksi poseban problem predstavlja dokazivanje štete. Ako je poslovna strategija prosleđena konkurentu, nije uvek jednostavno utvrditi koliki je gubitak nastao upravo zbog tog postupka.

Zbog toga ugovor i poslovne procedure treba da omoguće dokazivanje:

• koja je informacija predata
• kada je predata
• kome je pristup bio dozvoljen
• u koju svrhu je data
• koje su obaveze bile preuzete
• Merodavno pravo i nadležnost

Kod međunarodnih poslovnih odnosa važno je odrediti koje se pravo primenjuje i koji sud ili arbitraža će rešavati eventualni spor.

Strani obrazac ne treba automatski prihvatiti samo zato što ga je dostavio investitor, dobavljač ili poslovni partner. Takav ugovor može sadržati institute, pravne lekove i formulacije koji nisu prilagođeni domaćem pravnom sistemu ili interesima domaće ugovorne strane.

Kada je NDA ugovor potreban zaposlenima i saradnicima

Obavezu zaposlenog da čuva stvarne poslovne tajne treba razlikovati od pokušaja da mu se zabrani korišćenje opšteg znanja, iskustva i profesionalnih veština nakon prestanka radnog odnosa.

Poslodavac može zaštititi:

• interne cenovnike
• baze klijenata
• poslovne i razvojne planove
• izvorni kod
• tehničku dokumentaciju
• interne procedure
• podatke o dobavljačima
• druge konkretne poverljive informacije

NDA ugovor ne bi trebalo koristiti tako da zaposlenom praktično onemogući da nastavi da radi u svojoj profesiji.

Posebno treba razlikovati poverljivost od zabrane konkurencije. Zabrana konkurencije nakon prestanka radnog odnosa može se ugovoriti samo pod zakonskim uslovima, najduže na dve godine, uz obavezu poslodavca da zaposlenom isplati ugovorenu novčanu naknadu.

Obaveza čuvanja poverljivosti ima drugačiju funkciju. Ona zaposlenom ne zabranjuje da radi kod drugog poslodavca, već da neovlašćeno otkrije ili koristi konkretne zaštićene informacije.

Takva obaveza može postojati i nakon prestanka radnog odnosa dok konkretna informacija opravdano zadržava poverljiv karakter. Ne može se, međutim, proširiti na opšte stručno znanje, radno iskustvo i veštine koje je zaposleni stekao tokom profesionalnog razvoja.

Univerzalni NDA za sve zaposlene zato nije najbolje rešenje. Osoba koja nema pristup osetljivim podacima ne mora preuzeti iste obaveze kao direktor, programer ili rukovodilac prodaje.

NDA ugovor i podaci o ličnosti

Određena informacija može istovremeno biti poverljiv poslovni podatak i podatak o ličnosti.

Baza klijenata, na primer, može sadržati imena, brojeve telefona, adrese elektronske pošte, istoriju kupovine i druge podatke koji se odnose na određena ili odrediva fizička lica.

NDA ugovor tada nije dovoljan.

Obrada i razmena podataka moraju imati odgovarajući pravni osnov i biti usklađene sa pravilima zaštite podataka o ličnosti. Dve firme ne mogu zasnovati zakonitost razmene ličnih podataka samo na činjenici da su zaključile ugovor o poverljivosti.

Najčešće greške pri sastavljanju NDA ugovora

• Sve informacije se proglašavaju poverljivim

Preširoka definicija otežava primenu i dokazivanje. Poverljivost treba vezati za određene kategorije podataka, okolnosti njihovog otkrivanja ili razumno očekivanje tajnosti.

• Zabranjeno je samo otkrivanje, ali ne i korišćenje

Ugovor može zabraniti objavljivanje, a da ne kaže da se podatak ne sme koristiti za sopstveni projekat. Time ostaje ozbiljna pravna praznina.

• Nije određena svrha dostavljanja

Bez jasno određene svrhe teško je utvrditi kada je dozvoljena upotreba prešla u zloupotrebu.

• Ugovor se potpisuje prekasno

Informacije su već poslate, prezentacija je održana ili je pristup sistemu već omogućen.

Naknadno zaključeni NDA može obuhvatiti i ranije dostavljene podatke samo ako se to dovoljno jasno ugovori i ako se može dokazati koje su informacije prethodno otkrivene.

• Strani obrazac se koristi bez prilagođavanja

Merodavno pravo, nadležnost, ugovorna kazna i pravni lekovi mogu biti neprilagođeni domaćem pravu i konkretnom poslu.

• Ugovorna kazna je nerealna ili nejasna

Izuzetno visok iznos može delovati odvraćajuće, ali ne znači da će biti automatski naplaćen.

Problem postoji i kada nije jasno da li se kazna plaća za svaku pojedinačnu povredu, za svaku otkrivenu informaciju, za svaki dan trajanja povrede ili samo jednom.

• NDA se meša sa prenosom autorskih prava

Činjenica da je programer dužan da čuva kod kao poverljiv ne znači automatski da je naručilac stekao sva imovinska prava na tom kodu.

Prenos ili ustupanje prava mora biti posebno i dovoljno precizno uređeno.

• Obaveza nije preneta na zaposlene i podizvođače

Ugovorna strana dobije pravo da angažuje podizvođače, ali ugovor ne uređuje da li i oni moraju čuvati informacije niti ko odgovara za njihovu povredu.

• Firma ne sprovodi stvarne mere zaštite

Dokumenti se šalju bez kontrole, svi zaposleni imaju pristup, podaci nisu razvrstani, a nalozi bivših saradnika ostaju aktivni.

U takvoj situaciji NDA ostaje usamljen dokument koji nije podržan stvarnom poslovnom praksom.

Šta učiniti kada je NDA ugovor prekršen

Najpre je potrebno utvrditi šta se dogodilo i zaštititi raspoložive dokaze.

Važni koraci mogu obuhvatiti:

• identifikovanje otkrivene ili korišćene informacije
• utvrđivanje ko joj je imao pristup
• čuvanje elektronske komunikacije
• očuvanje evidencije pristupa i preuzimanja
• obezbeđivanje kopija spornih dokumenata ili objava
• slanje formalnog zahteva za prestanak povrede
• zahtev za vraćanje ili uništavanje dokumentacije
• ukidanje pristupa sistemima
• pozivanje na ugovornu kaznu, ako je pravilno ugovorena
• zahtev za naknadu štete
• korišćenje mehanizama zaštite poslovne tajne
• pokretanje odgovarajućeg sudskog ili drugog postupka

Kod ovih sporova često nije najteže dokazati da ugovor postoji. Teže je dokazati da je konkretna informacija bila zaštićena, da ju je druga strana dobila upravo u okviru tog odnosa i da ju je neovlašćeno koristila ili otkrila.

Brzina reagovanja može biti važna, naročito kada postoji opasnost da će informacije biti dalje distribuirane, objavljene ili upotrebljene na tržištu.

Da li je NDA ugovor dovoljan za zaštitu poslovne tajne

Nije.

NDA treba da bude deo šireg sistema upravljanja poverljivim informacijama.

Takav sistem može obuhvatiti:

• ograničavanje pristupa prema radnom mestu i odgovornostima
• označavanje poverljive dokumentacije
• interne politike i procedure
• tehničku kontrolu pristupa
• evidenciju preuzimanja i slanja dokumenata
• obuku zaposlenih
• kontrolu eksternih saradnika
• uređene ugovore o radu i poslovnoj saradnji
• zaštitu prava intelektualne svojine
• procedure za prestanak zaposlenja ili saradnje
• vraćanje opreme i ukidanje korisničkih naloga
• plan reagovanja u slučaju bezbednosnog incidenta

NDA nije zamena za stvarno upravljanje poverljivim informacijama. Firma koja svoje poverljive podatke ne prepoznaje, ne razvrstava i ne čuva teško će ih zaštititi samo jednim ugovorom.

Kontrolna lista pre potpisivanja NDA ugovora

Pre potpisivanja proverite:

Da li su poverljive informacije dovoljno jasno definisane?

Da li je određena dozvoljena svrha korišćenja?

Da li ugovor zabranjuje i otkrivanje i neovlašćeno korišćenje?

Da li su uređeni razumni izuzeci?

Da li je jasno ko sme da pristupi podacima?

Da li primalac odgovara za zaposlene i podizvođače?

Da li je trajanje obaveze primereno prirodi informacija?

Da li su uređeni vraćanje, brisanje i uništavanje podataka?

Da li su posledice povrede zakonite i realno primenljive?

Da li je ugovor usklađen sa osnovnim poslovnim ugovorom?

Da li je potrebno posebno urediti prava intelektualne svojine?

Da li se razmenjuju podaci o ličnosti?

Da li firma zaista primenjuje mere zaštite?

Da li su merodavno pravo i nadležnost jasno određeni?

Da li je ugovor potpisan pre otkrivanja osetljivih informacija?

Česta pitanja

Da li NDA ugovor mora biti overen kod javnog beležnika?

Za zaključenje uobičajenog NDA ugovora nije propisana javnobeležnička overa.

Pisani oblik je ipak veoma važan radi dokazivanja identiteta ugovornih strana, sadržine preuzetih obaveza, datuma zaključenja i obima zaštite.

Može li NDA ugovor da se zaključi sa zaposlenim?

Može.

Obaveza poverljivosti može biti uređena ugovorom o radu, aneksom, posebnim NDA ugovorom ili odgovarajućim internim aktom sa kojim je zaposleni pravilno upoznat.

Odredbe moraju biti dovoljno precizne i ne treba ih koristiti kao prikrivenu, neograničenu zabranu konkurencije.

Koliko dugo može da traje obaveza poverljivosti?

Trajanje zavisi od prirode informacije.

Za određene komercijalne podatke nekoliko godina može biti dovoljno, dok specifičan know-how može zahtevati zaštitu sve dok zadržava karakter tajne i poslovnu vrednost zasnovanu na toj tajnosti.

Da li NDA ugovor štiti poslovnu ideju?

Može zaštititi konkretne, dovoljno određene i poverljivo saopštene elemente ideje od neovlašćenog otkrivanja ili korišćenja.

Ne stvara automatski isključivo pravo na apstraktnu ideju i ne zamenjuje patentnu, autorskopravnu, žigovnu ili drugu odgovarajuću zaštitu.

Da li se može ugovoriti novčana kazna za povredu NDA ugovora?

Može se ugovoriti ugovorna kazna za povredu nenovčane obaveze čuvanja poverljivosti.

Klauzula treba jasno da odredi koje ponašanje predstavlja povredu i kada nastaje obaveza plaćanja. Nesrazmerno visok iznos može biti predmet sudskog smanjenja, a odnos ugovorne kazne i naknade štete treba posebno urediti.

Da li NDA važi ako dokument nije označen kao poverljiv?

Može važiti ako iz ugovorne definicije i okolnosti jasno proizlazi da je informacija poverljiva.

Ipak, označavanje dokumenata, kontrolisani način dostavljanja i evidencija o tome ko ih je primio znatno olakšavaju dokazivanje.

Da li je strani NDA obrazac primenljiv u Srbiji?

Može poslužiti kao polazna osnova, ali ga ne treba koristiti bez pravne provere.

Potrebno je proveriti merodavno pravo, nadležnost, definicije, trajanje obaveze, ugovornu kaznu, raspoložive pravne lekove i odnos sa drugim ugovorima.

Šta ako je poverljiva informacija postala javna?

Ako je informacija zakonito postala javno dostupna, a to se nije dogodilo povredom ugovora, najčešće više ne postoji osnov da se prema toj strani tretira kao poverljiva.

Ako je informacija postala javna upravo zbog povrede NDA ugovora, odgovornost lica koje je povredu izvršilo ne prestaje samim objavljivanjem informacije.

Zaključak

NDA ugovor može biti važan instrument zaštite poslovnih interesa, ali samo kada odgovara konkretnom odnosu i informacijama koje se zaista razmenjuju.

Dobar ugovor treba jasno da odredi:

• koje se informacije štite
• zašto se informacije daju
• ko može da im pristupi
• kako smeju da se koriste
• koliko dugo obaveza traje
• šta se dešava nakon prestanka saradnje
• koje su posledice povrede

Najveća greška je verovanje da potpisan obrazac automatski rešava problem. Pravna zaštita zavisi i od načina na koji firma upravlja podacima, ograničava pristup i dokumentuje njihovo dostavljanje.

Pre nego što potencijalnom investitoru otvorite data room, eksternom programeru dostavite tehničku dokumentaciju ili poslovnom partneru omogućite pristup bazi klijenata, potrebno je proveriti da li postojeći NDA zaista odgovara tom odnosu.

Advokatska kancelarija JP Law pruža pravnu podršku pri izradi NDA ugovora prilagođenih konkretnom poslu, proveri postojećih obrazaca i njihovom usklađivanju sa ugovorima o radu, poslovnoj saradnji, investiranju, razvoju softvera i prenosu prava intelektualne svojine.

Pravna podrška može biti značajna i kada je do povrede poverljivosti već došlo, naročito radi pravovremenog obezbeđivanja dokaza, procene pravnih mogućnosti i izbora odgovarajućeg mehanizma zaštite.

Rad od kuće i hibridni rad: kako ih pravno urediti

Zaposleni dva dana nedeljno radi od kuće, a preostala tri dolazi u kancelariju. Konkretne dane dogovara sa neposrednim rukovodiocem. Poslodavac mu je obezbedio laptop, ali ovaj način rada nije uređen ugovorom, aneksom niti internim aktom.

Takav model može dugo funkcionisati bez problema. Pitanja se najčešće otvaraju tek kada zaposleni odbije da se vrati u kancelariju, zatraži naknadu troškova, prijavi povredu tokom rada kod kuće ili ospori način na koji poslodavac prati njegov rad.

Da li je, onda, dovoljno da se poslodavac i zaposleni usmeno dogovore o radu od kuće?

Odgovor zavisi od sadržaja postojećeg ugovora, učestalosti rada van prostorija poslodavca i toga da li je reč o povremenoj pogodnosti ili ustaljenom modelu organizacije rada.

Kada rad od kuće postane redovan deo radnog odnosa, ne bi ga trebalo zasnivati samo na elektronskoj prepisci, usmenom odobrenju rukovodioca ili nepisanoj praksi. Prava i obaveze poslodavca i zaposlenog treba urediti unapred i uskladiti ih sa stvarnim načinom rada.

Kako Zakon o radu uređuje rad van prostorija poslodavca

Zakon o radu koristi pojam rada van prostorija poslodavca i navodi da on obuhvata rad na daljinu i rad od kuće.

Za takav rad zakon predviđa poseban sadržaj ugovora o radu. Pored opštih elemenata, ugovor treba da uredi trajanje radnog vremena prema normativima rada, način nadzora nad radom zaposlenog, sredstva za rad koja obezbeđuje poslodavac, korišćenje sopstvenih sredstava zaposlenog, naknadu troškova njihove upotrebe i naknadu drugih troškova rada.

Hibridni rad nije posebno definisan kao samostalan pravni institut. U poslovnoj praksi tim izrazom se najčešće označava model u kojem zaposleni deo vremena radi u prostorijama poslodavca, a deo iz svog doma ili sa druge odobrene lokacije.

To što zakon ne koristi izraz „hibridni rad” ne znači da je takav model nedopušten. Njegova pravna održivost zavisi od toga da li su mesto i način rada, raspored, oprema, troškovi, kontrola i druga relevantna pitanja pravilno uređeni.

Problem, dakle, nije u nazivu modela, već u pokušaju da se trajan način organizacije rada zasnuje na neformalnom dogovoru.

Povremeni rad od kuće i redovan hibridni model nisu isto

Nije svako povremeno obavljanje posla od kuće automatski trajna promena ugovorenih uslova rada.

Zaposlenom se, na primer, može izuzetno omogućiti da određenog dana radi od kuće zbog porodičnih okolnosti, vremenskih uslova ili drugog opravdanog razloga. Takva situacija nije isto što i unapred utvrđen režim prema kojem zaposleni svake nedelje dva ili tri dana radi van prostorija poslodavca.

Pri proceni da li određeni model treba formalnije urediti naročito su važni:

• učestalost i trajanje rada od kuće
• sadržaj postojećeg ugovora
• način na koji je definisano mesto rada
• postojanje stalnog ili unapred utvrđenog rasporeda
• korišćenje posebne opreme i nastanak dodatnih troškova
• način evidencije i kontrole rada

da li je rad od kuće predstavljen kao pravo zaposlenog ili kao mogućnost o kojoj odlučuje poslodavac.

Što je rad od kuće redovniji, dugotrajniji i organizaciono značajniji, to je manje opravdano oslanjanje na pojedinačna odobrenja rukovodioca.

Ugovoreno mesto rada nije isto što i dozvoljena lokacija rada

Jedno od najvažnijih pitanja jeste da li dom zaposlenog postaje ugovoreno mesto rada ili mu se samo dopušta da povremeno radi sa određene lokacije.

U prvom slučaju rad od kuće predstavlja deo ugovorenih uslova radnog odnosa. U drugom, poslovne prostorije poslodavca mogu ostati ugovoreno mesto rada, dok se zaposlenom, pod određenim uslovima, omogućava da deo poslova obavlja van njih.

Ta razlika utiče na:

• potrebu za zaključivanjem aneksa
• mogućnost promene rasporeda
• pravo poslodavca da zahteva dolazak u kancelariju
• uslove ukidanja rada od kuće
• određivanje dozvoljenih lokacija
• naknadu troškova

primenu pravila bezbednosti i zdravlja na radu.

Zbog toga nije dovoljno navesti samo da zaposleni „može raditi od kuće”. Potrebno je objasniti ko o tome odlučuje, u kom obimu se takav rad primenjuje i pod kojim uslovima može biti promenjen.

Da li je za hibridni rad potreban aneks ugovora

Kada se zaposleni već prilikom zasnivanja radnog odnosa angažuje za rad od kuće ili rad na daljinu, takav režim treba urediti ugovorom o radu.

Ako se hibridni rad uvodi naknadno, potreba za aneksom zavisi od toga da li se menjaju ugovoreni uslovi rada.

Aneks će, po pravilu, biti potreban kada se menja ugovoreno mesto rada ili drugi element ugovora. To može biti slučaj kada se dom zaposlenog utvrđuje kao jedno od redovnih mesta rada ili kada se uvodi trajni režim rada van prostorija poslodavca.

Kada postojeći ugovor već omogućava takvu organizaciju, treba posebno proceniti da li su za njeno sprovođenje dovoljni opšti akt i odgovarajuća odluka poslodavca.

Zbog toga se ne može unapred tvrditi ni da je aneks potreban u svakom slučaju ni da nikada nije potreban zato što zaposleni pristaje da radi od kuće. Odgovor zavisi od sadržaja konkretnog ugovora i stvarne prirode promene.

Šta treba urediti ugovorom, a šta internim aktom

Ugovorom ili aneksom prvenstveno treba urediti pitanja koja neposredno određuju položaj konkretnog zaposlenog, kao što su:

• ugovoreno mesto ili mesta rada
• odnos rada iz kancelarije i rada van prostorija poslodavca
• osnovni raspored rada
• sredstva za rad
• korišćenje privatne opreme
• naknada troškova
• način nadzora nad radom
• obaveza dolaska u prostorije poslodavca

uslovi promene ili prestanka hibridnog režima.

Opštim aktom poslodavca mogu se detaljnije urediti zajednička organizaciona, tehnička i bezbednosna pravila, na primer:

• postupak odobravanja rada od kuće
• način određivanja konkretnih dana
• periodi obavezne dostupnosti
• evidencija početka i završetka rada
• korišćenje službenih uređaja i aplikacija
• informaciona bezbednost
• prijavljivanje tehničkih problema
• čuvanje poslovne dokumentacije
• kontrola rada
• prijavljivanje povreda i bezbednosnih incidenata

vraćanje opreme.

Kompanije često koriste naziv „politika hibridnog rada”. Sam naziv dokumenta, međutim, ne određuje njegovu pravnu snagu.

Interna politika nije automatski isto što i pravilnik o radu ili drugi opšti akt donet u skladu sa zakonom. Ona takođe ne može jednostrano promeniti prava koja su zaposlenom već priznata ugovorom.

Zato treba proveriti šta dokument uređuje, ko ga donosi i da li je usklađen sa zakonom, opštim aktima i ugovorima zaposlenih.

Ko snosi troškove rada od kuće

Jedno od najčešće zanemarenih pitanja jeste ko plaća opremu, internet, električnu energiju i druge troškove povezane sa radom od kuće.

Ugovor za rad van prostorija poslodavca treba da odredi sredstva za rad koja poslodavac nabavlja, instalira i održava. Ako zaposleni koristi sopstvenu opremu ili druga sredstva, potrebno je urediti njihovu upotrebu i naknadu odgovarajućih troškova.

Nisu svi troškovi domaćinstva istovremeno troškovi rada.

Potrebno je razlikovati:

• sredstva bez kojih zaposleni ne može da obavlja posao
• troškove korišćenja sopstvene opreme
• dodatne troškove interneta, električne energije i komunikacije nastale zbog rada

opšte troškove domaćinstva koji bi postojali i bez rada od kuće.

Naknada može biti uređena kroz mesečni paušal, obračun prema broju dana rada od kuće, refundiranje dokumentovanih troškova ili kombinaciju više modela.

Odabrani način obračuna treba da bude dovoljno određen, objektivan i usklađen sa stvarnim troškovima i poreskim pravilima.

Problematična bi bila opšta odredba prema kojoj zaposleni snosi sve troškove rada od kuće, bez razmatranja koja sredstva i troškove poslodavac treba da obezbedi ili nadoknadi.

Preciznija odredba, na primer, može predvideti da poslodavac obezbeđuje službeni računar, softver i tehničku podršku, dok se zaposlenom za dodatne troškove interneta i električne energije isplaćuje unapred određen iznos prema broju dana rada od kuće.

Radno vreme i dostupnost zaposlenog

Rad od kuće ne znači da zaposleni mora biti dostupan u svakom trenutku.

Na zaposlene koji rade van prostorija poslodavca primenjuju se pravila o radnom vremenu, prekovremenom radu, dnevnom i nedeljnom odmoru i odsustvima.

Poslodavac zato treba jasno da odredi:

• početak i završetak radnog vremena
• periode obavezne dostupnosti
• način evidentiranja rada
• postupak za određivanje prekovremenog rada
• pravila za prisustvovanje sastancima

postupanje u slučaju prekida interneta ili kvara opreme.

Poseban rizik predstavlja neformalna kultura stalne dostupnosti.

Slanje poruka van radnog vremena ne mora samo po sebi značiti da je zaposleni radio prekovremeno. Međutim, kada se od njega očekuje da odmah odgovara, rešava zadatke ili redovno prati poslovne aplikacije, može se otvoriti pitanje stvarnog trajanja njegovog rada.

U Srbiji ne postoji posebno i sveobuhvatno uređeno pravo na isključenje po modelu pojedinih evropskih država. Zaštita zaposlenog ipak proizlazi iz pravila o ograničenom radnom vremenu i obaveznim odmorima.

Zato dokumentacija treba da odredi kada zaposleni mora biti dostupan, a kada nema obavezu da proverava poruke i poslovne sisteme.

Bezbednost i zdravlje pri radu od kuće

To što zaposleni radi u svom domu ne ukida obaveze poslodavca u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

Poslodavac treba da, u saradnji sa zaposlenim, utvrdi uslove za bezbedan i zdrav rad, sredstva za rad koja obezbeđuje, način organizovanja radnog procesa i preventivne mere.

Zaposleni treba da sarađuje sa poslodavcem, postupa prema dobijenim uputstvima i prijavi promene koje mogu uticati na bezbednost rada.

Preventivne mere mogu obuhvatiti:

• pravilan položaj tela i organizaciju radne površine
• bezbedno korišćenje električne i računarske opreme
• odgovarajuće osvetljenje
• redovne pauze
• sprečavanje saplitanja i drugih fizičkih rizika
• postupak prijavljivanja povrede

postupanje u slučaju kvara ili bezbednosnog incidenta.

Poslodavac može doneti pisani akt o proceni rizika za rad od kuće i rad na daljinu uz učešće zaposlenog. To ne znači da je procena uslova rada opciona, već da zakon ostavlja prostor u pogledu forme posebnog pisanog akta. Obaveza utvrđivanja uslova i preventivnih mera ostaje.

Istovremeno, rad od kuće ne daje poslodavcu neograničeno pravo ulaska i kontrole doma zaposlenog. Način provere uslova treba uskladiti sa privatnošću zaposlenog i prirodom konkretnog posla.

Da li je svaka povreda kod kuće povreda na radu

Nije svaka povreda koja se dogodi u domu zaposlenog automatski povreda na radu.

Prilikom ocene konkretnog događaja potrebno je razmotriti:

• da li se povreda dogodila tokom radnog vremena
• gde i pod kojim okolnostima je nastala
• koju je radnju zaposleni obavljao
• da li je ta radnja bila povezana sa radnim zadacima
• kada i na koji način je događaj prijavljen

koja dokumentacija i drugi dokazi postoje.

Povreda prilikom korišćenja službene opreme tokom obavljanja zadatka nije ista situacija kao povreda nastala tokom privatne aktivnosti koja nema vezu sa radom.

Zbog toga interna dokumentacija treba da sadrži jasan postupak prijavljivanja događaja, ali ne treba unapred određivati da se svaka povreda kod kuće smatra povredom na radu ili da nijedna takva povreda ne može imati taj karakter.

Kontrola rada i privatnost zaposlenog

Poslodavac ima pravo i legitiman interes da proverava izvršavanje radnih obaveza. To pravo nije neograničeno.

Evidentiranje prijavljivanja na poslovni sistem, praćenje realizacije zadataka ili kontrola korišćenja službenog računara mogu biti opravdani u zavisnosti od prirode posla.

Znatno ozbiljnije zadiranje u privatnost predstavljaju:

• neprekidno snimanje ekrana
• automatsko fotografisanje zaposlenog
• stalno aktiviranje kamere ili mikrofona
• praćenje svakog pokreta miša
• kontrola privatne komunikacije

nadzor članova domaćinstva ili prostora izvan radnog okruženja.

Pre uvođenja sistema nadzora poslodavac treba da utvrdi:

• jasnu i dopuštenu svrhu
• odgovarajući pravni osnov
• koje podatke prikuplja
• da li su svi podaci neophodni
• koliko dugo ih čuva
• ko može da im pristupi
• da li se cilj može postići manje invazivnim sredstvom

kako će zaposleni biti obavešten.

Saglasnost zaposlenog nije automatski najpouzdaniji pravni osnov za svaku obradu podataka, jer u radnom odnosu postoji neravnoteža između poslodavca i zaposlenog.

Poslodavac treba da kontroliše izvršenje radnih obaveza, a ne privatni život zaposlenog. Činjenica da se rad obavlja u domu dodatno povećava potrebu za srazmernošću i jasnim ograničenjima nadzora.

Zaštita poslovnih podataka i sajber bezbednost

Rad izvan kancelarije povećava rizik od neovlašćenog pristupa dokumentima, uređajima i poslovnim sistemima.

Pravila rada na daljinu zato treba da obuhvate:

• korišćenje službenih uređaja
• jake lozinke i višefaktorsku autentifikaciju
• bezbednu vezu sa poslovnim sistemima
• zabranu korišćenja nezaštićenih javnih mreža
• čuvanje papirne dokumentacije
• zabranu pristupa trećim licima
• prijavljivanje gubitka ili krađe uređaja
• postupanje u slučaju sajber incidenta
• vraćanje opreme i brisanje poslovnih podataka

zaštitu poslovne tajne.

Posebno treba urediti da li zaposleni sme da radi iz kafića, zajedničkog poslovnog prostora, vikendice ili druge države.

Dozvola za rad od kuće ne treba automatski da predstavlja dozvolu za rad sa bilo koje lokacije.

Rad iz druge države može otvoriti pitanja primene stranog radnog prava, poreskog statusa, socijalnog osiguranja, boravišnih i radnih dozvola, informacione bezbednosti i međunarodnog prenosa podataka. Zbog toga takav rad treba posebno odobriti i prethodno pravno analizirati.

Može li poslodavac ukinuti rad od kuće

Odgovor zavisi od toga kako je rad od kuće uveden i pravno formulisan.

Ako je dom zaposlenog ugovoren kao trajno ili redovno mesto rada, jednostrani nalog za povratak u kancelariju može predstavljati promenu ugovorenih uslova rada.

Ako je rad od kuće uređen kao vremenski ograničena ili opoziva mogućnost, uz jasno određene kriterijume i pravo poslodavca da menja raspored, prostor za organizacionu promenu može biti širi.

Dokumentacija zato treba da odgovori na sledeća pitanja:

• da li zaposleni ima pravo na tačno određen broj dana rada od kuće
• ko određuje konkretne dane
• koliko unapred se raspored saopštava
• u kojim situacijama poslodavac može zahtevati dolazak
• da li zaposleni može samostalno promeniti lokaciju rada
• iz kojih razloga se hibridni režim može ograničiti ili ukinuti

da li je za trajnu promenu potreban aneks.

Formulacija da zaposleni „može povremeno raditi od kuće” nije dovoljna ako se iz nje ne može zaključiti ko donosi odluku, koliko takav rad traje i pod kojim uslovima prestaje.

Jednak tretman zaposlenih

Poslodavac nije dužan da svakom zaposlenom omogući isti broj dana rada od kuće bez obzira na prirodu posla.

Određena radna mesta zahtevaju fizičko prisustvo, neposredan kontakt sa klijentima, pristup opremi ili rad sa dokumentacijom koja se ne može bezbedno koristiti van poslovnih prostorija.

Razlike između zaposlenih ipak treba da budu zasnovane na objektivnim i unapred razumljivim kriterijumima, kao što su:

• priroda poslova
• potreba prisustva na određenoj lokaciji
• bezbednosni zahtevi
• organizacija tima
• zaštita poverljivih podataka

tehničke mogućnosti.

Proizvoljno odobravanje rada od kuće pojedinim zaposlenima, bez jasnih kriterijuma, može povećati rizik od spora zbog nejednakog postupanja.

Najčešće greške poslodavaca

Oslanjanje na usmeni dogovor

Kasnije je teško dokazati šta je dogovoreno, koliko je režim trebalo da traje i ko je imao pravo da ga promeni.

Pogrešna procena potrebe za aneksom

Rizično je pretpostaviti i da je aneks uvek potreban i da nikada nije potreban. Odgovor zavisi od sadržaja postojećeg ugovora i stvarne promene uslova rada.

Neuređeni troškovi

Zaposleni i poslodavac mogu različito razumeti ko plaća opremu, internet, električnu energiju i održavanje.

Nepostojanje evidencije radnog vremena

Poslodavac otežano dokazuje trajanje rada, korišćenje odmora i postojanje prekovremenog rada.

Stalna dostupnost zaposlenog

Hibridni model se pretvara u produženje radnog dana bez jasne evidencije i odgovarajuće naknade.

Prekomeran elektronski nadzor

Kontrola produktivnosti može prerasti u nesrazmernu obradu podataka i povredu privatnosti zaposlenog.

Zanemarivanje bezbednosti na radu

Poslodavac nema utvrđene uslove, preventivne mere niti postupak prijavljivanja povreda.

Nejasan povratak u kancelariju

Nastaje spor da li je rad od kuće ugovoreno pravo, trajno mesto rada ili opoziva organizaciona mogućnost.

Kopiranje stranih politika

Dokument može sadržati institute koji ne postoje u pravu Srbije ili zanemariti obaveze domaćeg prava.

Rad iz inostranstva bez odobrenja

Poslodavac može biti izložen radnopravnim, poreskim, imigracionim i regulatornim rizicima.

Kontrolna lista za zakonito uvođenje hibridnog rada

Ugovori i interni akti

pregledati postojeće ugovore o radu

precizno odrediti mesto rada

proceniti da li su potrebni aneksi

doneti ili uskladiti odgovarajući opšti akt

utvrditi odnos ugovora, pravilnika i interne politike.

Organizacija rada

odrediti koji poslovi mogu da se obavljaju van prostorija poslodavca

utvrditi ko odobrava rad od kuće

definisati raspored i obavezu dolaska u kancelariju

odrediti dozvoljene lokacije rada

posebno urediti rad iz druge države.

Oprema i troškovi

utvrditi koja sredstva obezbeđuje poslodavac

urediti korišćenje privatne opreme

odrediti odgovornost za održavanje i vraćanje opreme

utvrditi način naknade troškova.

Radno vreme i kontrola

organizovati evidenciju radnog vremena

definisati periode obavezne dostupnosti

urediti prekovremeni rad

proveriti zakonitost i srazmernost nadzora

utvrditi način izveštavanja i komunikacije.

Bezbednost i zaštita podataka

utvrditi preventivne mere bezbednosti i zdravlja na radu

propisati postupak prijavljivanja povreda

urediti zaštitu poslovnih i ličnih podataka

propisati postupanje u slučaju tehničkog ili bezbednosnog incidenta

obučiti zaposlene i rukovodioce.

Zaključak

Suštinski pravni problem hibridnog rada nije u tome što Zakon o radu ne koristi upravo taj izraz. Problem nastaje kada poslodavac trajan i organizaciono značajan model rada pokušava da zasnuje na povremenom i neformalnom dogovoru.

Rad od kuće i hibridni rad mogu biti zakoniti i funkcionalni samo kada je jasno:

• gde zaposleni radi
• ko određuje raspored
• ko obezbeđuje opremu
• kako se nadoknađuju troškovi
• kako se evidentira radno vreme
• na koji način se kontroliše izvršenje poslova
• koje mere bezbednosti se primenjuju

kada i pod kojim uslovima zaposleni može biti vraćen u kancelariju.

Univerzalni obrazac nije dovoljan. Dokumentacija mora biti prilagođena sadržaju postojećih ugovora, prirodi poslova, tehnologiji, načinu rukovođenja i stvarnoj organizaciji konkretnog poslodavca.

Više o ugovorima o radu, internim aktima, evidencijama, bezbednosti na radu i drugim obavezama kompanija pročitajte u vodiču Radno pravo za poslodavce u Srbiji: šta svaka kompanija mora da uredi.

JP Law može pregledati postojeće ugovore i praksu poslodavca, utvrditi da li je potreban aneks i pripremiti ugovore, pravilnike i drugu dokumentaciju usklađenu sa stvarnim modelom rada od kuće i hibridnog rada.

Često postavljana pitanja

Da li rad od kuće mora biti naveden u ugovoru o radu?

Kada je rad od kuće ugovoreni i redovan način obavljanja poslova van prostorija poslodavca, potrebno ga je urediti ugovorom. Kod povremene fleksibilnosti odgovor zavisi od postojećeg ugovora i konkretnog načina rada.

Da li je za hibridni rad potreban aneks ugovora?

Aneks je potreban kada se menjaju ugovoreni uslovi rada, naročito mesto rada ili drugi elementi ugovora. Ako postojeći ugovor već omogućava takvu organizaciju, treba proceniti da li su dovoljni opšti akt i odluka poslodavca.

Ko plaća internet i električnu energiju?

Način naknade treba unapred urediti. Potrebno je razlikovati dodatne troškove nastale zbog rada od opštih troškova domaćinstva. Naknada može biti paušalna, obračunata prema broju dana rada od kuće ili uređena drugim objektivnim modelom.

Može li poslodavac pratiti aktivnosti zaposlenog na računaru?

Može sprovoditi opravdanu i srazmernu kontrolu izvršenja radnih obaveza. Zaposleni treba da bude obavešten o vrsti, svrsi i obimu nadzora, a prikupljanje podataka ne sme biti šire nego što je neophodno.

Da li je povreda kod kuće povreda na radu?

Ne automatski. Potrebno je utvrditi da li je povreda nastala tokom rada i u vezi sa obavljanjem radnih zadataka, uz razmatranje vremena, mesta, okolnosti i dostupnih dokaza.

Može li poslodavac zahtevati povratak zaposlenog u kancelariju?

Može u meri u kojoj to dopuštaju ugovor, aneks, opšti akt i način na koji je hibridni režim uveden. Ako je dom zaposlenog ugovoren kao redovno mesto rada, za trajnu promenu može biti potreban aneks.

Može li zaposleni raditi sa bilo koje lokacije ili iz druge države?

Ne bez ograničenja. Poslodavac može odrediti dozvoljene lokacije radi zaštite podataka, bezbednosti i organizacije poslovanja. Rad iz druge države zahteva posebnu pravnu procenu i prethodno odobrenje.

Može li interna politika zameniti aneks ugovora?

Ne kada se njome menjaju prava ili uslovi koji su već ugovoreni. Internim aktom mogu se detaljnije urediti zajednička pravila, ali on ne može samostalno izmeniti sadržaj ugovora o radu.

Kako urediti odnose između partnera u biznisu

Većina poslovnih partnera prvo dogovori procente vlasništva. Znatno manji broj dogovori šta ti procenti znače kada jedan partner radi više, drugi ulaže dodatni novac, a nijedan ne želi da popusti pri donošenju važne odluke.

Na početku zajedničkog poslovanja obično postoji poverenje. Partneri su prijatelji, rođaci, kolege ili dugogodišnji saradnici. Imaju poslovnu ideju, početni plan i očekivanje da će probleme rešavati dogovorom.

Ozbiljne nesuglasice najčešće se ne pojavljuju dok je posao mali. Nastaju kada poslovanje počne da raste, kada je potrebno dodatno ulaganje, kada doprinosi više nisu jednaki, kada jedan partner želi isplatu dobiti, a drugi dalji razvoj firme ili kada neko odluči da napusti posao.

Spor tada ne nastaje nužno zato što je neko od početka imao lošu nameru. Često nastaje zato što odnosi između partnera u biznisu nisu dovoljno precizno uređeni dok su odnosi još bili dobri.

Dobar ugovor ne može sprečiti svako neslaganje. Može, međutim, sprečiti da ono preraste u blokadu poslovanja, pad vrednosti firme ili dugotrajan spor.

Zašto usmeni dogovor između partnera nije dovoljan

Partneri se često dogovore ko ima 50, 60 ili 70 odsto firme, ali ne razjasne šta vlasnički procenat zaista podrazumeva.

Sam procenat udela ne daje odgovor na pitanja ko vodi svakodnevno poslovanje, koje odluke partner može doneti samostalno, koliko je svaki partner dužan da radi, kako se određuju naknade, šta se događa kada je potrebno dodatno ulaganje i na koji način partner može da napusti firmu.

Neformalni dogovor može funkcionisati dok partneri imaju iste interese. Kada se njihovi interesi raziđu, svako se često seća dogovora na način koji odgovara njegovoj trenutnoj poziciji.

Ugovor između poslovnih partnera zato nije zamena za poverenje. Njegova svrha je da zajednička očekivanja pretvori u jasna i dokaziva pravila.

Osnivački akt i ugovor članova nisu isti dokument

Kod osnivanja društva sa ograničenom odgovornošću posebno je važno razlikovati osnivački akt od ugovora članova društva.

Šta se uređuje osnivačkim aktom

Osnivački akt je osnovni korporativni dokument privrednog društva. Njime se uređuju članovi društva, njihovi ulozi i udeli, osnovni kapital, upravljanje i druga pitanja značajna za organizaciju i rad društva.

Njime se mogu detaljnije urediti i način glasanja, potrebne većine, prenos udela, pravo preče kupovine, saglasnost za prenos udela i nadležnosti organa društva.

Pravila koja treba da proizvode dejstvo unutar društva moraju biti usklađena sa osnivačkim aktom, odlukama organa društva i prinudnim propisima.

Čemu služi ugovor članova društva

Prema Zakonu o privrednim društvima, član društva može u pisanoj formi zaključiti ugovor sa jednim ili više članova istog društva i njime urediti pitanja značajna za njihove međusobne odnose u vezi sa društvom.

Kod društva sa ograničenom odgovornošću ovaj dokument naziva se ugovor članova.

Ugovor članova proizvodi dejstvo između članova koji su ga zaključili. Zbog toga pravilo uneto samo u taj ugovor ne menja automatski osnivački akt niti nužno proizvodi željeno korporativno dejstvo prema društvu, njegovim organima ili drugim licima.

Ugovor članova može detaljnije urediti:

• podelu poslova između partnera
• obaveze njihovog ličnog angažovanja
• dodatno finansiranje
• raspodelu dobiti
• način glasanja o važnim pitanjima
• poverljivost
• izlazak partnera
• određivanje vrednosti udela
• rešavanje poslovne blokade

Osnivački akt i ugovor članova zato ne treba posmatrati kao alternativne dokumente. Oni moraju biti međusobno usklađeni.

U zavisnosti od poslovnog modela, mogu biti potrebni i ugovor o radu ili drugom angažovanju partnera, ugovor sa direktorom, ugovor o zajmu, ugovor o intelektualnoj svojini, ugovor o poverljivosti ili ugovor sa investitorom.

Zašto vlasničke procente ne treba deliti automatski

Pitanje ko dobija koliko procenata firme ne treba rešavati samo prema tome ko je prvi predložio ideju ili ko je sa kim u boljim odnosima.

Potrebno je razmotriti:

• ko ulaže novac
• ko unosi opremu ili drugu imovinu
• ko obezbeđuje klijente i kontakte
• ko unosi znanje, softver, žig ili drugu intelektualnu svojinu
• ko će biti svakodnevno angažovan
• ko preuzima najveći poslovni rizik
• šta se događa ako neko ubrzo napusti projekat

Jednaki udeli mogu biti opravdani kada su doprinosi, rizici i buduće obaveze zaista jednaki. Ipak, odnos 50 prema 50 nije sam po sebi najpravičnije rešenje.

Takva struktura može dovesti do ozbiljne blokade ako svaki partner ima jednaku glasačku snagu, a ne postoji unapred definisan način rešavanja neslaganja.

Vlasništvo, upravljanje i rad nisu isto

Partner može istovremeno biti član društva, direktor i zaposleni, ali njegov pravni položaj po svakom od tih osnova nije isti.

Zato treba precizno odrediti:

• ko vodi svakodnevne poslove
• ko je direktor
• ko zastupa društvo
• ko odobrava plaćanja
• ko zapošljava i otpušta
• ko vodi prodaju, finansije, razvoj ili odnose sa klijentima
• koje odluke svako može doneti samostalno
• za koje odluke je potrebna saglasnost drugih partnera

Nije dovoljno napisati da će partneri „zajednički voditi posao“. Potrebno je odrediti ko je odgovoran za konkretne oblasti i šta se događa kada preuzete obaveze ne izvršava.

Partneri sa jednakim vlasničkim udelima ne moraju primati jednake mesečne naknade ako njihov stvarni rad i odgovornost nisu jednaki.

Kako urediti donošenje odluka

Redovne operativne odluke ne treba donositi na isti način kao odluke o velikom zaduživanju, ulasku investitora ili prodaji firme.

Partneri mogu predvideti da se pojedine odluke donose samostalno, običnom većinom, kvalifikovanom većinom ili jednoglasno.

Poseban režim najčešće ima smisla za odluke o:

• značajnom zaduživanju
• prodaji važne imovine
• promeni delatnosti
• prijemu novog člana
• ulasku investitora
• promeni osnovnog kapitala
• raspodeli dobiti
• prodaji firme
• prestanku poslovanja

Preveliki broj odluka koje zahtevaju jednoglasnost može potpuno blokirati poslovanje. Sa druge strane, ako većinski partner može samostalno odlučivati o skoro svemu, manjinski član može ostati bez stvarnog uticaja na najvažnija pitanja.

Cilj je pronaći ravnotežu između efikasnog upravljanja i zaštite svih partnera.

Kako sprečiti poslovnu blokadu

Poslovna blokada nastaje kada partneri ne mogu da donesu odluku bez koje društvo ne može normalno da nastavi poslovanje.

Najčešće se pojavljuje u društvima sa dva partnera koji imaju jednake udele ili kada je za veliki broj odluka potrebna jednoglasnost.

Ugovor može predvideti postupak koji se aktivira kada neslaganje traje duže od određenog roka. On može obuhvatiti:

• novi krug pregovora
• sastanak uz prisustvo neutralnog savetnika
• medijaciju
• upućivanje stručnog pitanja nezavisnom licu
• ponudu jednog partnera da otkupi udeo drugog
• prodaju udela ili celog društva
• kontrolisani prestanak poslovanja kao krajnju mogućnost

U međunarodnoj korporativnoj praksi koriste se i modeli poznati kao Russian roulette ili Texas shoot-out klauzule. To nisu posebni instituti imenovani domaćim zakonom, već ugovorni mehanizmi koji se moraju prilagoditi pravu Srbije i konkretnom odnosu.

Oni nisu pogodni za svaki biznis. Ako je jedan partner finansijski znatno snažniji, mogućnost da brzo obezbedi novac za otkup može ga staviti u povoljniji položaj.

Kako urediti dodatna ulaganja

Početni kapital često nije dovoljan za razvoj poslovanja.

Partneri zato treba unapred da odrede:

• da li imaju obavezu da dodatno finansiraju društvo
• koliko svaki partner treba da uloži
• šta se događa ako jedan partner nema ili ne želi da uloži novac
• da li dodatno ulaganje menja vlasničke procente
• da li se sredstva daju kao zajam
• kada i pod kojim uslovima se zajam vraća

Nije isto da li član povećava svoj ulog, vrši dodatnu uplatu ili društvu daje zajam.

Zajam člana društvu stvara dužnički odnos i sam po sebi ne povećava vlasnički procenat zajmodavca. Promena vlasničke strukture zbog dodatnog finansiranja takođe ne nastupa automatski, već zahteva unapred dogovoren i pravno pravilno sproveden mehanizam.

Zato treba jasno utvrditi da li dodatni novac predstavlja vlasničko ulaganje ili obavezu društva da taj iznos vrati.

Plata, naknada i raspodela dobiti nisu isto

Potrebno je razlikovati:

• naknadu za svakodnevni rad
• naknadu direktoru
• učešće u dobiti
• povraćaj zajma
• naknadu za korišćenje opreme ili intelektualne svojine

Partneri sa jednakim vlasničkim udelima ne moraju imati jednake mesečne naknade ako ne rade isto ili nisu podjednako angažovani.

Istovremeno, veća naknada za rad ne znači automatski i veći vlasnički udeo.

Dobit se ne raspodeljuje čim društvo ostvari prihod. Pre odluke o raspodeli potrebno je razmotriti rezultate poslovanja, postojeće obaveze, zakonska ograničenja i potrebu da se sredstva zadrže radi daljeg razvoja.

Partneri zato treba unapred da utvrde ko odlučuje o raspodeli dobiti, pod kojim uslovima se ona isplaćuje i koliko sredstava ostaje u poslovanju.

Kome pripadaju brend, softver, baze klijenata i druga poslovna imovina

Kod mnogih firmi najveća vrednost nije u osnovnom kapitalu, već u:

• brendu i žigu
• domenu i internet stranici
• softveru i izvornom kodu
• bazama klijenata
• dizajnu i autorskim sadržajima
• poslovnim procedurama
• nalozima na digitalnim platformama
• poslovnom znanju i iskustvu

Poseban rizik postoji kada je ključna imovina formalno registrovana na jednog partnera, iako ju je razvijalo ili koristi društvo.

Ako je domen registrovan na privatno ime partnera, a prava na softver i izvorni kod nikada nisu preneta društvu, njegov izlazak može ugroziti nastavak poslovanja.

Zato treba utvrditi šta pripada partneru, šta se društvu samo ustupa na korišćenje, a šta treba formalno preneti na društvo.

Zabrana konkurencije i poverljive informacije

Potrebno je razlikovati zakonske obaveze lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu, ugovornu zabranu konkurencije između partnera i zabranu konkurencije u okviru radnog odnosa.

Ti režimi nisu identični i ne treba ih objediniti jednom opštom odredbom.

Ugovor između partnera može detaljnije urediti:

• čuvanje poslovnih tajni
• korišćenje baze klijenata
• preuzimanje zaposlenih
• kontaktiranje postojećih klijenata nakon izlaska
• pokretanje konkurentskog posla
• trajanje obaveza nakon prestanka partnerstva

Zabrana konkurencije treba da bude razumna i precizna. Potrebno je odrediti koje poslove obuhvata, gde važi, koliko traje i koji se legitimni poslovni interes njome štiti.

Cilj ne treba da bude potpuno onemogućavanje bivšeg partnera da radi, već zaštita konkretnih interesa društva.

Šta kada partner prestane da doprinosi poslovanju

Član društva ne gubi automatski svoj udeo samo zato što je prestao da radi.

Ugovor treba da predvidi šta se događa kada partner prestane aktivno da radi, ne izvršava obaveze, blokira odluke, koristi imovinu društva u ličnom interesu, preuzima klijente, pokrene konkurentski posao, izgubi potrebnu licencu, postane dugotrajno nesposoban za rad ili umre.

U međunarodnoj investicionoj praksi često se koriste pojmovi good leaver i bad leaver.

Prvi označava partnera koji odlazi iz opravdanih ili unapred prihvaćenih razloga. Drugi se odnosi na partnera čiji je izlazak povezan sa teškom povredom obaveza, prevarom ili konkurentskim delovanjem.

To nisu posebni zakonski instituti srpskog prava, već ugovorne kategorije čija primena zavisi od precizno određenih razloga, postupka izlaska i načina obračuna cene.

Eventualno umanjenje cene udela ne može se zasnivati samo na proizvoljnoj proceni drugih partnera. Takva odredba mora biti pažljivo formulisana i usklađena sa relevantnim pravilima kompanijskog i obligacionog prava.

Kako urediti izlazak partnera iz firme

Dogovor o ulasku u posao nije potpun ako ne postoji dogovor o izlasku.

Potrebno je urediti:

• može li partner slobodno prodati udeo
• ko ima pravo preče kupovine
• da li je potrebna saglasnost društva
• kome se udeo ne može prodati
• kako se utvrđuje cena
• u kom roku se cena plaća
• da li je moguća isplata na rate
• šta se događa u slučaju smrti člana
• kako se postupa kada postoji ponuda za kupovinu celog društva

Prenos udela treba analizirati prema važećim zakonskim pravilima i osnivačkom aktu konkretnog društva, naročito u pogledu prava preče kupovine, potrebne saglasnosti i postupka ponude udela. Kada udeo kupuje novi partner ili investitor, važan korak predstavlja i due diligence kompanije ili udela.

U međunarodnoj poslovnoj praksi često se ugovaraju i tag-along i drag-along prava.

Tag-along štiti manjinskog člana tako što mu omogućava da se priključi prodaji većinskog člana i proda svoj udeo istom kupcu pod odgovarajućim uslovima.

Drag-along omogućava većinskom članu da, pod unapred određenim uslovima, zahteva da i manjinski član učestvuje u prodaji društva.

Nije dovoljno samo navesti ove mehanizme po imenu. Potrebno je urediti cenu, rokove, obaveštavanje, obaveze prema kupcu i odgovornost partnera za izjave i garancije date u postupku prodaje.

Kako se određuje vrednost udela

Formulacija da partner ima pravo na „tržišnu vrednost udela“ često nije dovoljno precizna.

Potrebno je odrediti:

• ko procenjuje vrednost
• po kojoj metodologiji
• na koji datum
• na osnovu kojih finansijskih podataka
• kako se uzimaju u obzir dugovi
• da li se vrednuju brend, klijenti i intelektualna svojina
• ko plaća procenu
• šta se događa ako postoji spor oko nalaza procenitelja

Vrednost se može određivati prema ugovorenoj formuli, proceni nezavisnog stručnjaka, knjigovodstvenoj vrednosti, prihodima, dobiti ili kombinaciji više metoda.

Knjigovodstvena vrednost može biti neadekvatna kod firme čija se glavna vrednost nalazi u brendu, tehnologiji ili ugovorima sa klijentima. Sa druge strane, procena zasnovana na budućoj dobiti može zavisiti od neizvesnih pretpostavki.

Metod procene zato treba prilagoditi konkretnom poslovnom modelu.

Odgovornost člana i direktora nije ista

Član društva sa ograničenom odgovornošću načelno ne odgovara za obaveze društva samo zato što poseduje udeo.

To ne znači da je zaštićen od odgovornosti za sopstveno protivpravno postupanje ili povredu obaveza koje ima kao direktor, zastupnik ili lice sa posebnim dužnostima prema društvu.

Treba razlikovati odgovornost člana, odgovornost direktora, sukob interesa, poslove sa povezanim licima, korišćenje imovine društva, prisvajanje poslovnih prilika i zloupotrebu pravne ličnosti društva.

Ograničena odgovornost nije dozvola da se imovina društva koristi kao lična imovina.

Ugovor između partnera ne može isključiti primenu prinudnih zakonskih pravila, ali može preciznije urediti unutrašnje obaveze, način odobravanja pojedinih poslova i posledice povrede dogovorenih pravila.

Sud, medijacija ili arbitraža

Nije svaki spor potrebno odmah izneti pred sud.

Ugovor može predvideti više uzastopnih koraka:

• neposredne pregovore partnera
• obavezan sastanak u određenom roku
• uključivanje neutralnog savetnika
• medijaciju
• stručno utvrđivanje vrednosti ili drugog spornog pitanja
• arbitražu ili sudski postupak

Arbitraža može biti pogodna kada su partnerima važni poverljivost, izbor arbitra sa posebnim stručnim znanjem ili postojanje međunarodnog elementa. Osnovna pravila o ugovaranju i sprovođenju arbitraže uređena su Zakonom o arbitraži.

Ipak, arbitraža nije automatski najbolje rešenje. Može biti skupa kod sporova manje vrednosti, dok su mogućnosti osporavanja arbitražne odluke ograničenije nego kod redovnog sudskog postupka.

Izbor treba prilagoditi vrednosti spora, broju partnera, vrsti poslovanja, potrebi za poverljivošću i mogućnosti izvršenja odluke.

Najčešće greške poslovnih partnera

U praksi se najčešće ponavljaju sledeće greške:

• važni dogovori ostaju usmeni
• uređuju se samo vlasnički procenti
• bira se odnos 50 prema 50 bez mehanizma protiv blokade
• vlasništvo se poistovećuje sa radnim angažovanjem
• nije određeno ko donosi koje odluke
• dodatna ulaganja ostaju neuređena
• nije jasno kome pripada intelektualna svojina
• ne postoji politika raspodele dobiti
• nije predviđen izlazak partnera
• nije definisan način procene udela
• ugovor članova nije usklađen sa osnivačkim aktom
• ne uređuju se smrt, bolest ili dugotrajna sprečenost partnera
• koristi se generički ugovor bez prilagođavanja konkretnom poslovanju

Najveća greška je uverenje da o mogućem sukobu ne treba razgovarati dok su odnosi dobri.

Upravo tada je najlakše postići pravičan dogovor.

Kontrolna pitanja za poslovne partnere

Pre pokretanja ili nastavka zajedničkog poslovanja partneri treba da odgovore na sledeća pitanja:

Ko ima koji vlasnički udeo i zbog čega?

Šta svaki partner ulaže i koliko je dužan da bude angažovan?

Ko vodi svakodnevno poslovanje?

Koje odluke svako može doneti samostalno?

Koje odluke zahtevaju saglasnost svih partnera?

Kako se obezbeđuje dodatno finansiranje?

Kako se određuju naknade i raspodeljuje dobit?

Kome pripadaju brend, softver i baza klijenata?

Kako se rešava poslovna blokada?

Kako partner može napustiti firmu?

Kako se određuje vrednost njegovog udela?

Šta se događa u slučaju smrti ili trajne nesposobnosti partnera?

Ako partneri nemaju jasne odgovore na ova pitanja, njihov odnos verovatno nije dovoljno uređen.

Kada je pravo vreme za ugovor između partnera

Najbolje vreme je pre osnivanja društva ili pre prvog ozbiljnog ulaganja.

Ipak, odnosi se mogu urediti i kasnije, naročito:

• pre ulaska investitora
• pre prijema novog člana
• pre značajnog zaduživanja
• pre većeg rasta poslovanja
• pre promene vlasničke ili upravljačke strukture
• kada su se obaveze partnera promenile
• kada su se pojavila prva ozbiljna neslaganja

Ugovor članova nije dokument koji treba jednom potpisati i trajno odložiti.

Kako se menjaju vrednost firme, broj zaposlenih, izvori finansiranja i uloge partnera, potrebno je proveravati da li postojeća pravila i dalje odgovaraju stvarnom poslovnom odnosu.

Zaključak

Partneri mogu godinama uspešno voditi posao i većinu odluka donositi dogovorom. Ipak, pravna dokumentacija se ne priprema samo za period u kojem svi misle isto.

Priprema se za trenutak kada jedan partner želi dodatno ulaganje, drugi isplatu dobiti, treći izlazak iz firme, a nijedan ne smatra da treba da popusti.

Kvalitetno uređeni odnosi između partnera u biznisu mogu smanjiti rizik od spora, ubrzati donošenje odluka, zaštititi vrednost firme i omogućiti kontrolisan izlazak partnera.

Ugovor nije znak da poverenja nema. On je način da se poverenje ne oslanja samo na sećanje, dobru volju i pretpostavku da će okolnosti zauvek ostati iste.

Konkretno rešenje zavisi od pravne forme društva, sadržine osnivačkog akta, vlasničke strukture, načina finansiranja, poreskih posledica i poslovnih ciljeva partnera.

Česta pitanja

Da li je potreban ugovor između partnera ako postoji osnivački akt?

Nije uvek obavezan, ali je često veoma koristan. Osnivački akt uređuje osnovna korporativna pitanja, dok ugovor članova može detaljnije regulisati radne obaveze, finansiranje, izlazak, vrednovanje udela i rešavanje blokade.

Da li partneri mogu imati jednake vlasničke udele?

Mogu, ali odnos 50 prema 50 zahteva pažljivo uređen način donošenja odluka i rešavanja situacije u kojoj partneri ne mogu da postignu saglasnost.

Može li jedan partner prodati svoj udeo bez saglasnosti drugog?

Odgovor zavisi od važećih zakonskih pravila, osnivačkog akta i postojećih ugovora. Posebno treba proveriti pravo preče kupovine, potrebu za saglasnošću i ugovoreni postupak prenosa.

Šta se događa ako jedan partner više ne radi u firmi?

Prestanak rada ne znači automatski i prestanak vlasništva. Posledice zavise od ugovorenih obaveza, položaja partnera i postojanja osnova za prenos, istupanje ili drugo zakonom dozvoljeno rešenje.

Kako se određuje cena udela partnera koji izlazi?

Cena može biti utvrđena ugovorenom formulom ili procenom nezavisnog stručnjaka. Potrebno je odrediti metod, datum procene, relevantne finansijske podatke i postupak u slučaju neslaganja.

Da li je arbitraža bolja od suda?

Ne u svakom slučaju. Može ponuditi poverljivost i izbor stručnog arbitra, ali može biti skuplja i pruža ograničenije mogućnosti osporavanja odluke.

Pravna podrška pri uređivanju odnosa između partnera

Ako osnivački akt određuje vlasničke procente, ali ne daje jasan odgovor na to ko odlučuje, ko dodatno ulaže, kako se raspodeljuje dobit i na koji način partner izlazi iz firme, poslovni odnos verovatno nije dovoljno uređen.

JP Law pruža pravnu podršku osnivačima, članovima društava i investitorima kroz:

• analizu postojećih odnosa i dokumentacije
• izradu i izmenu osnivačkog akta
• pripremu ugovora članova
• uređivanje vlasničkih i upravljačkih prava
• definisanje dodatnog finansiranja
• izradu mehanizama prenosa i otkupa udela
• pravno uređivanje izlaska partnera
• podršku u pregovorima i rešavanju postojećih nesuglasica

Najbolje vreme da se odnosi između partnera urede jeste pre nego što različita očekivanja prerastu u poslovni i pravni problem.

Kako pravno zaštititi brend pre izlaska na tržište

Naziv je izabran. Logo je završen. Domen je registrovan, ambalaža poslata u štampu, a marketinška kampanja spremna za objavljivanje.

Tada kompanija otkriva da drugi učesnik na tržištu već koristi sličan naziv ili poseduje ranije registrovan žig za istu ili sličnu vrstu proizvoda.

Ono što je izgledalo kao završna faza lansiranja može se pretvoriti u promenu naziva, povlačenje ambalaže, dodatne troškove, gubitak domena ili pravni spor.

Kako pravno zaštititi brend pre nego što se u njegovo lansiranje ulože ozbiljan novac, vreme i reputacija?

Prvi važan odgovor glasi: brend se ne štiti jednim postupkom.

Brend nije poseban pravni institut, već skup različitih elemenata. Naziv se može štititi žigom, originalni logo autorskim pravom i žigom, izgled proizvoda industrijskim dizajnom, a poverljivi poslovni podaci ugovorima i pravilima o zaštiti poslovne tajne.

Zbog toga pravna zaštita brenda počinje pre javnog predstavljanja, a ne tek kada dođe do kopiranja ili spora.

Šta pravna zaštita brenda zaista obuhvata

U poslovnom smislu, brend može obuhvatiti:

• naziv kompanije, proizvoda ili usluge
• logotip i druge grafičke oznake
• slogan
• karakteristične vizuelne elemente
• izgled proizvoda ili ambalaže
• internet domen
• fotografije, tekstove, video sadržaje i ilustracije
• aplikacije i druge digitalne sadržaje
• recepture, tehničku dokumentaciju i interne procedure
• baze klijenata i druge poverljive informacije
• reputaciju izgrađenu na tržištu

Ovi elementi ne uživaju istu vrstu zaštite.

Naziv ili logo mogu biti zaštićeni žigom ako ispunjavaju propisane uslove. Originalno grafičko rešenje može uživati autorskopravnu zaštitu. Izgled proizvoda ili ambalaže može se, u odgovarajućim okolnostima, štititi kao industrijski dizajn. Poverljive komercijalne i tehničke informacije mogu predstavljati poslovnu tajnu.

Ozbiljna zaštita zato najčešće podrazumeva kombinovanje više pravnih mehanizama iz oblasti prava intelektualne svojine.

Zašto registracija firme nije isto što i zaštita brenda

Jedna od najčešćih zabluda jeste da registracija privrednog društva ili preduzetnika automatski daje isključivo pravo na naziv koji je upisan u Agenciji za privredne registre.

Registracijom u APR-u upisuje se poslovno ime privrednog subjekta. Registar privrednih subjekata predstavlja centralnu elektronsku bazu u kojoj se registruju privredna društva, preduzetnici i drugi oblici organizovanja.

Međutim, upis poslovnog imena nije isto što i registracija žiga.

Poslovno ime identifikuje određeni privredni subjekt. Žig štiti znak kojim se roba ili usluge jednog učesnika na tržištu razlikuju od robe ili usluga drugih lica.

Zbog toga naziv može biti prihvatljiv za registraciju firme, a da istovremeno:

• bude sličan ranijem žigu
• stvara rizik od zabune sa konkurentskim proizvodom
• ne ispunjava uslove za registraciju kao žig
• povređuje drugo ranije pravo

Zaštita naziva firme zato se ne završava proverom u APR-u.

Isto važi i za domen. Slobodan i registrovan domen ne znači da je njegov naziv slobodan za korišćenje kao brend niti da registrant poseduje pravo na žig. Domen prvenstveno predstavlja internet adresu, a koristi se u skladu sa pravilima registracije i važećim pravom. Poslovno ime, žig i domen moraju se proveravati zasebno, ali planirati zajedno.

Provera naziva pre konačne odluke

Pravna zaštita brenda počinje pre izrade konačnog logotipa, ambalaže i reklamne kampanje.

Najpre treba napraviti uži izbor mogućih naziva, a zatim za svaki od njih proveriti:

• registre privrednih subjekata
• domaće prijavljene i registrovane žigove
• međunarodne žigove koji proizvode dejstvo u Srbiji
• slične nazive na tržištu
• internet domene
• naloge na društvenim mrežama
• rezultate internet pretrage
• oznake koje se koriste u povezanim delatnostima

Nije dovoljno proveriti samo da li postoji potpuno identičan naziv.

Pri proceni rizika mogu biti važne:

• vizuelna sličnost oznaka
• sličnost u izgovoru
• značenje reči
• dominantni delovi logotipa
• sličnost robe i usluga
• način na koji prosečan potrošač doživljava oznake

Razlika u jednom slovu, nastavku ili grafičkom prikazu ne znači nužno da između dve oznake ne postoji pravno relevantna sličnost.

Google pretraga može otkriti očigledne prepreke, ali nije zamena za stručnu pretragu registara žigova i procenu rizika od zabune.

Registracija žiga kao centralni oblik zaštite

Žigom se štiti znak koji služi razlikovanju robe ili usluga jednog učesnika na tržištu od robe ili usluga drugih lica.

U zavisnosti od ispunjenosti zakonskih uslova, predmet zaštite mogu biti:

• reči i nazivi
• lična imena
• slogani
• slova i brojevi
• crteži i logotipi
• kombinacije reči i grafičkih elemenata
• oblici proizvoda ili pakovanja
• druge oznake podobne za razlikovanje na tržištu

Pravo na žig u Srbiji stiče se u odgovarajućem postupku, a više o proveri znaka, izboru klasa i samom postupku možete pročitati u vodiču o registraciji žiga u Srbiji. Samo podnošenje prijave ne znači da je žig već registrovan. Ipak, datum prijave može biti presudan za utvrđivanje prvenstva.

To ne znači da ranija prijava automatski rešava svaki budući spor. Na pravni položaj mogu uticati i raniji žigovi, druga ranije stečena prava, priroda oznake, savesnost učesnika i okolnosti konkretnog slučaja.

Zato prijavu treba razmotriti nakon ozbiljne pravne provere, a pre javnog lansiranja i većeg ulaganja u marketing.

Izbor robe i usluga

Žig se ne registruje apstraktno za svaku moguću delatnost. Zaštita se vezuje za robu i usluge navedene u prijavi.

Zbog toga je izbor odgovarajućih klasa jedan od najvažnijih koraka u postupku.

Pre prijave treba sagledati:

• koje proizvode kompanija trenutno prodaje
• koje usluge pruža
• koje proizvode ili usluge realno planira
• da li će se brend koristiti za aplikaciju ili internet platformu
• da li će se licencirati ili franšizirati
• na kojim tržištima će poslovati

Pogrešan izbor može dovesti do toga da žig bude registrovan, ali da ne obuhvati ključni deo poslovnog modela.

Cilj nije prijaviti što veći broj klasa bez opravdanja, već precizno obuhvatiti postojeće i realno planirano poslovanje.

Teritorija zaštite

Žig registrovan u Srbiji ne pruža automatsku zaštitu u drugim državama.

Ako kompanija planira izlazak na inostrana tržišta, treba blagovremeno razmotriti nacionalne, regionalne ili međunarodne mogućnosti zaštite.

Teritorije ne treba birati nasumično. Strategija zaštite treba da prati:

• plan prodaje
• distributivne kanale
• buduća tržišta
• proizvodnju
• licenciranje
• mogućnost širenja poslovanja

Preuska zaštita može ostaviti važna tržišta otvorenim za druge učesnike, dok preširoka strategija može stvarati nepotrebne troškove.

Da li treba zaštititi naziv, logo ili oba

Ne postoji univerzalan odgovor.

Zaštita naziva

Verbalni žig štiti reč ili kombinaciju reči nezavisno od konkretnog fonta, boje ili grafičkog prikaza.

Takva zaštita često ima veliku stratešku vrednost jer kompanija može promeniti vizuelni identitet, a da naziv ostane isti.

Zaštita logotipa

Figurativni žig štiti konkretno grafičko rešenje.

On može biti posebno važan kada kupci prepoznaju brend prvenstveno prema simbolu, obliku ili karakterističnom vizuelnom elementu.

Ako se logo kasnije znatno izmeni, ranija registracija možda neće pružati isti praktični obim zaštite za novu verziju.

Kombinovana zaštita

Kombinovani žig obuhvata naziv i grafičko rešenje u prijavljenoj formi.

U zavisnosti od budžeta i značaja pojedinih elemenata, kompanija može razmotriti odvojenu registraciju:

• naziva kao verbalnog žiga
• logotipa kao figurativnog žiga
• najvažnije kombinovane varijante

Odluka treba da prati način na koji se brend stvarno koristi i razvija.

Autorsko pravo na logo, fotografije i sadržaj

Originalni logo, fotografija, ilustracija, tekst, video, dizajn ambalaže ili deo izgleda sajta mogu predstavljati autorska dela.

Autorsko pravo u načelu nastaje stvaranjem originalnog dela, ali u poslovnoj praksi ključno pitanje često nije da li pravo postoji, već ko ima pravo da delo komercijalno koristi. Više o pravima na fotografijama, tekstovima, dizajnu, sajtovima i sadržaju koji firma naručuje možete pročitati u tekstu o autorskom pravu na internetu.

Kompanija angažuje dizajnera ili agenciju, dobije završne fajlove i plati račun. To samo po sebi ne mora značiti da je stekla sva imovinska autorska prava koja su joj potrebna.

Ugovor sa dizajnerom, fotografom, programerom ili marketinškom agencijom treba jasno da uredi:

• koja se prava prenose ili ustupaju
• da li je korišćenje isključivo
• na kojoj teritoriji se delo može koristiti
• za koje namene
• da li kompanija sme da ga menja
• da li sme da ga registruje kao žig
• da li sme da ga prenese ili licencira
• da li autor može isti ili sličan rad koristiti za drugog klijenta

Posebno je važno da kompanija raspolaže pravima potrebnim za korišćenje logotipa na sajtu, proizvodima, ambalaži, oglasima, društvenim mrežama i stranim tržištima.

U suprotnom, može izgraditi vredan brend na sadržaju nad kojim nema potpuno uređena prava.

Domeni i poslovni nalozi

Domen i ključna korisnička imena na društvenim mrežama treba rezervisati dovoljno rano, ali tek nakon osnovne provere naziva.

Važno je i ko je formalno naveden kao registrant domena. RNIDS navodi da se podaci o registrantu, odnosno fizičkom licu ili preduzeću na koje je domen registrovan, mogu menjati i ažurirati preko ovlašćenog registra.

Problem nastaje kada domen registruje:

• zaposleni
• osnivač u svoje ime
• marketinška agencija
• programer
• drugi spoljni saradnik

Dok saradnja traje, taj rizik može ostati nevidljiv. Kada se odnos prekine, pristup sajtu, imejlu i nalozima može postati predmet spora.

Kompanija zato treba da kontroliše:

• podatke o registrantu
• nalog kod registra domena
• obnovu domena
• hosting
• poslovne imejl adrese
• administratorske naloge
• šifre i metode oporavka
• rezervne kopije podataka

Registracija domena nije zamena za registraciju žiga, ali gubitak kontrole nad domenom može ozbiljno ugroziti poslovanje.

Ugovori sa osnivačima, zaposlenima i saradnicima

Brend retko stvara samo jedna osoba.

Jedan osnivač može osmisliti naziv, drugi finansirati projekat, dizajner izraditi logo, programer razviti sajt, a agencija pripremiti sadržaj.

Zbog toga pre izlaska na tržište treba jasno urediti:

• ko je nosilac prava na naziv i logo
• na koga će glasiti prijava žiga
• kome pripadaju autorska imovinska prava
• ko kontroliše domen i digitalne naloge
• ko sme da koristi materijale nakon prestanka saradnje
• ko mora da vrati fajlove, dokumentaciju i pristupne podatke
• šta se događa sa brendom ako jedan osnivač napusti kompaniju
• pod kojim uslovima se brend može preneti ili licencirati

Poseban rizik postoji kada žig bude prijavljen na ime jednog osnivača, iako brend finansira i koristi kompanija.

Takvo stanje kasnije može otežati:

• ulazak investitora
• prodaju kompanije
• licenciranje
• izlazak jednog partnera
• podelu imovine nakon poslovnog sukoba

Vlasništvo nad ključnim elementima brenda treba urediti dok su odnosi među partnerima dobri, a ne tek kada nastane spor.

Šta NDA ugovor može, a šta ne može da zaštiti

NDA ugovor može pomoći u zaštiti neobjavljenih planova, dizajna, podataka, strategija i drugih poverljivih informacija.

Njime se može urediti:

• šta se smatra poverljivim
• ko sme da koristi informacije
• kome se one smeju otkriti
• koliko traje obaveza poverljivosti
• koje su posledice povrede ugovora

Međutim, NDA ne stvara automatski monopol nad poslovnom idejom.

Opšti koncept proizvoda, usluge ili poslovnog modela najčešće nije zaštićen samo zato što ga je neko prvi osmislio. NDA ugovorno obavezuje lice koje je dobilo poverljive informacije, ali ne sprečava ostatak tržišta da nezavisno razvije slično rešenje.

Zato ga treba kombinovati sa drugim mehanizmima, kao što su:

• žig
• autorsko pravo
• industrijski dizajn
• patent ili mali patent, kada postoje uslovi
• poslovna tajna
• ugovorno uređena prava na rezultate rada

Zaštita poslovne tajne

Tokom pripreme lansiranja, karakter poslovne tajne mogu imati:

• neobjavljeni dizajn proizvoda
• plan izlaska na tržište
• cenovna strategija
• baze klijenata
• tehnička dokumentacija
• recepture i formule
• interni poslovni procesi

Prema Zakonu o zaštiti poslovne tajne, nije dovoljno samo tvrditi da je neka informacija poverljiva. Zaštita zavisi i od toga da li je nosilac preduzeo razumne mere radi očuvanja njene tajnosti.

Takve mere mogu obuhvatiti:

• ograničavanje pristupa
• ugovore i klauzule o poverljivosti
• interne politike
• označavanje dokumentacije
• tehničku zaštitu
• evidenciju pristupa
• ukidanje pristupa nakon prestanka saradnje

Što se poverljivi podaci slobodnije dele, to je teže kasnije dokazivati da su bili stvarno čuvani kao poslovna tajna.

Najčešće greške pre lansiranja brenda

Izbor naziva bez pravne provere

Naziv se bira prema kreativnim i marketinškim kriterijumima, ali se ne proveravaju raniji žigovi i druga prava.

Posledica može biti potpuni rebrending nakon ulaganja u ambalažu, sajt i promociju.

Oslanjanje samo na podatke APR-a

To što je poslovno ime prihvaćeno za registraciju ne znači da je naziv slobodan za korišćenje kao tržišna oznaka.

Ulaganje u marketing pre prijave žiga

Javno lansiranje otkriva naziv tržištu. Ako zaštita nije blagovremeno planirana, kompanija može ući u nepovoljniji pravni položaj.

Provera samo potpuno identičnih naziva

Povreda prava može postojati i kada oznake nisu iste, ali su dovoljno slične da postoji verovatnoća zabune.

Neuređena prava sa dizajnerom ili agencijom

Kompanija može platiti izradu logotipa, a da nema jasno pravo da ga menja, registruje ili prenese trećem licu.

Domen registrovan na saradnika

Prekid saradnje može dovesti do gubitka kontrole nad sajtom, imejlom i drugim ključnim kanalima.

Zaštita samo u Srbiji uz planirano širenje

Kompanija može nesmetano koristiti naziv u Srbiji, ali naići na raniji žig kada pokuša da uđe na strano tržište.

Nepostojanje sistema praćenja

Registracija žiga ne znači da će svaka povreda biti automatski uočena i zaustavljena. Nosilac prava mora pratiti tržište i pravovremeno reagovati.

Pravna kontrolna lista pre izlaska na tržište

Pre lansiranja brenda treba:

Definisati naziv, logo, slogan, dizajn i druge ključne elemente.

Napraviti nekoliko alternativnih naziva pre ulaganja u vizuelni identitet.

Sprovesti preliminarnu internet i tržišnu pretragu.

Proveriti poslovna imena u registrima APR-a.

Pretražiti domaće i relevantne međunarodne registre žigova.

Analizirati identične i slične oznake.

Proveriti domene i ključne naloge na društvenim mrežama.

Odrediti robu, usluge i teritorije za koje je potrebna zaštita.

Razmotriti podnošenje prijave žiga pre javnog lansiranja.

Ugovorima urediti prava sa dizajnerima, programerima, agencijama i drugim saradnicima.

Urediti vlasništvo nad brendom između osnivača i kompanije.

Obezbediti kontrolu nad domenima, nalozima, fajlovima i šiframa.

Uspostaviti mere zaštite poverljivih informacija.

Pripremiti plan praćenja i reagovanja na moguće povrede prava.

Kada je potrebna stručna pravna podrška

Samostalna preliminarna provera može pomoći da se otkriju očigledne prepreke. Ipak, stručna procena je posebno važna kada:

• se u razvoj i lansiranje ulaže veći iznos
• postoje slični nazivi na tržištu
• kompanija planira poslovanje u više država
• u stvaranju brenda učestvuje više osnivača
• dizajn i sadržaje izrađuju spoljni saradnici
• planira se franšiza, licenciranje ili prodaja brenda
• brend treba da bude važan deo investicione transakcije
• postoji rizik od prigovora ili spora
• kompanija već koristi naziv koji nije zaštitila

Uloga advokata nije samo da reaguje kada problem već nastane.

Najveća vrednost pravne podrške jeste da se rizičan naziv promeni, ugovor dopuni ili vlasništvo uredi dok su takve intervencije još jednostavne i finansijski podnošljive.

Zaštitu brenda treba planirati pre lansiranja

Najskuplji trenutak za pravnu proveru jeste onaj nakon što su naziv, ambalaža, sajt, oglašavanje i reputacija već izgrađeni.

Tada promena više nije samo pravno pitanje. Ona utiče na troškove, odnose sa kupcima, vidljivost na internetu i poverenje tržišta.

Celovita pravna zaštita brenda najčešće obuhvata:

• proveru naziva
• registraciju žiga
• uređena autorska prava
• kontrolu domena i digitalnih naloga
• zaštitu poslovne tajne
• jasne ugovore sa osnivačima, zaposlenima i saradnicima
• praćenje mogućih povreda

Cilj nije uklanjanje svakog poslovnog rizika, jer to nije moguće. Cilj je da se pravno predvidivi problemi otkriju pre nego što postanu skupi i teško rešivi.

JP Law pruža pravnu podršku pri proveri pravne podobnosti oznaka, registraciji i zaštiti žigova, izradi ugovora sa dizajnerima, zaposlenima i spoljnim saradnicima, zaštiti poslovne tajne i rešavanju sporova u oblasti intelektualne svojine i nelojalne konkurencije.

Pravna provera pre izlaska na tržište može biti jednostavnija i ekonomičnija od promene brenda nakon lansiranja.

Često postavljana pitanja

Da li registracija firme automatski štiti naziv brenda?

Ne. Registracija poslovnog imena u APR-u i registracija žiga predstavljaju različite postupke. Upis firme ne znači automatski da je naziv slobodan za tržišno korišćenje.

Da li mogu da koristim naziv ako je domen slobodan?

Slobodan domen nije dokaz da je naziv pravno dostupan. Potrebno je proveriti ranije žigove, poslovna imena i tržišnu upotrebu sličnih oznaka.

Da li je logo automatski zaštićen autorskim pravom?

Originalni logo može uživati autorskopravnu zaštitu od nastanka. Kada ga izrađuje spoljni saradnik, ugovorom treba jasno urediti prava kompanije na njegovo korišćenje, menjanje i registraciju.

Da li treba registrovati naziv, logo ili oba?

To zavisi od načina korišćenja brenda. Verbalni žig štiti naziv, dok figurativni žig štiti konkretno grafičko rešenje. Za važnije brendove često se razmatra odvojena zaštita oba elementa.

Može li se zaštititi poslovna ideja?

Opšta poslovna ideja se najčešće ne može monopolizovati. Njeni konkretni elementi mogu se štititi žigom, autorskim pravom, dizajnom, patentom, poslovnom tajnom ili ugovorom.

Da li žig registrovan u Srbiji važi u inostranstvu?

Ne automatski. Zaštita žiga je teritorijalna, pa se za druga tržišta moraju razmotriti odgovarajući nacionalni, regionalni ili međunarodni postupci.

Šta ako neko već koristi sličan naziv?

Potrebno je proveriti postoje li ranija prava, za koju robu ili usluge se oznaka koristi i da li postoji verovatnoća zabune. Odgovor zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja.

Kada treba podneti prijavu žiga?

Prijavu je najčešće razumno razmotriti nakon pravne provere naziva, a pre javnog lansiranja i većeg ulaganja u ambalažu, marketing i distribuciju.

Kako sprečiti problem naplate već prilikom potpisivanja ugovora

Roba je isporučena, usluga pružena, a račun uredno izdat. Rok za plaćanje je istekao, ali novac nije uplaćen. Poslovni partner najpre traži dodatno vreme, zatim prestaje da odgovara, a na kraju počinje da osporava kvalitet, količinu ili obim izvršenog posla.

U tom trenutku poverilac obično počinje da razmišlja o opomeni, tužbi ili naplati potraživanja kroz parnični ili izvršni postupak. Međutim, problem sa naplatom često nije nastao tek kada je račun dospeo. Nastao je ranije, kada je posao prihvaćen bez ozbiljne provere partnera, kada ugovor nije dovoljno precizno definisao obaveze ili kada nisu ugovoreni odgovarajući mehanizmi zaštite.

Dobar ugovor ne može garantovati da će svaki dužnik platiti. Može, ipak, znatno smanjiti rizik nenaplate, ograničiti mogućnost naknadnog osporavanja duga, olakšati dokazivanje potraživanja i poboljšati položaj poverioca ako naplata postane prinudna.

Zbog toga sprečiti problem naplate ne znači samo predvideti šta će se dogoditi kada dužnik zakasni. To znači urediti ceo poslovni odnos tako da se rizici prepoznaju i ograniče pre isporuke robe, izvođenja radova ili pružanja usluge.

Provera poslovnog partnera prethodi ugovoru

Ugovorna zaštita počinje pre potpisivanja ugovora.

Pre ulaska u značajniji poslovni odnos potrebno je proveriti osnovne podatke o potencijalnom partneru. To podrazumeva proveru registracije, zastupnika, statusnih promena, javno dostupnih finansijskih izveštaja i podataka o tome da li se poslovni partner nalazi u evidenciji dužnika u prinudnoj naplati Narodne banke Srbije.

Takva provera ne daje konačnu procenu platežne sposobnosti. Ipak, može pokazati da li postoje ozbiljni razlozi za oprez.

Posebnu pažnju treba obratiti kada poslovni partner:

• traži neuobičajeno dug rok plaćanja
• odbija da dostavi osnovne podatke o poslovanju
• ne želi da ponudi sredstvo obezbeđenja
• često menja poslovne podatke, zastupnike ili povezana društva
• insistira da posao započne bez pisane dokumentacije
• traži novu isporuku iako prethodne obaveze nisu izmirene

Činjenica da je privredno društvo formalno registrovano ne dokazuje da ono ima dovoljno sredstava ili imovine za izmirenje budućih obaveza.

Provera partnera zato nije izraz nepoverenja, već deo odgovornog upravljanja poslovnim rizikom.

Predmet ugovora mora biti precizno određen

Jedan od najčešćih razloga zbog kojih dužnik osporava račun jeste tvrdnja da roba, usluga ili izvedeni radovi nisu odgovarali dogovoru.

Takav prigovor je mnogo lakše istaći kada ugovor sadrži samo opšte formulacije, poput „pružanje konsultantskih usluga“, „izvođenje dogovorenih radova“ ili „isporuka potrebne robe“.

Ugovor bi trebalo da odredi:

• šta se tačno isporučuje ili izvršava
• u kojoj količini i obimu
• prema kojoj ponudi, specifikaciji ili projektu
• u kom roku
• koje standarde kvaliteta treba ispuniti
• ko je ovlašćen da primi robu ili potvrdi izvršenje
• na koji način se evidentiraju izmene početnog dogovora

Kod složenijih poslova ponuda, tehnička specifikacija, narudžbenica, projektni zadatak ili plan aktivnosti treba da budu povezani sa ugovorom i jasno označeni kao njegovi sastavni delovi.

Na primer, ako je ugovoreno „održavanje informacionog sistema“, a nije određeno koje usluge ulaze u mesečnu naknadu, klijent kasnije može tvrditi da su dodatne intervencije već bile obuhvaćene cenom. Ako su obim usluge, broj sati i način odobravanja dodatnog rada precizno uređeni, prostor za takav spor je znatno manji.

Što je obaveza određenija, manji je prostor da se po dospelosti računa naknadno otvara pitanje šta je zapravo bilo ugovoreno.

Cena i rok plaćanja ne smeju ostati neodređeni

Formulacije poput „plaćanje po završetku posla“, „plaćanje prema dogovoru“ ili „cena će biti naknadno utvrđena“ mogu stvoriti ozbiljne probleme.

Ugovor treba jasno da odredi iznos cene ili metod njenog obračuna. Takođe treba navesti da li cena obuhvata poreze, troškove prevoza, materijal, putne troškove i druge prateće izdatke.

Jednako je važan i precizan rok plaćanja.

Ugovor može predvideti:

• plaćanje avansa
• plaćanje po izvršenim fazama
• plaćanje u ratama
• plaćanje određenog broja dana od izdavanja ili prijema računa
• plaćanje nakon potpisivanja zapisnika
• zadržavanje dela naknade do konačne primopredaje

Kod komercijalnih transakcija treba voditi računa i o zakonskim pravilima o rokovima izmirenja novčanih obaveza, jer ugovorne strane nemaju potpunu slobodu da u svakom slučaju odrede neograničeno dug rok plaćanja. Posebno je rizična odredba prema kojoj rok počinje da teče „od dana prijema računa“ ako ugovor ne određuje kako se prijem dokazuje.

Ako se račun dostavlja elektronskim putem, ugovor može odrediti relevantnu elektronsku adresu, lice zaduženo za prijem i trenutak kada se smatra da je račun dostavljen. Kada se na konkretan odnos primenjuju propisi o elektronskom fakturisanju, način izdavanja i dostavljanja računa mora biti usklađen sa tim propisima.

Bez jasnog dokaza o dostavljanju računa dužnik može tvrditi da rok plaćanja nije ni počeo da teče.

Ugovor mora urediti dokazivanje izvršenja

Nije dovoljno da poverilac izvrši svoju obavezu. U slučaju spora mora biti sposoban i da dokaže šta je izvršio, kada i u kom obimu.

U zavisnosti od vrste posla, dokaz mogu predstavljati:

• potpisana otpremnica
• primopredajni zapisnik
• potvrda o izvršenoj usluzi
• radni nalog
• građevinska situacija
• izveštaj o realizovanim aktivnostima
• potpisana specifikacija
• elektronska prepiska
• potvrda o prijemu robe
• dokaz o dostavljanju dokumentacije

Ugovor bi trebalo da odredi ko je na strani naručioca ovlašćen da potvrdi izvršenje. U suprotnom se može dogoditi da dokument potpiše zaposleni čija ovlašćenja druga strana kasnije osporava.

Na primer, roba može biti uredno dopremljena u magacin, ali ako otpremnica nije potpisana ili iz nje nije jasno ko je robu primio, kupac kasnije može osporavati isporuku. Poverilac tada mora da dokazuje izvršenje preko prepiske, svedoka, transportne dokumentacije ili drugih posrednih dokaza.

Kod usluga koje ne ostavljaju opipljiv rezultat posebno je važno ugovoriti način izveštavanja, odobravanja pojedinih faza i evidentiranja dodatnih zahteva klijenta.

Usmeni dogovori mogu postojati, ali ih je znatno teže dokazivati. Zato bi svaku značajniju izmenu obima, cene ili roka trebalo potvrditi pisanim putem.

Reklamacije treba urediti pre nego što nastane spor

Ako ugovor ne uređuje postupak reklamacije, naručilac može tek nakon dospelosti računa prvi put tvrditi da nije zadovoljan kvalitetom posla.

Zbog toga ugovorom treba odrediti:

• rok za dostavljanje prigovora
• način na koji se prigovor podnosi
• podatke koje prigovor mora da sadrži
• dokaze kojima se nedostatak potkrepljuje
• rok za otklanjanje opravdanog nedostatka
• uticaj reklamacije na nesporni deo računa

Cilj ovakve klauzule nije da onemogući opravdanu reklamaciju, već da spreči da se neodređeni i neobrazloženi prigovori koriste samo kao način odlaganja plaćanja.

Na primer, ako klijent šest nedelja koristi isporučeno softversko rešenje bez primedbi, a tek nakon dospelosti računa tvrdi da ono „ne funkcioniše kako je očekivano“, jasno ugovoren postupak testiranja, primopredaje i prijave nedostataka može imati veliki dokazni značaj.

Odredbe o reklamaciji ipak moraju biti prilagođene vrsti ugovora i usklađene sa zakonom. Nije pravno bezbedno jednostavno navesti da se ćutanje druge strane u svakoj situaciji smatra konačnim prihvatanjem rada.

Pravno dejstvo zavisi od prirode posla, ponašanja ugovornih strana, relevantnih propisa i konkretne dokumentacije.

Zatezna kamata i ugovorna kazna nisu isto

Ova dva instituta se u poslovnim ugovorima često pogrešno izjednačavaju.

Kada dužnik zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice duguje i zakonsku zateznu kamatu, obračunatu od dana nastanka docnje do dana isplate.

Ugovorna kazna ima drugačiju funkciju. Ona se može ugovoriti za neispunjenje ili neuredno ispunjenje nenovčane obaveze, na primer za kašnjenje u završetku radova, kašnjenje u isporuci ili povredu obaveze čuvanja poverljivosti.

Prema pravilima obligacionog prava, ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčanu obavezu. To znači da odredba kojom se dužniku određuje dodatna „kazna“ samo zato što nije na vreme platio račun može biti pravno neodrživa.

Kod novčanih obaveza zaštita se prvenstveno postiže zateznom kamatom, odgovarajućim sredstvima obezbeđenja, jasno ugovorenim posledicama docnje i pravovremenim reagovanjem poverioca.

Sredstva obezbeđenja treba ugovoriti na vreme

Najbolje vreme za traženje sredstva obezbeđenja jeste pre početka posla, a ne nakon što dužnik već prestane da plaća.

Odgovarajući instrument zavisi od vrednosti posla, trajanja saradnje, finansijske snage partnera, dostupne imovine i pregovaračke pozicije ugovornih strana.

Avans

Avans neposredno smanjuje iznos koji će poverilac kasnije morati da naplati. Posebno je opravdan kod novih klijenata, robe izrađene po narudžbini, većih početnih troškova ili poslova kod kojih rezultat nije moguće prodati drugom kupcu.

Ipak, avans nije isto što i kapara. Njihove pravne posledice nisu jednake, pa ugovor mora jasno navesti prirodu primljenog iznosa.

Menica

Menica može poveriocu pružiti povoljniji procesni položaj i omogućiti efikasnije pokretanje izvršnog postupka za privredna potraživanja ako je pravilno izdata i ako je prateća dokumentacija uredna. Njena vrednost, međutim, nije neograničena.

Menica ne stvara imovinu tamo gde je nema. Ako dužnik nema novca na računima niti druge imovine iz koje se izvršenje može sprovesti, ni pravilno izdata menica ne garantuje stvarnu naplatu.

Zbog toga je važno proveriti:

• ko je izdavalac menice
• ko je ovlašćen da je potpiše
• da li postoji odgovarajuće menično ovlašćenje
• na koju se obavezu menica odnosi
• pod kojim uslovima se može popuniti
• da li postoji menični jemac i kakva je njegova platežna sposobnost

Menica treba da bude deo šire strategije obezbeđenja, a ne zamena za proveru dužnika.

Jemstvo

Kod jemstva se treće lice obavezuje da će ispuniti obavezu dužnika pod uslovima određenim ugovorom i zakonom.

Jemstvo ima stvarnu vrednost samo ako je jemac finansijski sposoban. Jemstvo vlasnika firme bez imovine ili redovnih prihoda može formalno postojati, ali praktično pružati veoma ograničenu zaštitu.

Zato nije dovoljno proveriti samo glavnog dužnika. Treba proceniti i lice koje daje jemstvo.

Posebno je važno precizno odrediti obim obaveze jemca i razjasniti da li se radi o običnom jemstvu ili o jemstvu platca. Kod običnog jemstva poverilac se, po pravilu, najpre obraća glavnom dužniku, dok jemac platac odgovara poveriocu kao glavni dužnik. Razlika neposredno utiče na položaj poverioca i način naplate.

Bankarska garancija

Bankarska garancija može pružiti visok nivo zaštite, naročito kod poslova velike vrednosti. Njena prednost je u tome što obavezu plaćanja, pod uslovima iz garancije, preuzima banka.

Međutim, garancija povećava troškove posla i njena praktična vrednost zavisi od precizno formulisanih uslova za naplatu.

Treba pažljivo proveriti:

• iznos garancije
• rok važenja
• uslove za podnošenje zahteva
• dokumentaciju koju treba dostaviti banci
• razloge zbog kojih banka može odbiti zahtev

Zaloga i hipoteka

Kod većih potraživanja moguće je razmotriti obezbeđenje zalogom na pokretnim stvarima, pravima ili potraživanjima, odnosno hipotekom na nepokretnosti.

Pre prihvatanja ovakvog obezbeđenja potrebno je proveriti vlasništvo, postojeće terete, prvenstveni red poverilaca i realnu tržišnu vrednost predmeta obezbeđenja.

Imovina koja već služi kao obezbeđenje većem broju poverilaca može imati znatno manju praktičnu vrednost nego što se na prvi pogled čini.

Priznanje duga

Pisano priznanje duga može imati značajnu dokaznu vrednost, posebno ako jasno sadrži osnov, iznos i dospelost obaveze.

Ono može biti važno i sa stanovišta zastarelosti, jer priznanje duga pod zakonskim uslovima može dovesti do prekida zastarelosti i početka njenog novog toka.

Ipak, nije svako priznanje duga automatski izvršna isprava.

Obično potpisana izjava dužnika može predstavljati snažan dokaz, ali za neposredno sprovođenje izvršenja mora postojati isprava koja ispunjava zakonom propisane uslove. Koje isprave mogu predstavljati osnov za neposredno izvršenje uređuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju.

Zbog toga treba razlikovati:

• dokaz da dug postoji
• pravno dejstvo priznanja na zastarelost
• mogućnost neposrednog pokretanja izvršnog postupka

Sama formulacija u ugovoru da dokument predstavlja izvršnu ispravu nije dovoljna ako nisu ispunjeni zakonski uslovi.

Predvidite obustavu isporuke i prevremenu dospelost

Poverioci često nastavljaju da isporučuju robu ili pružaju usluge i kada partner već kasni sa plaćanjem. Na taj način pokušavaju da sačuvaju klijenta, ali istovremeno povećavaju sopstvenu izloženost.

Ugovor može predvideti pravo poverioca da obustavi dalje izvršenje ako dužnik:

• zakasni sa plaćanjem određeni broj dana
• ne izmiri jednu ili više rata
• ne dostavi ugovoreno sredstvo obezbeđenja
• prekorači odobreni kreditni limit
• uđe u blokadu
• značajno pogorša svoju finansijsku poziciju

Kod plaćanja na rate može se razmotriti i ugovaranje prevremene dospelosti preostalog duga ako dužnik ne plati jednu ili više dospelih obaveza.

Takve klauzule moraju biti jasno napisane, srazmerne i prilagođene prirodi konkretnog posla.

Ograničite iznos otvorenog duga

Dugogodišnja saradnja često dovodi do popuštanja interne kontrole.

Kupcu se odobravaju nove isporuke iako prethodni računi nisu plaćeni. Dug postepeno raste, a poverilac praktično postaje neformalni kreditor bez odgovarajuće analize rizika i adekvatnog obezbeđenja.

Ugovorom ili internim pravilima poslovanja može se odrediti:

• maksimalni iznos otvorenog duga
• maksimalni broj neplaćenih računa
• automatska obustava novih isporuka
• obavezan avans nakon prvog ozbiljnijeg kašnjenja
• periodično usaglašavanje otvorenih stavki
• obaveza dostavljanja dodatnog sredstva obezbeđenja

Poslovni odnos ne treba prekidati zbog svakog kratkog kašnjenja. Ipak, nastavak neograničenih isporuka partneru koji ne plaća nije očuvanje saradnje, već preuzimanje sve većeg rizika.

Uredite dostavljanje i nadležnost pre nego što nastane spor

Ugovor bi trebalo da odredi sudsku nadležnost kada je takav sporazum dopušten, kao i adrese na koje se dostavljaju računi, opomene i druga obaveštenja.

Važno je urediti:

• adresu sedišta za dostavljanje
• relevantne elektronske adrese
• obavezu prijavljivanja promene podataka
• lice zaduženo za prijem dokumentacije
• trenutak kada se obaveštenje smatra dostavljenim

Kod međunarodnih poslovnih odnosa potrebno je dodatno razmotriti merodavno pravo, nadležni sud, mogućnost arbitraže i izvršenje odluke u drugoj državi.

Arbitraža nije automatski bolja, brža ili jeftinija. Njena opravdanost zavisi od vrednosti posla, međunarodnog elementa i složenosti konkretnog odnosa.

Najčešće greške koje otežavaju naplatu

Problem sa naplatom najčešće ne nastaje zbog jedne velike greške, već zbog niza manjih propusta:

• ugovor potpisuje lice čije ovlašćenje nije provereno
• predmet ugovora nije dovoljno precizno opisan
• rok plaćanja nije jasno određen
• ne postoji dokaz o dostavljanju računa
• isporuka nije potvrđena otpremnicom ili zapisnikom
• dodatni radovi ugovaraju se usmeno
• ne postoji rok za podnošenje reklamacije
• poverilac nastavlja isporuke uprkos nagomilanom dugu
• menica se prima bez pravilne prateće dokumentacije
• finansijska sposobnost jemca nije proverena
• sredstvo obezbeđenja se traži tek nakon nastanka duga
• predugo se čeka sa slanjem prve opomene

Nijedna od ovih grešaka ne mora sama po sebi onemogućiti naplatu. Međutim, svaka povećava prostor za spor, produžava postupak i slabi pregovaračku poziciju poverioca. Ako je dug već dospeo, naredni koraci zavise od raspoložive dokumentacije, finansijskog stanja dužnika i izbora odgovarajućeg postupka za naplatu potraživanja od privrednog društva.

Kontrolna lista pre potpisivanja ugovora

Pre nego što započnete posao, proverite:

Da li je druga ugovorna strana pravilno identifikovana i da li ugovor potpisuje ovlašćeno lice?

Da li su roba, usluga ili radovi dovoljno precizno opisani?

Da li su cena, način obračuna i rok plaćanja jasni?

Da li postoji pouzdan dokaz o dostavljanju računa?

Kako se potvrđuje da je obaveza uredno izvršena?

Ko je ovlašćen da potpiše otpremnicu, zapisnik ili potvrdu o izvršenju?

U kom roku i na koji način druga strana može da podnese reklamaciju?

Šta se događa ako dužnik zakasni sa plaćanjem?

Da li je ugovoreno odgovarajuće sredstvo obezbeđenja?

Kada poverilac može da obustavi dalje isporuke i da li postoji maksimalni dozvoljeni iznos otvorenog duga?

Da li su nadležnost i način dostavljanja jasno uređeni?

Problem naplate sprečava se pre nego što račun dospe

Kvalitetan ugovor nije administrativna formalnost niti dokument koji treba otvoriti tek kada nastane spor. On je instrument upravljanja poslovnim rizikom.

Dobro uređen poslovni odnos može znatno smanjiti mogućnost da dužnik osporava obavezu, poziva se na nejasnu dokumentaciju ili nastavlja da uvećava dug bez posledica.

Da bi se sprečili problemi sa naplatom, potrebno je pre početka posla proveriti partnera, precizno definisati predmet i cenu, urediti način dokazivanja izvršenja, odrediti jasne rokove i izabrati sredstvo obezbeđenja koje odgovara konkretnom riziku.

Generički obrazac ugovora retko može jednako dobro zaštititi prodavca robe, izvođača radova, konsultanta i pružaoca digitalnih usluga. Klauzule treba prilagoditi vrsti posla, vrednosti transakcije, načinu plaćanja, raspoloživoj imovini dužnika i realnoj pregovaračkoj poziciji ugovornih strana.

Zbog toga je pravna provera ugovora pre potpisivanja najčešće jednostavnija i jeftinija od naknadnog pokušaja da se naplati potraživanje nastalo na osnovu nepotpunog, nejasnog ili neadekvatno obezbeđenog ugovora.

Advokat može pomoći da se rizici konkretnog posla prepoznaju unapred, da se ugovorne klauzule prilagode stvarnom poslovnom odnosu i da se izabere sredstvo obezbeđenja koje ima praktičnu, a ne samo formalnu vrednost.

Najčešća pitanja

Da li dobro sastavljen ugovor garantuje naplatu?

Ne. Ugovor ne može garantovati da će dužnik imati sredstva ili imovinu iz koje se poverilac može naplatiti. Može, međutim, smanjiti rizik, olakšati dokazivanje duga i poboljšati položaj poverioca u postupku naplate.

Koje je najbolje sredstvo obezbeđenja plaćanja?

Ne postoji jedno najbolje sredstvo za svaki posao. Izbor zavisi od vrednosti ugovora, finansijske sposobnosti partnera, trajanja saradnje, dostupne imovine i pregovaračke pozicije stranaka.

Da li je menica dovoljna zaštita poverioca?

Ne nužno. Menica može olakšati pokretanje izvršnog postupka, ali ne stvara imovinu iz koje se dug može naplatiti. Njena praktična vrednost zavisi od pravilnosti dokumentacije i stvarne sposobnosti dužnika ili meničnog jemca da izmiri obavezu.

Može li se ugovorna kazna ugovoriti zbog kašnjenja sa plaćanjem?

Ugovorna kazna ne može se ugovoriti za neispunjenje novčane obaveze. Kod kašnjenja sa plaćanjem primenjuju se pravila o zateznoj kamati i druga dozvoljena sredstva zaštite poverioca.

Kada treba obustaviti dalje isporuke kupcu koji kasni sa plaćanjem?

To zavisi od ugovora, trajanja kašnjenja, visine duga i procene rizika. Kada partner prekorači ugovoreni limit, ne poštuje dogovoreni plan plaćanja ili postoje znaci ozbiljne nelikvidnosti, nastavak isporuka bez dodatnog obezbeđenja može neopravdano povećati gubitak poverioca.

Ovaj tekst ima informativni karakter i ne predstavlja pravni savet za konkretan poslovni odnos.

Probni rad: kako ga pravilno ugovoriti i sprovesti

Poslodavac zaposli novog radnika i u ugovoru navede da probni rad traje šest meseci. Međutim, nije određeno ko prati njegov rad, šta se od njega očekuje niti na osnovu kojih kriterijuma će biti zaključeno da li je zadovoljio. Nekoliko meseci kasnije, neposredni rukovodilac procenjuje da zaposleni „nije dovoljno dobar” i predlaže prestanak radnog odnosa.

Problem je što opšti utisak, bez konkretnih činjenica i jasne veze sa zahtevima radnog mesta, teško može predstavljati pouzdan osnov za donošenje odluke.

Unošenje izraza „probni rad” u ugovor o radu jeste neophodno, ali nije dovoljno za dobro upravljanje pravnim rizikom. Probni rad treba jasno ugovoriti, smisleno sprovesti i zasnovati na proverljivim kriterijumima.

Istovremeno, zaposleni na probnom radu nije osoba koja radi izvan sistema radnog prava. On je zasnovao radni odnos i ima prava koja pripadaju drugim zaposlenima.

Šta je probni rad

Probni rad nije posebna vrsta radnog odnosa niti neformalni period koji prethodi zaposlenju. Reč je o ugovornoj odredbi kojom poslodavac i zaposleni predviđaju period tokom kojeg se proverava da li zaposleni poseduje odgovarajuće radne i stručne sposobnosti za ugovorene poslove.

Prema Zakonu o radu Republike Srbije, probni rad može se ugovoriti za obavljanje jednog ili više povezanih, odnosno srodnih poslova utvrđenih ugovorom o radu. Može trajati najduže šest meseci.

Zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad, na osnovu prethodno zaključenog ugovora o radu. Tokom probnog rada ima pravo na ugovorenu zaradu, prijavu na obavezno socijalno osiguranje, propisano radno vreme, odmore, bezbedne uslove rada i zaštitu od diskriminacije.

Probni rad treba razlikovati od:

• stručne prakse;
• pripravničkog rada;
• stručnog osposobljavanja;
• volontiranja;
• kratke praktične provere u postupku izbora kandidata;

rada bez ugovora i prijave.

Poslodavac ne bi smeo da pozove kandidata da nekoliko dana ili nedelja obavlja redovne poslove „da bi video kako radi”, bez zaključenog ugovora i prijave. Kada kandidat stvarno učestvuje u procesu rada, izvršava naloge i obavlja poslove za potrebe poslodavca, više nije reč samo o selekciji kandidata.

Kako se probni rad pravilno ugovara

Probni rad mora biti predviđen ugovorom o radu, zbog čega je važno da poslodavac prethodno proveri šta ugovor o radu treba da sadrži i da li su prava i obaveze obe strane dovoljno precizno uređeni.

. Poslodavac ga ne može naknadno podrazumevati zato što je zaposleni nov niti ga može uvesti samo usmenim dogovorom.

Ugovorna odredba treba jasno da sadrži:

• činjenicu da se probni rad ugovara;
• poslove za koje se ugovara;

period njegovog trajanja.

Zakon propisuje da se probni rad vezuje za jedan ili više povezanih, odnosno srodnih poslova utvrđenih ugovorom. Zbog toga nije dobro koristiti neodređene formulacije prema kojima se zaposleni proverava za sve poslove koje bi mu poslodavac mogao poveriti.

Radi veće pravne sigurnosti, ugovorom ili odgovarajućim internim dokumentom preporučljivo je urediti i:

• datum početka i završetka probnog rada;
• očekivane rezultate;
• lice koje prati i ocenjuje zaposlenog;
• osnovne kriterijume ocenjivanja;
• način evidentiranja rezultata;
• dinamiku davanja povratnih informacija;

način sastavljanja završne ocene.

Ovi elementi nisu svi izričito propisani članom 36. Zakona o radu kao obavezna sadržina ugovora. Ipak, mogu biti veoma važni ako kasnije nastane spor o tome da li je zaposleni pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti.

Kada su ugovorom, pravilnikom ili drugim aktom poslodavca unapred uređeni način praćenja probnog rada i lice nadležno za ocenjivanje, poslodavac treba da postupi u skladu sa tim pravilima. Odstupanje od unapred utvrđenog postupka može dovesti do nezakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, što pokazuje i praksa Vrhovnog suda o ocenjivanju zaposlenog tokom probnog rada.

Koliko probni rad može da traje

Probni rad može trajati najduže šest meseci. Reč je o zakonskom maksimumu, a ne o preporučenom trajanju u svakom slučaju.

Za jednostavnije poslove može biti dovoljan kraći period. Kod stručnih, složenih ili rukovodećih poslova opravdano je ugovoriti duže trajanje, ali ono ni tada ne može preći šest meseci.

Period mora biti jasno određen. Formulacija prema kojoj probni rad traje „dok poslodavac ne proceni da je zaposleni osposobljen” ne pruža potrebnu pravnu sigurnost.

Probni rad može se ugovoriti i kod radnog odnosa na određeno i kod radnog odnosa na neodređeno vreme. To potvrđuje i odluka Vrhovnog suda o probnom radu kod ugovora na određeno vreme.

Kod ugovora na određeno vreme treba voditi računa o odnosu ukupnog trajanja radnog odnosa i probnog perioda. Kada su oba perioda iste dužine, treba pažljivo proceniti da li je takvo ugovaranje opravdano svrhom probnog rada.

Probni rad ne sme trajati duže od šest meseci. Naknadno produžavanje aneksom ugovora posebno je rizično kada se njime nadoknađuje propust poslodavca da zaposlenog blagovremeno oceni ili se za iste poslove faktički uspostavlja novi probni period.

Kako pravilno sprovesti probni rad

Svrha probnog rada nije da poslodavcu omogući proizvoljan prestanak radnog odnosa. Njegova svrha je da se u stvarnim uslovima proveri da li zaposleni može uspešno da obavlja ugovorene poslove.

Odrediti očekivane rezultate

Očekivanja treba prilagoditi konkretnom radnom mestu.

Od prodavca se mogu očekivati poznavanje ponude, tačnost prilikom naplate i odgovarajuća komunikacija sa kupcima. Od knjigovođe se mogu očekivati preciznost, poštovanje rokova i poznavanje relevantnih propisa. Od rukovodioca se mogu očekivati organizacija rada, donošenje odluka i upravljanje timom.

Upoznati zaposlenog sa kriterijumima

Zaposleni teško može ispuniti standard koji mu nije saopšten. Zato bi na početku trebalo da dobije opis poslova, očekivane rezultate, relevantne procedure i objašnjenje načina na koji će njegov rad biti praćen.

Odrediti ko prati rad

Rad zaposlenog može pratiti neposredni rukovodilac, mentor, direktor ili posebno određena komisija, u zavisnosti od veličine poslodavca i složenosti poslova.

Najvažnije je da bude jasno ko je odgovoran za praćenje i da to lice ima neposredan uvid u rad zaposlenog.

Davati povratne informacije

Probni rad ne bi trebalo da se svede na višemesečno ćutanje, posle kojeg zaposleni prvi put sazna da nije zadovoljio.

Periodične povratne informacije omogućavaju zaposlenom da razume gde postoje nedostaci i šta se od njega očekuje. To je dobra organizaciona praksa, ali je ne treba automatski predstavljati kao postupak koji je zakon izričito propisao u svakom slučaju.

Poslodavac kod otkaza tokom probnog rada nije dužan da zaposlenom prethodno ostavi poseban rok za poboljšanje rada kao kod pojedinih drugih razloga za otkaz.

Evidentirati konkretne rezultate

Dokumentacija može obuhvatiti:

• izveštaje neposrednog rukovodioca;
• ostvarene i neostvarene ciljeve;
• podatke o kvalitetu i rokovima;
• rezultate stručnih provera;
• pritužbe klijenata;
• zapisnike sa razgovora;
• pisane instrukcije;

kontrolne liste.

Nije cilj stvaranje nepotrebne birokratije, već mogućnost da se odluka zasnuje na činjenicama, a ne na naknadno formulisanom utisku.

Doneti odluku pre isteka roka

Poslodavac treba da izvrši procenu pre isteka ugovorenog probnog rada. Propuštanje da se ocena donese na vreme može onemogućiti oslanjanje na poseban režim prestanka radnog odnosa zbog nezadovoljavajućih rezultata na probnom radu.

Otkaz tokom probnog rada

Za vreme trajanja probnog rada ugovor o radu mogu otkazati i poslodavac i zaposleni.

Otkazni rok ne može biti kraći od pet radnih dana. Kada otkaz daje poslodavac, dužan je da svoju odluku obrazloži.

Zaposleni koji otkazuje ugovor tokom probnog rada nije dužan da obrazloži svoju odluku.

Kada otkaz daje poslodavac, nije dovoljno samo napisati da zaposleni „nije zadovoljio”. Rešenje treba da omogući zaposlenom da razume zbog čega mu prestaje radni odnos.

Dobro obrazloženje navodi:

• koje je poslove zaposleni obavljao;
• ko je pratio njegov rad;
• koji su nedostaci utvrđeni;
• kada i na koji način su se ispoljili;
• zašto su važni za konkretno radno mesto;

na kojim podacima je zasnovana ocena.

Vrhovni sud je u jednom predmetu ocenio nezakonitim otkaz bez konkretno navedenih razloga, kada je poslodavac samo naveo da se ugovor otkazuje tokom probnog rada.

Probni rad ne ukida zabranu diskriminacije niti omogućava otkaz zbog ličnog svojstva zaposlenog. Poslodavac ga ne sme koristiti kao prikriveni razlog za otkaz zbog pola, trudnoće, zdravstvenog stanja, porodičnog statusa, sindikalnog delovanja ili drugog zaštićenog svojstva.

Šta se događa po isteku probnog rada

Ako zaposleni pokaže odgovarajuće radne i stručne sposobnosti, nastavlja da radi u skladu sa postojećim ugovorom. Nije potrebno zaključivati novi ugovor samo zato što je probni rad istekao.

Ako je tokom probnog rada utvrđeno da zaposleni nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti, radni odnos mu prestaje danom isteka roka određenog ugovorom o radu.

To ne znači da poslodavac može sačekati poslednji dan i bez ikakve procene odlučiti da zaposlenog ne zadrži. Prestanak se ne zasniva samo na protoku vremena, već na utvrđenju da zaposleni nije pokazao odgovarajuće sposobnosti tokom ugovorenog perioda.

Ovu situaciju treba razlikovati od otkaza koji se daje pre isteka probnog rada.

Kod otkaza pre isteka probnog rada:

• poslodavac donosi obrazloženo rešenje;
• zaposlenom ostavlja otkazni rok od najmanje pet radnih dana;

radni odnos prestaje istekom otkaznog roka.

Kod prestanka po isteku probnog rada:

• prethodno se utvrđuje da zaposleni nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti;
• radni odnos prestaje danom isteka perioda određenog ugovorom;

ne primenjuje se otkazni rok od pet radnih dana iz režima otkaza tokom probnog rada.

Iako član 36. Zakona o radu prestanak vezuje za istek ugovorenog perioda, pravno je sigurnije da poslodavac zaposlenom dostavi pisani akt u kojem će navesti da nije pokazao odgovarajuće sposobnosti i obrazložiti činjenice na kojima se ta ocena zasniva.

Takav dokument omogućava zaposlenom da razume odluku, a sudu da, ako nastane spor, ispita njenu zakonitost. Sudska praksa potvrđuje značaj dokumentovane ocene zaposlenog.

Ako je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme i zaposleni nastavi da radi nakon isteka probnog rada, radni odnos se nastavlja prema postojećem ugovoru.

Kod ugovora na određeno vreme treba razlikovati istek probnog rada od isteka samog ugovora. To su dve različite pravne činjenice.

Najčešće greške poslodavaca

Probni rad nije naveden u ugovoru

Ako ugovor ne sadrži odredbu o probnom radu, poslodavac se kasnije ne može pozivati na poseban režim iz člana 36. Zakona o radu.

Zaposleni se testira bez ugovora i prijave

Neplaćeno obavljanje redovnih poslova pod izgovorom provere kandidata izlaže poslodavca ozbiljnom radnopravnom i prekršajnom riziku.

Nisu određeni poslovi

Probni rad mora biti vezan za ugovorene povezane ili srodne poslove. Neodređena formulacija otežava utvrđivanje šta je zapravo proveravano.

Probni rad traje duže od šest meseci

Trajanje preko zakonskog maksimuma nije u skladu sa Zakonom o radu.

Ne postoje razumljivi kriterijumi

Zakon ne propisuje univerzalni obrazac ocenjivanja. Ipak, potpuni izostanak kriterijuma otežava dokazivanje da je odluka zasnovana na stvarnim rezultatima rada.

Odluka se zasniva na subjektivnom utisku

Formulacije poput „nije se uklopio” ili „nije naš tip osobe” ne predstavljaju dovoljno pouzdane kriterijume ako nisu povezane sa konkretnim zahtevima radnog mesta.

Otkaz nije obrazložen

Poslodavac koji otkazuje ugovor pre isteka probnog rada ima izričitu obavezu da navede razloge svoje odluke.

Odluka se donosi nakon isteka probnog rada

Poslodavac koji nije blagovremeno pratio i ocenio zaposlenog rizikuje da izgubi mogućnost da se pozove na nezadovoljavajući probni rad.

Mešaju se probni rad i rad na određeno vreme

Istek probnog rada ne znači automatski i istek ugovora na određeno vreme, niti istek ugovora na određeno predstavlja ocenu da zaposleni nije zadovoljio na probnom radu.

Kako zaposleni može da zaštiti svoja prava

Pre potpisivanja ugovora zaposleni treba da proveri:

• za koje poslove se probni rad ugovara;
• koliko traje;
• da li je radni odnos na određeno ili neodređeno vreme;
• kolika je ugovorena zarada;
• šta se od njega očekuje;
• ko prati i ocenjuje njegov rad;

kako je uređeno eventualno prestajanje radnog odnosa.

Zaposleni bi trebalo da sačuva primerak ugovora, anekse, opis poslova, elektronsku prepisku, izveštaje o radu i svaki akt koji se odnosi na prestanak radnog odnosa.

Ako smatra da mu je pravo povređeno, može tražiti sudsku zaštitu. Kako su rokovi u radnim sporovima kratki, pravni savet treba zatražiti bez odlaganja.

Kontrolna lista za poslodavce

Pre početka probnog rada

Da li je probni rad izričito ugovoren?

Da li su navedeni poslovi na koje se odnosi?

Da li je trajanje jasno određeno i nije duže od šest meseci?

Da li je zaposleni blagovremeno prijavljen?

Da li su određeni ciljevi i očekivanja?

Da li je poznato ko prati rad zaposlenog?

Tokom probnog rada

Da li zaposleni dobija jasne zadatke?

Da li su kriterijumi povezani sa opisom posla?

Da li se rad stvarno prati?

Da li se važni rezultati i propusti evidentiraju?

Da li zaposleni dobija razumljive povratne informacije?

Da li se kriterijumi primenjuju dosledno i bez diskriminacije?

Pre donošenja odluke

Da li je procena izvršena pre isteka probnog rada?

Da li se odluka zasniva na konkretnim činjenicama?

Da li je jasno ko je ocenio rad zaposlenog?

Da li obrazloženje objašnjava utvrđene nedostatke?

Da li je kod otkaza pre isteka ostavljen rok od najmanje pet radnih dana?

Da li su proverene zakonske zabrane otkaza?

Da li su obračunata sva pripadajuća primanja?

Često postavljana pitanja

Koliko najduže može da traje probni rad?

Najduže šest meseci. Ugovorom se može predvideti i kraći period.

Da li zaposleni tokom probnog rada mora biti prijavljen?

Da. Probni rad se obavlja u okviru zasnovanog radnog odnosa.

Da li se probni rad plaća?

Da. Zaposleni ima pravo na zaradu i druga prava iz radnog odnosa.

Može li se probni rad ugovoriti kod rada na neodređeno vreme?

Može. Probni rad može se ugovoriti i kod radnog odnosa na određeno i kod radnog odnosa na neodređeno vreme.

Može li poslodavac dati otkaz bez obrazloženja?

Ne. Kada poslodavac otkazuje ugovor pre isteka probnog rada, dužan je da navede razloge za otkaz.

Koliki je otkazni rok tokom probnog rada?

Ne može biti kraći od pet radnih dana.

Može li se probni rad produžiti?

Ne može trajati duže od šest meseci. Naknadno produžavanje je pravno rizično, naročito kada se njime pokušava nadoknaditi propuštena procena ili ponovo uvesti probni rad za iste poslove.

Šta ako zaposleni nastavi da radi nakon isteka probnog rada?

Ako je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme, nastavlja se prema postojećem ugovoru. Kod ugovora na određeno vreme treba posebno proveriti datum isteka samog ugovora.

Zaključak

Probni rad može biti koristan i poslodavcu i zaposlenom. Poslodavcu omogućava da u stvarnim uslovima proveri stručne i radne sposobnosti zaposlenog, dok zaposleni može da upozna radno mesto, organizaciju i očekivanja poslodavca.

Da bi ostvario svoju svrhu, probni rad mora biti jasno ugovoren, vremenski ograničen i sproveden na osnovu kriterijuma povezanih sa konkretnim radnim mestom. Kada poslodavac odlučuje o prestanku radnog odnosa, mora znati da objasni ko je pratio zaposlenog, šta se od njega očekivalo i na kojim činjenicama je zasnovana ocena da nije pokazao odgovarajuće sposobnosti.

Posebno je važno razlikovati otkaz ugovora tokom probnog rada od prestanka radnog odnosa po isteku ugovorenog perioda. Za ove situacije ne važe potpuno isti uslovi ni isti rokovi.

Zbog mogućih posledica nepravilno sastavljenog ugovora ili nezakonitog prestanka radnog odnosa, preporučljivo je proveriti ugovornu dokumentaciju i planirani postupak pre potpisivanja ugovora ili donošenja odluke.

Najvažniji ugovori koje svaka firma treba da ima

Mnogi vlasnici firmi počnu ozbiljno da razmišljaju o ugovorima tek kada klijent ne plati račun, dobavljač zakasni sa isporukom, zaposleni ode kod konkurencije ili među poslovnim partnerima nastane sukob.

Tada se često ispostavi da ugovor nije zaključen, da je preuzet sa interneta, da ključne obaveze nisu dovoljno precizirane ili da dokument ne odgovara načinu na koji se posao zaista obavlja.

Najvažniji ugovori koje svaka firma treba da ima nisu isti za svako privredno društvo. Njihov izbor zavisi od delatnosti, poslovnog modela, broja osnivača, zaposlenih, klijenata i dobavljača, načina prodaje, korišćenja poslovnog prostora i vrste imovine ili podataka kojima firma raspolaže.

Dobar ugovor ne garantuje da spor nikada neće nastati. Njegova vrednost je u tome što unapred uređuje obaveze, raspodeljuje rizike i smanjuje prostor za različita tumačenja. Osnovna pravila o zaključivanju, dejstvu, izvršenju i prestanku ugovora uređena su Zakonom o obligacionim odnosima.

Da li svaka firma mora imati iste ugovore?

Ne postoji univerzalni paket ugovora koji jednako odgovara restoranu, građevinskoj firmi, IT kompaniji, marketinškoj agenciji i trgovcu na malo.

Firma koja nema zaposlene nema iste potrebe kao kompanija sa pedeset zaposlenih. Preduzeće koje razvija softver mora pažljivije urediti autorska prava, licence i pristup izvornom kodu. Trgovac koji posluje sa potrošačima mora voditi računa o pravilima zaštite potrošača, dok će proizvodna firma veću pažnju posvetiti kvalitetu robe, rokovima isporuke i odgovornosti dobavljača.

Zato je korisnije ugovore podeliti u dve grupe:

• ugovore koje bi gotovo svaka firma trebalo da razmotri
• ugovore koji zavise od delatnosti, tehnologije i konkretnog poslovnog modela

Ugovori koje gotovo svaka firma treba da razmotri

Ugovor između osnivača i poslovnih partnera

Osnivački akt je osnovni dokument privrednog društva, ali često nije dovoljan da detaljno uredi stvarne odnose među osnivačima. Više o osnivačkom aktu, ovlašćenjima direktora i pravnim rizicima kod višečlanog društva pročitajte u vodiču o osnivanju DOO u Srbiji.

Poseban sporazum između članova društva može precizirati:

• ko donosi ključne odluke
• kakva su ovlašćenja direktora
• kako se raspodeljuje dobit
• šta se dešava kada je potrebno dodatno ulaganje
• pod kojim uslovima član može izaći iz firme
• kako se rešava blokada u odlučivanju
• šta se dešava u slučaju smrti, nesposobnosti ili povrede obaveza jednog partnera

Takav sporazum treba uskladiti sa osnivačkim aktom i prinudnim pravilima korporativnog prava. On prvenstveno uređuje odnose između svojih ugovornih strana i ne može samostalno menjati zakonski položaj društva prema trećim licima.

Tipična greška je oslanjanje na usmeni dogovor među prijateljima ili rođacima koji zajedno pokreću posao. Dok firma raste i posluje uspešno, takav dogovor može delovati dovoljan. Problem nastaje kada partneri više nemaju isti interes ili kada jedan od njih želi da proda svoj udeo.

Zato odnose među članovima treba urediti dok je saradnja stabilna, a ne tek kada konflikt već nastane.

Više o ovoj temi može se pročitati u tekstovima o osnivanju DOO i uređivanju odnosa između partnera u biznisu.

Ugovori sa klijentima i kupcima

Ugovor sa klijentom treba jasno da odgovori na četiri osnovna pitanja:

• šta firma treba da uradi
• u kom roku
• po kojoj ceni
• šta se dešava ako jedna strana ne izvrši obavezu

Formulacije poput „marketinške usluge“, „izrada aplikacije“ ili „poslovno savetovanje“ često nisu dovoljne bez opisa obima posla, rokova i načina prihvatanja izvršene usluge.

Dokument bi trebalo da precizira predmet posla, cenu, rokove, način plaćanja, reklamacije, odgovornost, raskid i rešavanje sporova.

Primer može biti firma koja ugovori izradu internet stranice, ali ne odredi koliko korekcija ulazi u cenu, ko dostavlja sadržaj i kada se posao smatra završenim. Bez tih odredaba, obična poslovna nesuglasica lako prerasta u spor oko dodatnih radova i plaćanja.

Posebnu pažnju zaslužuje međusobna usklađenost ugovora, ponude, fakture i elektronske komunikacije. Ako ponuda predviđa jedan rok, ugovor drugi, a faktura treće uslove plaćanja, firma sama stvara nejasnoću koju će kasnije teško objasniti.

Povezane teme su naplata potraživanja od privrednog društva i pravne posledice raskida ugovora.

Ugovori sa dobavljačima

Poslovanje firme često zavisi od uredne i pravovremene isporuke robe, materijala, opreme ili usluga.

Zato ugovor sa dobavljačem ne treba da sadrži samo cenu i naziv proizvoda. Potrebno je precizirati kvalitet, količinu, rok isporuke, prijem, reklamacije, odgovornost za nedostatke i posledice kašnjenja.

Ključna pitanja su:

• koje specifikacije roba ili usluga mora da ispuni
• kako se vrši kontrola kvaliteta
• koliko brzo dobavljač mora da zameni neispravnu robu
• šta se dešava ako kašnjenje izazove zastoj u poslovanju
• da li firma ima pravo raskida zbog ponovljenih povreda

Ugovorna kazna može biti korisna za nenovčane obaveze, poput kašnjenja sa isporukom, završetkom radova ili predajom određenog rezultata. Ne ugovara se za samu obavezu plaćanja novčanog duga, kod koje se posledice kašnjenja uređuju drugim mehanizmima, uključujući zateznu kamatu.

Najveća slabost usmenih dogovora sa dobavljačima nije uvek njihova pravna važnost, već dokazivanje tačne sadržine dogovora kada nastane problem.

Ugovori o radu i radnopravna dokumentacija

Ugovor o radu nije puka formalnost. On uređuje osnovna prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog i poslodavca.

Potrebno je jasno odrediti vrstu i opis poslova, mesto rada, trajanje radnog odnosa, radno vreme, zaradu, probni rad i druga pitanja relevantna za konkretno radno mesto.

U zavisnosti od prirode posla, dodatno treba urediti:

• poverljivost
• korišćenje opreme
• prava na rezultate rada
• zabranu konkurencije
• rad od kuće i hibridni rad
• odgovornost za povredu radnih obaveza

Firma ne može svaki radni odnos zameniti ugovorom o delu ili ugovorom sa preduzetnikom samo zato što je taj model jednostavniji ili jeftiniji. Pravni naziv dokumenta nije presudan ako stvarni način rada ima obeležja radnog odnosa.

Pored ugovora o radu, poslodavac može biti dužan da donese pravilnike, odluke, procedure i druga interna akta. Zato radnopravnu dokumentaciju treba posmatrati kao povezanu celinu.

Dodatna objašnjenja mogu se povezati sa tekstovima o probnom radu, radu od kuće i hibridnom radu i otkazu ugovora o radu. Ugovor o radu samo je deo šire dokumentacije koju poslodavac treba da uskladi, što je detaljnije obrađeno u vodiču o radnom pravu za poslodavce u Srbiji.

Ugovori sa spoljnim saradnicima i konsultantima

Spoljni saradnik može biti angažovan za određeni projekat, stručnu uslugu ili konkretan rezultat.

Dokument treba jasno da odredi obim angažovanja, rokove, naknadu, samostalnost saradnika, odgovornost, poverljivost i prava na rezultatima rada.

Posebnu pažnju treba posvetiti situacijama u kojima lice formalno radi kao samostalni saradnik, ali u praksi ima utvrđeno radno vreme, radi pod neposrednim nadzorom, koristi pretežno opremu nalogodavca i uklopljeno je u njegovu organizaciju rada.

Takve okolnosti ne znače automatski da postoji radni odnos, ali mogu povećati rizik da nadležni organi ili sud odnos drugačije pravno ili poreski kvalifikuju.

Praktično pravilo glasi: sadržina ugovora mora odgovarati stvarnom načinu saradnje.

Ugovor o zakupu poslovnog prostora

Zakup poslovnog prostora često predstavlja jednu od najvećih dugoročnih obaveza firme.

Ugovorom bi trebalo precizirati trajanje zakupa, zakupninu, depozit, režijske troškove, održavanje, adaptacije, mogućnost podzakupa, otkaz i vraćanje prostora.

Posebno je važno urediti ulaganja zakupca. Firma koja uloži značajna sredstva u adaptaciju ne bi trebalo da ostavi nejasnim da li ima pravo na naknadu, uklanjanje opreme ili dovoljno dug period zakupa da opravda investiciju.

Takođe treba proveriti da li prostor može da se koristi za konkretnu delatnost i da li je moguće registrovati sedište firme na toj adresi.

Ugovori koji zavise od delatnosti i poslovnog modela

Ugovor o poverljivosti

Ugovor o poverljivosti, odnosno NDA, koristan je kada firma drugoj strani otkriva informacije koje nisu javne i imaju poslovnu vrednost.

To mogu biti cenovnici, liste klijenata, tehnička dokumentacija, izvorni kod, poslovni planovi ili sadržaj pregovora.

Efikasan NDA treba jasno da odredi:

• koje informacije su poverljive
• u koju svrhu se mogu koristiti
• kome se mogu otkriti
• koliko dugo obaveza traje
• šta se dešava u slučaju povrede

Preširoka formulacija prema kojoj je „sve poverljivo zauvek“ nije automatski i najbolje rešenje. Odredbe moraju biti dovoljno precizne da bi strane znale šta se štiti i koje postupanje predstavlja povredu.

Ugovori o intelektualnoj svojini

Plaćanje dizajnera, programera, fotografa ili autora sadržaja ne znači automatski da je firma stekla sva prava koja su joj potrebna.

Ugovor treba da razjasni ko ima pravo da koristi, menja, objavljuje, umnožava ili dalje ustupa rezultat rada.

To je posebno važno kod:

• softvera
• dizajna
• fotografija
• video i audio sadržaja
• internet stranica
• baza podataka
• brenda i žiga

Firma može, na primer, platiti izradu vizuelnog identiteta, a da dokumentacija ne reguliše pravo izmene ili korišćenja na svim medijima. Takav propust obično postaje vidljiv tek kada firma poželi da redizajnira materijale ili angažuje drugog izvođača.

Povezane teme su autorsko pravo na internetu i zaštita intelektualne svojine u IT sektoru.

Ugovori o softveru i IT uslugama

Gotovo svaka firma zavisi od određenih informacionih sistema, čak i kada se ne bavi tehnologijom.

Ugovori sa programerima, hosting provajderima i pružaocima cloud usluga treba da regulišu dostupnost sistema, održavanje, bezbednost podataka, rezervne kopije, podršku i prijavljivanje incidenata.

Posebno je važan izlazni scenario:

• da li firma može izvesti svoje podatke
• ko poseduje tehničku dokumentaciju
• da li postoji pristup izvornom kodu
• kako se vrši migracija na drugo rešenje
• koliko dugo dobavljač pruža podršku nakon prestanka ugovora

Firma može postati ozbiljno zavisna od jednog dobavljača ako nije unapred određeno kako se saradnja završava.

Ugovori o obradi podataka o ličnosti

Firma može angažovati knjigovodstvenu agenciju, hosting provajdera, cloud platformu ili servis za slanje elektronske pošte koji obrađuje podatke u njeno ime.

U takvim odnosima treba definisati svrhu obrade, vrste podataka, mere zaštite, angažovanje podobrađivača, prijavljivanje incidenata i brisanje ili vraćanje podataka nakon prestanka saradnje.

Generička klauzula o zaštiti podataka nije dovoljna ako nije jasno utvrđena uloga svake strane.

Pre zaključenja ugovora treba odgovoriti na sledeća pitanja:

• ko određuje svrhu obrade
• ko postupa po instrukcijama
• da li se podaci prenose drugim licima
• da li se podaci iznose u druge države

Ovaj deo prirodno se može povezati sa posebnim tekstom o zaštiti podataka o ličnosti u poslovanju.

Ugovori o pozajmici i obezbeđenju potraživanja

Pozajmice između firme, osnivača ili povezanih lica ne treba ostavljati na nivou neformalnog prenosa novca.

Dokument bi trebalo da odredi iznos, rok vraćanja, kamatu ako je ugovorena, posledice kašnjenja i sredstva obezbeđenja.

U zavisnosti od konkretnog odnosa, mogu se koristiti jemstvo, zaloga, menica ili drugi instrumenti. Ako dužnik ni nakon dospelosti ne ispuni obavezu, značaj ugovora i sredstava obezbeđenja postaje posebno vidljiv u izvršnom postupku za privredna potraživanja.

Kod povezanih lica treba proveriti i poreske posledice. Ugovor sam po sebi ne uklanja poreski rizik ako ne odgovara stvarnoj transakciji.

Ugovori sa distributerima, zastupnicima i posrednicima

Firma koja proizvode ili usluge prodaje preko drugih lica treba jasno da razgraniči njihove uloge.

Najvažnija pitanja su:

• teritorija
• ekskluzivnost
• provizija
• prodajni ciljevi
• korišćenje brenda
• reklamacije
• zabrana konkurencije
• trajanje i prestanak saradnje

Kod međunarodnih odnosa posebno treba definisati merodavno pravo, nadležnost suda ili arbitraže, jezik ugovora, valutu plaćanja i izvršivost ugovorenih mehanizama.

Ovaj deo može se povezati sa tekstom o izboru između arbitraže i sudskog spora.

Opšti uslovi poslovanja

Firma koja zaključuje veliki broj sličnih poslova može standardizovati deo ugovornog odnosa kroz opšte uslove poslovanja.

Oni mogu regulisati plaćanje, isporuku, reklamacije, odgovornost i raskid.

Međutim, nije dovoljno samo objaviti ih na internet stranici. Potrebno je obezbediti da druga strana bude upoznata sa njima i da budu pravilno uključeni u konkretan ugovor.

U poslovanju sa potrošačima primenjuju se dodatna pravila, a nejasne ili nepravične odredbe mogu biti problematične bez obzira na to što ih je firma unela u svoje uslove.

Koji ugovor treba prvo urediti?

Najlakši način za određivanje prioriteta jeste da firma pogleda gde joj nastaje najveći rizik.

Ako firma ima više osnivača, prioritet je uređivanje njihovih odnosa.

Ako najveći prihod dolazi od pružanja usluga, prvo treba proveriti ugovore sa klijentima.

Ako firma zavisi od jednog dobavljača, najvažniji su rokovi, kvalitet, odgovornost i kontinuitet isporuke.

Ako ima zaposlene, potrebno je pregledati ugovore o radu i prateća akta.

Ako angažuje programere, dizajnere ili autore, treba urediti intelektualnu svojinu.

Ako koristi cloud servise ili druge spoljne pružaoce koji obrađuju podatke, potrebno je proveriti zaštitu podataka i mogućnost izlaska iz IT sistema.

Ovakva prioritizacija korisnija je od preuzimanja velikog broja obrazaca koji možda nemaju nikakve veze sa stvarnim poslovanjem firme.

Znaci da postojeći ugovor treba proveriti

Postojeći dokument zaslužuje pravnu proveru ako:

• se posao u praksi obavlja drugačije nego što je opisano
• nije jasno kada se usluga smatra završenom
• nije određeno šta se dešava u slučaju kašnjenja
• isti obrazac se koristi za potpuno različite klijente
• ugovor se poziva na priloge koji ne postoje
• odredbe o raskidu i dostavljanju obaveštenja nisu primenljive
• ugovor koristi pojmove ili pravne institute druge države
• pojedine klauzule međusobno protivreče
• prava na rezultatima rada nisu jasno preneta ili licencirana
• dokument nije menjan iako se poslovni model firme značajno promenio

Posebno ozbiljan znak upozorenja postoji kada zaposleni i menadžeri u praksi izbegavaju primenu ugovora zato što su njegove procedure nejasne ili neodržive.

Zašto ugovor preuzet sa interneta često nije dovoljan

Obrazac sa interneta može poslužiti kao početna kontrolna lista, ali retko može bez prilagođavanja urediti konkretan odnos.

Takav dokument može:

• biti zasnovan na pravu druge države
• sadržati zastarele odredbe
• zanemariti delatnost firme
• propustiti ključne poslovne rizike
• sadržati protivrečne klauzule
• predvideti neodgovarajući način rešavanja sporova

Problem nije u tome što je svaki obrazac beskoristan. Problem nastaje kada dokument izgleda pravno ozbiljno, ali ne odgovara stvarnom poslu.

Šta svaki poslovni ugovor treba da uredi?

Bez obzira na vrstu ugovora, firma treba da proveri da li dokument jasno uređuje:

• ugovorne strane i ovlašćenja potpisnika
• predmet i obim obaveza
• rokove
• cenu i način plaćanja
• način dokazivanja izvršenja
• odgovornost za kašnjenje i štetu
• izmene i raskid
• obaveze koje ostaju nakon prestanka
• dostavljanje obaveštenja
• merodavno pravo i rešavanje sporova

Dobar ugovor ne opisuje samo kako saradnja treba da počne. On reguliše i šta se dešava kada saradnja više ne funkcioniše.

Koliko često firma treba da proverava ugovore?

Ugovore treba pregledati periodično, ali i nakon svake značajne promene poslovanja.

Revizija je posebno važna kada firma:

• uvodi novu uslugu
• počinje saradnju sa velikim klijentom
• zapošljava veći broj ljudi
• uvodi rad na daljinu
• ulazi na strano tržište
• menja vlasničku strukturu
• obrađuje nove vrste podataka
• uvodi novu tehnologiju
• menja cenovnu ili prodajnu politiku

Ugovor može postati neodgovarajući i kada se zakon nije promenio. Dovoljno je da se promeni način na koji firma posluje.

Česta pitanja

Da li usmeni dogovor može biti pravno važeći?

Može, osim kada zakon za određeni ugovor zahteva posebnu formu. Najveći problem usmenog dogovora često nije njegova važnost, već dokazivanje njegovog sadržaja.

Da li firma mora imati pisani ugovor sa svakim klijentom?

Ne u svakom slučaju. Ugovor može nastati i prihvatanjem ponude, razmenom elektronske pošte ili drugim ponašanjem koje pokazuje saglasnost strana. Kod vrednijih i dugoročnijih poslova pisani ugovor znatno povećava pravnu sigurnost.

Da li se ugovor može zaključiti putem elektronske pošte?

Po pravilu može kada iz komunikacije jasno proizlazi saglasnost o bitnim elementima ugovora, osim ako zakon za konkretan pravni posao zahteva posebnu formu.

Da li elektronski potpisan ugovor ima pravno dejstvo?

Da. Elektronski potpis može proizvoditi pravno dejstvo, ali njegova dokazna snaga i podobnost da ispuni zahtev pisane forme zavise od vrste elektronskog potpisa i konkretnog pravnog posla.

Koja je razlika između ugovora i opštih uslova poslovanja?

Pojedinačni ugovor uređuje konkretan odnos sa određenom stranom. Opšti uslovi sadrže standardna pravila za veći broj sličnih odnosa i moraju biti pravilno uključeni u konkretan posao.

Koliko dugo firma treba da čuva ugovore?

Rok zavisi od vrste ugovora, poreskih i računovodstvenih obaveza, rokova zastarelosti i posebnih propisa. Ugovore ne treba automatski uništavati odmah nakon prestanka saradnje.

Da li ugovor može ograničiti odgovornost firme?

U određenoj meri može, ali ne neograničeno. Dopuštenost zavisi od vrste odgovornosti, prirode povrede, položaja ugovornih strana i prinudnih propisa.

Kada treba angažovati advokata za izradu ugovora?

Kada je posao značajne vrednosti, dugoročan, složen, međunarodan ili povezan sa ozbiljnim finansijskim, radnopravnim, tehnološkim ili reputacionim rizicima.

Pravna pomoć je korisna i kada firma isti ugovor koristi za veliki broj klijenata, jer se tada svaka greška višestruko ponavlja.

Najvažniji ugovori koje svaka firma treba da ima zavise od stvarnog poslovanja

Prvi korak nije izrada deset novih ugovora, već pregled odnosa koje firma već ima.

Najveći rizik često nije potpuno odsustvo dokumenta, već nesklad između onoga što u njemu piše i načina na koji se posao zaista obavlja.

Firma zato treba da ima manji broj kvalitetnih, međusobno usklađenih i praktično primenljivih ugovora. Pravi ugovor nije onaj koji samo izgleda stručno, već onaj koji jasno uređuje posao, raspodeljuje rizike i pruža primenljivo rešenje kada nastane problem.

JP Law može pomoći privrednim društvima da identifikuju ugovore koji su im zaista potrebni, pregledaju postojeću dokumentaciju i prilagode ugovorni okvir svojoj delatnosti i poslovnom modelu.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet za konkretan slučaj. Izbor i sadržina ugovora zavise od delatnosti, poslovnog modela i konkretnih odnosa firme.

Otkaz ugovora o radu: zakonit postupak i najčešći rizici za poslodavca

Otkaz ugovora o radu jedna je od pravno najosetljivijih odluka poslodavca. Čak i kada postoji opravdan poslovni razlog ili ozbiljan propust zaposlenog, rešenje o otkazu može biti poništeno ako činjenice nisu precizno utvrđene, dokazi nisu dovoljni ili propisani postupak nije sproveden.

Zakonitost otkaza zato ne zavisi samo od toga da li je zaposleni prekršio neku obavezu ili da li je prestala potreba za njegovim radom. Poslodavac mora da izabere pravni osnov koji odgovara stvarnim činjenicama, prikupi dokaze, poštuje rokove i omogući zaposlenom da se izjasni kada je to zakonom predviđeno. Zakonito uređivanje prestanka radnog odnosa samo je jedan deo šire oblasti radnog prava za poslodavce u Srbiji, koja obuhvata ugovore o radu, interne akte, evidencije, zarade, odsustva i rešavanje sporova sa zaposlenima.

U eventualnom sporu sud proverava postojanje otkaznog razloga, način donošenja odluke, sadržinu upozorenja i rešenja, kao i urednost dostavljanja.

Otkaz zato ne treba tretirati kao administrativnu potvrdu već donete odluke, već kao pravni postupak koji mora biti proverljiv na osnovu dokumentacije.

Kada poslodavac može da otkaže ugovor o radu?

Zakon o radu predviđa više razloga zbog kojih poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Razlog može biti povezan sa sposobnostima i rezultatima zaposlenog, njegovom odgovornošću za povredu radnih obaveza ili sa poslovnim potrebama poslodavca.

Ovi osnovi nisu međusobno zamenljivi. Za svaki od njih postoje posebni uslovi, način dokazivanja i prethodne radnje.

Poslodavac zato ne bi trebalo da bira osnov koji mu deluje najjednostavnije, već onaj koji odgovara utvrđenim činjenicama.

Neostvarivanje rezultata rada i nedostatak potrebnih znanja

Poslodavac može razmatrati otkaz ako zaposleni ne ostvaruje potrebne rezultate rada ili nema znanja i sposobnosti potrebne za obavljanje poslova.

Međutim, opšte nezadovoljstvo njegovim radom nije dovoljno. Formulacije poput „ne ispunjava očekivanja “, „nije dovoljno angažovan“ ili „ne doprinosi timu“ ne pokazuju šta je zaposleni konkretno trebalo da uradi i u čemu je podbacio.

Očekivani rezultati treba da budu unapred poznati, dovoljno određeni i objektivno ostvarivi. Potrebno je uzeti u obzir opis posla, dostupne resurse, tržišne okolnosti i ovlašćenja zaposlenog.

Na primer, nije dovoljno navesti da komercijalista nije ostvario plan prodaje. Poslodavac bi trebalo da pokaže koliki je plan bio, kada je zaposleni sa njim upoznat, da li je bio ostvariv i koje je aktivnosti zaposleni propustio da preduzme.

Pre otkaza zbog nedostataka u radu zaposlenom treba dostaviti pisano obaveštenje koje sadrži opis nedostataka, odgovarajuća uputstva i primeren rok za poboljšanje rada. Nakon isteka tog perioda poslodavac mora biti u stanju da uporedi očekivane i ostvarene rezultate.

Važno je razlikovati slab radni učinak od povrede radne obaveze. Zaposleni može ulagati razuman napor, a ipak ne ostvariti rezultat zbog okolnosti na koje nije mogao da utiče. Nasuprot tome, svesno odbijanje naloga ili zanemarivanje obaveza može predstavljati pitanje njegove odgovornosti.

Povreda radne obaveze i nepoštovanje radne discipline

Povreda radne obaveze odnosi se na kršenje obaveze utvrđene zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu. Nepoštovanje radne discipline obuhvata ponašanje koje nije u skladu sa pravilima rada ili je takve prirode da nastavak radnog odnosa više nije moguć.

Poslodavac mora da utvrdi:

• šta je zaposleni učinio;
• kada i gde se događaj desio;
• koju je obavezu ili pravilo prekršio;
• kakve su posledice nastale;
• kojim dokazima se navodi potvrđuju.

Nije dovoljno navesti da je zaposleni pokazao „neodgovoran odnos prema poslu“ ili da je došlo do „gubitka poverenja“. Takve ocene moraju biti povezane sa konkretnim događajem.

Na primer, umesto tvrdnje da je zaposleni neodgovorno rukovao poslovnom dokumentacijom, potrebno je navesti koja je dokumentacija u pitanju, kada je predata neovlašćenom licu, koje je pravilo time prekršeno i koji dokazi potvrđuju događaj.

Nije svaka greška dovoljan razlog za prestanak radnog odnosa. Poslodavac treba da razmotri težinu povrede, nastale posledice, ranije ponašanje zaposlenog, stepen njegove odgovornosti i moguće olakšavajuće okolnosti.

Kada okolnosti slučaja to opravdavaju, umesto otkaza mogu se primeniti blaže zakonom predviđene mere.

Tehnološke, ekonomske i organizacione promene

Otkaz je moguć i kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili se smanji potreban broj izvršilaca.

Promena mora biti stvarna i dokumentovana. Nije dovoljno da se u rešenju navede samo da je izvršena „racionalizacija poslovanja“.

Kada se radno mesto potpuno ukida, poslodavac treba da pokaže šta se promenilo u organizaciji i zbog čega poslovi više nisu potrebni kao posebno radno mesto.

Kada više zaposlenih obavlja iste poslove, a smanjuje se samo broj izvršilaca, moraju se primeniti objektivni i proverljivi kriterijumi.

Ako, na primer, tri zaposlena rade iste poslove, a nakon reorganizacije ostaje potreba za dva izvršioca, poslodavac mora da objasni po kojim kriterijumima je izvršeno poređenje i zbog čega je upravo jedan zaposleni proglašen viškom.

Kriterijumi ne smeju biti naknadno prilagođeni izabranom zaposlenom. Njihova primena mora biti dokumentovana tako da se odluka može proveriti. Pitanje stvarnosti organizacionih promena i zakonitosti određivanja viška zaposlenih razmatrano je i u odluci Vrhovnog suda Rev2 105/2021.

Tehnološki višak ne sme služiti kao zamena za postupak koji bi trebalo voditi zbog ponašanja ili rezultata zaposlenog. Ako je stvarni razlog nezadovoljstvo određenim zaposlenim, formalna reorganizacija neće nužno zaštititi poslodavca od zaključka da je došlo do zloupotrebe prava.

Pre otkaza poslodavac mora zaposlenom da isplati propisanu otpremninu. Kada su ispunjeni zakonski uslovi u pogledu broja zaposlenih koji predstavljaju višak, potrebno je doneti i program rešavanja viška zaposlenih.

Koji postupak mora da prethodi otkazu ugovora o radu?

Ne postoji jedinstven postupak koji se primenjuje na svaki otkaz. Povreda radne obaveze, neostvarivanje rezultata rada i prestanak potrebe za određenim poslovima zahtevaju različite prethodne korake.

Ipak, nekoliko provera važno je u gotovo svakom slučaju.

Provera pravnog osnova i interne dokumentacije

Pre pokretanja postupka poslodavac treba da proveri da li konkretne činjenice odgovaraju zakonskom razlogu za otkaz. Pravna podrška iz oblasti radnog prava može obuhvatiti proveru ugovora i internih akata, pripremu upozorenja i rešenja, kao i procenu rizika od radnog spora.

Potrebno je pregledati:

• ugovor o radu i anekse;
• pravilnik o radu;
• pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova;
• kolektivni ugovor, ako se primenjuje;
• opis poslova zaposlenog;
• interne politike i procedure;
• ranija upozorenja, izveštaje i ocene;
• odluke o reorganizaciji ili smanjenju broja izvršilaca.

Posebno je važno proveriti da li je obaveza koju je zaposleni navodno prekršio zaista bila propisana i da li je sa njom bio upoznat.

Interni akt ne može se naknadno menjati kako bi ponašanje koje se već dogodilo bilo proglašeno povredom radne obaveze.

Utvrđivanje činjenica i prikupljanje dokaza

Poslodavac mora biti spreman da dokaže činjenice na kojima zasniva odluku. Subjektivan utisak rukovodioca, pretpostavka ili neproverena prijava obično nisu dovoljni.

Relevantni dokazi mogu biti:

• poslovna elektronska komunikacija;
• evidencija radnog vremena;
• zapisnici i izveštaji;
• poslovna dokumentacija;
• dokumentovani ciljevi i rezultati rada;
• podaci iz poslovnih sistema;
• izjave lica koja imaju neposredna saznanja;
• dokumentacija o organizacionim promenama.

Dokazi moraju biti zakonito pribavljeni. Korišćenje elektronske komunikacije, video-nadzora ili podataka sa poslovnih uređaja zahteva proveru propisa o privatnosti i zaštiti podataka o ličnosti.

To što određeni podatak tehnički postoji ne znači automatski da se može koristiti bez pravnog rizika.

Upozorenje zaposlenom pre otkaza

Pre otkaza zbog povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz.

Upozorenje treba da sadrži:

• pravni osnov;
• precizan opis događaja;
• vreme, mesto i način izvršenja povrede;
• relevantne činjenice i dokaze;
• rok za izjašnjenje zaposlenog.

Zaposlenom se mora ostaviti najmanje osam dana od dostavljanja upozorenja da odgovori na navode. Sadržina upozorenja i redosled faza postupka detaljnije su razmatrani i u odluci Vrhovnog suda Rev2 2834/2022.

Upozorenje nije obaveštenje da je otkaz već konačno odlučen. Njegova svrha je da zaposleni razume šta mu se stavlja na teret i dobije stvarnu mogućnost da iznese odbranu.

Navod da je zaposleni „u prethodnom periodu više puta kršio radnu disciplinu“nije dovoljno određen ako nisu navedeni konkretni događaji. Zaposleni ne može da se izjasni o tvrdnji čiji obim i sadržaj ne može da prepozna.

Razmatranje izjašnjenja zaposlenog

Poslodavac treba da sačeka istek ostavljenog roka i razmotri odgovor zaposlenog pre donošenja rešenja.

To ne znači da mora da prihvati njegovu odbranu. Međutim, ako zaposleni navede činjenice koje mogu promeniti ocenu događaja, potrebno ih je proveriti.

Kada odbrana sadrži relevantne tvrdnje, korisno je u obrazloženju rešenja objasniti zašto one nisu prihvaćene.

Donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu

Ugovor o radu otkazuje se pisanim rešenjem koje mora sadržati obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Rešenje treba da sadrži:

• zakonski i interni pravni osnov;
• precizno utvrđene činjenice;
• ocenu relevantnih dokaza;
• osvrt na bitne navode zaposlenog;
• razloge zbog kojih je primenjen otkaz;
• datum prestanka radnog odnosa;
• pouku o pravnoj zaštiti.

Rešenje ne sme biti zasnovano na novim događajima ili povredama o kojima zaposleni prethodno nije upozoren.

Činjenični osnov upozorenja i rešenja mora se podudarati. Poslodavac može detaljnije obrazložiti već navedene činjenice, ali ne bi trebalo da dodaje novu povredu o kojoj zaposleni nije imao priliku da se izjasni. Značaj činjeničnog osnova upozorenja i rešenja vidi se i u odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1569/2018.

Odluku mora doneti direktor ili drugo lice koje ima odgovarajuće ovlašćenje.

Poštovanje rokova za davanje otkaza

Posebni rokovi iz Zakona o radu primenjuju se na otkaz zbog neostvarivanja rezultata rada ili nedostatka potrebnih znanja i sposobnosti, kao i na otkaz zbog povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline.

Kod ovih osnova poslodavac može dati otkaz u roku od šest meseci od dana kada je saznao za činjenice koje predstavljaju osnov za otkaz, a najkasnije u roku od godinu dana od nastupanja tih činjenica.

Ovi rokovi ne treba automatski primenjivati na svaki drugi osnov prestanka radnog odnosa, poput tehnološkog viška, za koji važe drugačiji materijalni i proceduralni uslovi.

Važno je dokumentovati kada je nadležno lice kod poslodavca saznalo za relevantan događaj. Dugotrajno neformalno ispitivanje ili tolerisanje poznate povrede može dovesti do isteka roka.

Dostavljanje rešenja zaposlenom

Rešenje se dostavlja zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca ili na adresu njegovog prebivališta ili boravišta.

Ako takvo dostavljanje nije moguće, poslodavac sačinjava pisanu belešku o pokušaju dostave. Rešenje se zatim objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i smatra se dostavljenim po isteku osam dana od objavljivanja.

Na isti način dostavlja se i upozorenje pre otkaza.

Potrebno je sačuvati dokaze o pokušajima dostave, uključujući povratnice, službene beleške i podatke o objavljivanju.

Neuredna dostava može dovesti u pitanje datum prestanka radnog odnosa i zakonitost postupka.

Najčešće greške poslodavaca prilikom davanja otkaza

1. Otkazni razlog je formulisan neodređeno

Tvrdnje o neprofesionalnosti, nemaru ili gubitku poverenja nisu dovoljne bez opisa konkretnih događaja. Posledica može biti zaključak da zaposlenom nije omogućena odbrana ili da navedeni razlog nije moguće sudski proveriti.

2. Ne postoji odgovarajući pravni osnov

Problem nastaje kada se poslodavac pozove na obavezu koja nije utvrđena zakonom, ugovorom ili važećim opštim aktom. Pre pokretanja postupka potrebno je proveriti sadržinu i period važenja akata na koje će se odluka oslanjati.

3. Odluka se zasniva na pretpostavkama

Sumnja ili subjektivna procena rukovodioca nisu isto što i dokaz. Dokaze treba prikupiti pre slanja upozorenja, kako bi zaposleni mogao da odgovori na činjenice na kojima se postupak stvarno zasniva.

4. Upozorenje je samo formalno

Upozorenje koje ponavlja zakonske formulacije, ali ne opisuje konkretan događaj, ne omogućava delotvornu odbranu i može dovesti do poništavanja rešenja.

5. Nije ostavljen zakonski rok za izjašnjenje

Donošenje rešenja pre isteka roka od najmanje osam dana od dostavljanja upozorenja predstavlja ozbiljan proceduralni rizik.

6. U rešenju se pojavljuju nove činjenice

Zaposleni mora imati priliku da se izjasni o događajima na kojima je otkaz zasnovan. Nova povreda ne može se prvi put pojaviti tek u konačnom rešenju.

7. Propušteni su rokovi za davanje otkaza

Ako poslodavac predugo čeka nakon saznanja za činjenice koje predstavljaju osnov za otkaz, može izgubiti mogućnost da se na njima zasnuje odluka.

8. Pomešani su slab učinak i krivica zaposlenog

Neostvareni rezultat ne znači automatski da je zaposleni skrivljeno prekršio radnu obavezu. Pogrešna pravna kvalifikacija može učiniti rešenje nezakonitim.

9. Tehnološki višak nije stvarno obrazložen

Opšta tvrdnja o racionalizaciji nije dovoljna. Potrebni su dokumentovana promena organizacije i, kada se bira između više izvršilaca, proverljivi kriterijumi.

10. Nije proverena posebna zaštita zaposlenog

Pre donošenja odluke mora se proveriti da li zaposleni koristi zaštićeno odsustvo, ima status sindikalnog predstavnika ili postoje druge okolnosti koje ograničavaju mogućnost otkaza.

11. Otpremnina nije isplaćena pre otkaza

Kod prestanka potrebe za radom zaposlenog, propisana otpremnina mora biti isplaćena pre prestanka radnog odnosa. Naknadna isplata ne mora otkloniti prvobitnu nezakonitost.

12. Rešenje nije uredno dostavljeno

Odbijanje zaposlenog da primi dokument ne znači da poslodavac može preskočiti zakonsku proceduru dostavljanja.

Kada poslodavac ne sme da otkaže ugovor o radu?

Potrebno je razlikovati:

• okolnost koja ne sme biti razlog za otkaz;
• period u kojem zaposleni uživa posebnu zaštitu;
• postojanje drugog razloga za prestanak radnog odnosa koji nije povezan sa zaštićenim svojstvom ili korišćenjem prava.

Privremena sprečenost za rad zbog bolesti sama po sebi nije opravdan razlog za otkaz. To, međutim, ne znači da bolovanje automatski uklanja svaki drugi zakonski razlog za prestanak radnog odnosa.

Ako je zaposleni pre odlaska na bolovanje učinio ozbiljnu povredu radne obaveze, postojanje bolovanja ne briše taj događaj. Poslodavac ipak mora posebno pažljivo da dokaže da odluka nije povezana sa zdravstvenim stanjem zaposlenog.

Postupak koji se pokreće neposredno nakon otvaranja bolovanja može nositi povećan dokazni i reputacioni rizik. Zato treba dokumentovati kada je poslodavac saznao za povredu, kada je započeta interna provera i zbog čega je postupak pokrenut.

Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta zaposleni uživa posebnu zakonsku zaštitu. Ako je radni odnos zasnovan na određeno vreme, njegovo trajanje produžava se do isteka korišćenja odgovarajućeg odsustva.

Posebna pažnja potrebna je i kod sindikalnih predstavnika i zaposlenih koji učestvuju u sindikalnim aktivnostima. Članstvo u sindikatu ili zakonito sindikalno delovanje ne sme biti razlog za prestanak radnog odnosa.

Isto važi kada se zaposleni obratio inspekciji, sudu ili drugom nadležnom organu, prijavio nepravilnosti ili tražio zaštitu od diskriminacije ili zlostavljanja na radu. Otkaz ne sme predstavljati odmazdu zbog korišćenja zakonskog prava.

Formalno navođenje neutralnog razloga neće zaštititi poslodavca ako redosled događaja, komunikacija ili druga dokumentacija pokazuju da je stvarni motiv diskriminacija ili odmazda.

Koje posledice može imati nezakonit otkaz?

Posledice nezakonitog otkaza mogu se podeliti u nekoliko grupa.

Radnopravne posledice

Sud može poništiti rešenje o otkazu i, kada su ispunjeni zakonski uslovi, obavezati poslodavca da zaposlenog vrati na rad.

Finansijske posledice

Poslodavac može biti obavezan da isplati naknadu izgubljene zarade i uplati pripadajuće poreze i doprinose.

U određenim situacijama može biti dosuđena naknada štete umesto vraćanja zaposlenog na rad. Zakon posebno uređuje i slučaj u kojem je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali je poslodavac povredio propisani postupak.

Troškovi postupka

Radni spor može podrazumevati troškove zastupanja, veštačenja i sudskog postupka. Finansijska izloženost raste sa trajanjem spora i periodom za koji zaposleni potražuje izgubljenu zaradu.

Organizacione i reputacione posledice

Poništen otkaz može poremetiti organizaciju rada, posebno ako je radno mesto u međuvremenu popunjeno ili je izvršena reorganizacija.

Spor može negativno uticati i na poverenje drugih zaposlenih, odnose unutar tima i reputaciju poslodavca na tržištu rada.

Praktična kontrolna lista pre donošenja odluke

Pre potpisivanja rešenja poslodavac bi trebalo da proveri:

1. Da li postoji jasan zakonski razlog za otkaz?
2. Da li taj razlog odgovara stvarnim činjenicama?
3. Da li je podržan ugovorom i važećim internim aktima?
4. Da li su činjenice precizno utvrđene?
5. Da li postoje zakonito pribavljeni dokazi?
6. Da li se primenjuje odgovarajući postupak za konkretan razlog?
7. Da li je upozorenje dovoljno određeno?
8. Da li je zaposlenom ostavljen pun rok za izjašnjenje?
9. Da li su njegovi navodi razmotreni?
10. Da li se činjenice iz upozorenja i rešenja podudaraju?
11. Da li su poštovani rokovi za davanje otkaza?
12. Da li zaposleni uživa posebnu zaštitu?
13. Da li odluku donosi ovlašćeno lice?
14. Da li rešenje sadrži potpuno obrazloženje i pouku o pravnom leku?
15. Da li je pripremljena uredna dostava?
16. Da li su obračunate sve obaveze prema zaposlenom?

Nejasan ili negativan odgovor na bilo koje od ovih pitanja razlog je da se postupak dodatno proveri pre donošenja konačne odluke.

Kada je potrebna pravna podrška?

Pravna provera posebno je važna kada:

• zaposleni osporava činjenice;
• tvrdi da je izložen diskriminaciji ili zlostavljanju;
• nalazi se na bolovanju ili koristi zaštićeno odsustvo;
• otkaz se zasniva na neostvarivanju rezultata;
• više zaposlenih obavlja iste poslove;
• sprovodi se reorganizacija;
• postoji obaveza donošenja programa rešavanja viška;
• interni akti nisu ažurirani;
• postupak uključuje rukovodioca ili lice sa pristupom poverljivim podacima;
• već postoji najava sudskog ili inspekcijskog postupka.

Pravna podrška nije važna samo kada spor već nastane. Njena najveća vrednost često je u preventivnoj kontroli pravnog osnova, dokaza, rokova, upozorenja i nacrta rešenja.

JP Law pruža poslodavcima podršku u proceni otkaznog razloga, pripremi potrebne dokumentacije i sprovođenju postupka, kao i u zastupanju u radnim sporovima.

Zaključak

Zakonit otkaz ugovora o radu zahteva opravdan i dokaziv razlog, odgovarajući postupak i preciznu dokumentaciju.

Najveći rizik nastaje kada poslodavac najpre odluči da zaposlenom prestane radni odnos, a zatim pokušava da pronađe odgovarajući pravni osnov. Takav pristup često dovodi do neodređenog upozorenja, pogrešne kvalifikacije otkaznog razloga ili nepotpunog obrazloženja.

Pre pokretanja postupka potrebno je proveriti ugovor o radu, interne akte, dokaze, rokove i eventualnu posebnu zaštitu zaposlenog.

JP Law može pomoći poslodavcima da procene pravni rizik, pripreme upozorenje i rešenje o otkazu i sprovedu postupak u skladu sa Zakonom o radu. Za procenu konkretnog slučaja možete kontaktirati advokatski tim JP Law.

Česta pitanja o otkazu ugovora o radu

Da li poslodavac može zaposlenom odmah da uruči otkaz?

Zavisi od razloga. Kod povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline otkazu prethode pisano upozorenje i rok za izjašnjenje. Kod drugih osnova postoje drugačiji prethodni uslovi.

Da li je upozorenje pred otkaz uvek obavezno?

Nije. Upozorenje je obavezno kod otkaza zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline. Kod neostvarivanja rezultata rada primenjuje se poseban postupak obaveštavanja o nedostacima i ostavljanja roka za poboljšanje rada.

Koliko vremena zaposleni ima da odgovori na upozorenje?

Poslodavac mora zaposlenom da ostavi najmanje osam dana od dostavljanja upozorenja.

Može li zaposleni dobiti otkaz dok je na bolovanju?

Bolovanje samo po sebi nije razlog za otkaz, ali ne isključuje automatski svaki drugi razlog koji je nastao nezavisno od zdravstvenog stanja. Takav slučaj zahteva naročito pažljivu proveru činjenica i stvarnog motiva odluke.

Šta ako zaposleni odbije da primi rešenje?

Odbijanje prijema ne zaustavlja postupak dostavljanja. Poslodavac mora dokumentovati pokušaj dostave i postupiti na način predviđen Zakonom o radu.

Koje su posledice nezakonitog otkaza?

Moguće posledice uključuju poništavanje rešenja, vraćanje zaposlenog na rad, naknadu izgubljene zarade, uplatu poreza i doprinosa, naknadu štete i troškove postupka.

Da li loši rezultati rada automatski opravdavaju otkaz?

Ne. Poslodavac mora da pokaže da su očekivanja bila poznata i ostvariva, da je zaposleni upozoren na nedostatke i da mu je ostavljen primeren rok za poboljšanje.

Može li poslodavac zaposliti drugo lice nakon proglašenja tehnološkog viška?

Poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od prestanka radnog odnosa. Ako se potreba za tim poslovima pojavi ranije, prednost ima zaposleni kome je radni odnos prestao.

DOO ili preduzetnik: Koji pravni oblik je bolji za vaš biznis?

Izbor između DOO i preduzetnika često se donosi na osnovu mesečnog iznosa poreza i doprinosa. Problem nastaje kada prvi ozbiljan dug, novi poslovni partner ili zainteresovani investitor pokaže da pravna forma nije prilagođena načinu na koji se posao zaista razvija.

Preduzetnik obično podrazumeva jednostavnije poslovanje i manje administrativnih obaveza. DOO omogućava jasnije odvajanje poslovne i lične imovine, uređivanje odnosa između više vlasnika i lakši ulazak investitora. Međutim, nijedna od tih prednosti nije dovoljna da bi jedan oblik bio univerzalno bolji.

Odgovor zavisi od vrste delatnosti, poslovnog rizika, načina korišćenja dobiti, broja osnivača i planiranog razvoja biznisa.

Zašto izbor između DOO i preduzetnika nije samo poresko pitanje

Poresko opterećenje jeste važan kriterijum, ali nije jedina posledica izbora pravne forme.

Pre registracije treba razmotriti:

• ko odgovara za poslovne dugove
• kome pripada imovina koja se koristi u poslovanju
• kako vlasnik može da koristi ostvareni novac
• da li posao pokreće jedna osoba ili više partnera
• da li se planira zapošljavanje
• da li će u poslovanje kasnije ući investitor
• da li se dobit povlači ili ostavlja u poslu
• da li delatnost nosi rizik od većih ugovornih obaveza ili naknade štete
• da li se planira prodaja ili prenos poslovanja

Oblik koji je povoljan za samostalnog konsultanta ne mora odgovarati kompaniji koja zapošljava radnike, nabavlja robu na odloženo plaćanje ili zaključuje ugovore velike vrednosti.

Najniži početni trošak zato nije nužno i najbolje dugoročno rešenje.

Šta znači poslovati kao preduzetnik

Preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost radi ostvarivanja prihoda i registrovano je u skladu sa zakonom. Informacije o dokumentaciji i postupku za osnivanje preduzetnika dostupne su na sajtu Agencije za privredne registre.

Preduzetnička radnja nije posebno pravno lice odvojeno od fizičkog lica koje obavlja delatnost. Preduzetnik u poslovnom prometu nastupa pod registrovanim poslovnim imenom, ali iza poslovanja i dalje stoji isto fizičko lice.

Ovaj model je često praktičan kada posao vodi jedna osoba, nema drugih vlasnika, poslovni rizik je ograničen i ne planira se skori ulazak investitora.

Preduzetnik može zapošljavati radnike, angažovati saradnike, registrovati izdvojena mesta i imenovati poslovođu. Čim preduzetnik ili DOO postane poslodavac, potrebno je uskladiti ugovore, interne akte i procedure sa pravilima koja uređuju radno pravo za poslodavce u Srbiji. U zavisnosti od zakonskih uslova i izabranog poreskog režima, može poslovati kao:

• paušalno oporezovani preduzetnik
• preduzetnik koji vodi poslovne knjige
• preduzetnik koji vodi knjige i opredelio se za isplatu lične zarade

Paušalac nije poseban pravni oblik. To je preduzetnik kojem se poreska obaveza utvrđuje prema pravilima paušalnog oporezivanja.

Ni preduzetnik sa ličnom zaradom nije druga vrsta poslovnog subjekta. Opredeljenje za ličnu zaradu menja način obračuna poreza i doprinosa, ali ne menja njegov pravni status niti odgovornost prema poveriocima.

Paušalno oporezivanje nije dostupno svim delatnostima i svim preduzetnicima. Zbog toga pre registracije treba proveriti da li konkretna delatnost i planirani obim poslovanja ispunjavaju zakonske uslove.

Kako preduzetnik odgovara za poslovne obaveze

Najvažnija pravna posledica poslovanja u formi preduzetnika jeste lična odgovornost.

Preduzetnik za obaveze nastale u vezi sa obavljanjem delatnosti odgovara celokupnom svojom imovinom. Odgovornost se ne ograničava samo na novac na poslovnom računu, opremu ili drugu imovinu koju neposredno koristi za rad.

Ona, po pravilu, ne prestaje ni brisanjem preduzetnika iz registra.

Praktični značaj ovog pravila zavisi od delatnosti. Rizik nije isti za stručnjaka koji pruža konsultantske usluge bez zaposlenih i za preduzetnika koji uzima kredite, nabavlja robu na odloženo plaćanje ili obavlja delatnost kod koje greška može izazvati veću materijalnu štetu.

Zato administrativnu jednostavnost treba posmatrati zajedno sa obimom ličnog rizika koji vlasnik preuzima.

Šta znači poslovati kroz DOO

Društvo sa ograničenom odgovornošću je privredno društvo koje ima pravnu ličnost odvojenu od svojih članova.

DOO ima sopstvena prava, obaveze i imovinu. Zaključuje ugovore u svoje ime i za svoje obaveze prvenstveno odgovara sopstvenom imovinom.

Društvo može imati jednog ili više članova. Član poseduje udeo u društvu, dok direktor zastupa društvo i vodi njegove poslove u granicama svojih ovlašćenja. Zaposleni obavlja rad na osnovu odgovarajućeg pravnog osnova.

Ista osoba može biti jedini član, direktor i zaposleni u društvu, ali te uloge ne treba poistovećivati. Svaka proizvodi različita prava, obaveze i poreske posledice.

Osnivanje DOO zahteva više formalnosti nego registracija preduzetnika. Potrebno je doneti osnivački akt, urediti upravljanje društvom i ispunjavati računovodstvene, registracione i korporativne obaveze.

Ta složenost omogućava jasnije uređivanje vlasništva, upravljanja, odgovornosti i odnosa između više članova.

Da li vlasnik DOO odgovara za dugove društva

Član DOO, po pravilu, ne odgovara ličnom imovinom za obaveze društva samo zato što je vlasnik udela. Za dugove odgovara društvo svojom imovinom.

Međutim, ograničena odgovornost nije apsolutna.

Lična odgovornost može nastati kada član zloupotrebi pravnu ličnost društva, koristi njegovu imovinu kao privatnu, postupa sa namerom da ošteti poverioce ili preduzima druge radnje koje zakon prepoznaje kao zloupotrebu pravila o ograničenoj odgovornosti.

Odvojeno od toga, direktor može odgovarati zbog povrede svojih zakonskih dužnosti. Lična odgovornost može nastati i kada vlasnik ili direktor daju jemstvo za kredit ili drugu obavezu društva.

DOO zato pruža viši nivo pravnog odvajanja poslovnog i ličnog rizika, ali ne štiti od posledica ličnog jemstva, nezakonitog postupanja ili zloupotrebe društva.

Novac DOO nije privatni novac vlasnika

Jedna od najvažnijih praktičnih razlika između DOO i preduzetnika odnosi se na korišćenje novca.

Sredstva na računu DOO pripadaju društvu. Član društva ne može ih koristiti kao privatni novac samo zato što je jedini vlasnik.

Isplata vlasniku ili direktoru mora imati odgovarajući pravni i poreski osnov. To može biti:

• zarada
• naknada direktoru
• povraćaj dokumentovanih poslovnih troškova
• raspodela dobiti odnosno dividenda
• zajam pod zakonom dopuštenim i pravilno dokumentovanim uslovima
• drugi odgovarajući osnov

Svaki od ovih oblika isplate ima posebne pravne, poreske i računovodstvene posledice.

Kod preduzetnika ne postoji isto pravno odvajanje fizičkog lica i poslovnog subjekta. Ipak, i preduzetnik mora poštovati poreska, računovodstvena i platnoprometna pravila.

Ključne razlike između DOO i preduzetnika

Broj vlasnika i vlasnička struktura

Preduzetnička delatnost vezana je za jedno fizičko lice. Druga osoba može biti zaposlena, poslovođa ili saradnik, ali ne može steći vlasnički procenat u preduzetničkoj radnji.

DOO može imati jednog ili više članova. Njihovi udeli, glasačka prava i način odlučivanja uređuju se zakonom, osnivačkim aktom i, kada je potrebno, posebnim ugovorom članova.

Zbog toga je DOO najčešće prikladniji kada posao pokreće više partnera.

Upravljanje poslovanjem

Preduzetnik samostalno donosi poslovne odluke. Kod DOO postoje organi društva, formalniji postupci odlučivanja i jasnije razdvajanje vlasničke i upravljačke funkcije.

Ta razlika postaje posebno važna kada svi vlasnici nisu uključeni u svakodnevno vođenje posla.

Ulazak investitora

Investitor ne može jednostavno kupiti određeni procenat preduzetničke radnje.

Kod DOO ulaganje se može strukturirati kroz sticanje ili prenos udela, povećanje osnovnog kapitala, članske zajmove ili druge odgovarajuće mehanizme.

Zbog toga DOO predstavlja pogodniji okvir za startape, zajedničke poslovne poduhvate i biznise koji planiraju spoljne investicije. Pre ulaganja investitor će često sprovesti due diligence u Srbiji kako bi proverio vlasništvo, ugovore, obaveze, dozvole i pravne rizike društva.

Prenos ili prodaja poslovanja

Preduzetničko poslovanje neposredno je vezano za fizičko lice. Prenos pojedinačne imovine, ugovora, zaposlenih i drugih elemenata poslovanja može zahtevati više odvojenih pravnih koraka.

Kod DOO vlasništvo se može menjati prenosom udela, uz poštovanje zakonskih i ugovornih ograničenja. Time se omogućava promena vlasnika bez prestanka pravnog subjektiviteta društva.

Posebne dozvole i uslovi za obavljanje delatnosti

Izbor pravne forme može zavisiti i od posebnih propisa koji uređuju konkretnu delatnost.

Za pojedine poslove mogu biti potrebne licence, saglasnosti, stručne kvalifikacije, minimalni tehnički uslovi ili određena organizaciona forma. Registracija u APR-u sama po sebi ne znači da su ispunjeni svi uslovi za početak rada.

Pre izbora između DOO i preduzetnika zato treba proveriti i sektorske propise koji se odnose na konkretnu delatnost.

Prestanak poslovanja

Brisanje preduzetnika je obično jednostavnije od prestanka DOO. Prestanak društva može zahtevati sprovođenje likvidacije, prinudne likvidacije, stečaja ili odgovarajuće statusne promene.

Jednostavnije zatvaranje preduzetnika ipak ne znači da prethodno nastali dugovi prestaju njegovim brisanjem.

Poreske razlike između preduzetnika i DOO

Poresku isplativost nije moguće proceniti poređenjem samo jedne stope.

Kod preduzetnika ukupan rezultat zavisi od toga da li posluje u režimu paušalnog oporezivanja, vodi poslovne knjige ili se opredelio za isplatu lične zarade. Važni su i visina prihoda, priznati rashodi, doprinosi, delatnost i PDV status.

Kod DOO društvo plaća porez na oporezivu dobit. Međutim, dobit društva nije automatski privatni prihod njegovog člana. Ako se dobit isplaćuje fizičkom licu kao dividenda, ta isplata ima dodatne poreske posledice. Drugačiji tretman imaju zarada, naknada direktora i drugi osnovi isplate.

Zamislimo dva biznisa koji ostvaruju približno isti prihod.

Vlasniku prvog gotovo sav raspoloživ novac treba za ličnu potrošnju. Vlasnik drugog najveći deo dobiti ostavlja u poslu radi zapošljavanja, kupovine opreme i daljeg širenja.

Iako imaju sličan prihod, njima ne mora odgovarati isti pravni i poreski model. Važno je koliko novca ostaje u poslovanju, koliko se isplaćuje vlasniku, po kom osnovu se isplaćuje i koje rashode biznis može da prizna.

Poređenje zato treba da obuhvati:

• očekivane prihode i rashode
• poreze i doprinose
• iznos potreban vlasniku za ličnu potrošnju
• planirano reinvestiranje dobiti
• način angažovanja vlasnika ili direktora
• računovodstvene i administrativne troškove
• PDV status
• mogućnost korišćenja poreskih podsticaja

Individualnu računicu treba izraditi pre registracije, a zatim je ponovo razmotriti kada se poslovni model značajno promeni.

Test samostalnosti i izbor pravne forme

Test samostalnosti može biti važan za preduzetnike koji najveći deo prihoda ostvaruju od jednog nalogodavca.

Njime se na osnovu više zakonskih kriterijuma procenjuje da li odnos predstavlja samostalno poslovanje ili po svojim obeležjima više liči na radni odnos. Ne odlučuje samo broj klijenata, već stvarni način organizacije i obavljanja posla.

Ovo pitanje treba proveriti naročito kod dugoročnih angažovanja u IT, konsultantskim, marketinškim i sličnim uslužnim delatnostima.

Osnivanje DOO ipak ne treba posmatrati kao automatski odgovor na svaku sumnju u samostalnost. Potrebno je analizirati konkretan ugovorni odnos, način rada i ukupne posledice promene oblika poslovanja.

Kada je preduzetnik obično praktičniji izbor

Preduzetnik može biti racionalan izbor kada:

• posao vodi jedna osoba
• nema potrebe za drugim vlasnicima
• delatnost nosi relativno nizak ugovorni i finansijski rizik
• ne planira se skori ulazak investitora
• ne preuzimaju se veliki krediti i druge značajne obaveze
• administrativna jednostavnost ima poseban značaj
• postoje uslovi za odgovarajući poreski režim
• odnos sa klijentima ima obeležja stvarno samostalnog poslovanja

Preduzetnik može imati zaposlene i razvijeno poslovanje. Ipak, kako rastu obaveze i vrednost ugovora, raste i značaj njegove lične odgovornosti.

Kada je DOO obično bolji izbor

DOO je često pogodniji kada:

• posao pokreće više osnivača
• potrebno je urediti vlasničke i upravljačke odnose
• planira se ulazak investitora
• zaključuju se ugovori veće vrednosti
• delatnost nosi veći rizik od dugova ili naknade štete
• zapošljava se veći broj ljudi
• značajan deo dobiti ostaje u poslovanju
• posluje se sa velikim domaćim ili stranim partnerima
• planira se prenos udela ili prodaja kompanije
• poslovanje treba da postoji nezavisno od jedne fizičke osobe

Veličina poslovanja nije jedini kriterijum. I mali biznis može imati razlog da posluje kao DOO ako vrsta delatnosti nosi značajan pravni ili finansijski rizik.

Da li je DOO uvek sigurniji, a preduzetnik uvek jeftiniji

DOO obično pruža viši nivo odvajanja poslovne i lične imovine. Ipak, zaštita ne obuhvata lična jemstva, zloupotrebu društva i nezakonito postupanje vlasnika ili direktora.

Preduzetnik često ima jednostavniju administraciju, ali nije nužno jeftiniji u svakoj situaciji. Ukupan trošak zavisi od poreskog režima, visine prihoda i rashoda, doprinosa, načina korišćenja novca i razvoja poslovanja.

Pogrešan izbor može postati vidljiv tek kada treba uključiti partnera, preneti ugovore, privući investitora ili odvojiti lični rizik od rastućih obaveza biznisa.

Zbog toga nije dovoljno pitati koji oblik trenutno košta manje. Potrebno je proceniti koji oblik može da podrži sledeću fazu razvoja poslovanja.

Može li preduzetnik kasnije da nastavi poslovanje kao DOO

Preduzetnik može doneti odluku da nastavi obavljanje delatnosti u formi privrednog društva, u postupku predviđenom zakonom i pravilima registracije.

To nije samo promena naziva.

Pre sprovođenja postupka treba analizirati:

• postojeće ugovore sa klijentima i dobavljačima
• potraživanja i dugovanja
• zaposlene
• kredite, jemstva i druga sredstva obezbeđenja
• vlasništvo nad opremom i drugom imovinom
• licence i dozvole
• PDV i druge poreske obaveze
• poslovne račune
• žig, domen, softver i druga prava intelektualne svojine

Privredno društvo registrovano radi nastavka obavljanja delatnosti preduzetnika preuzima njegova prava i obaveze u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, dok fizičko lice ostaje lično odgovorno za obaveze nastale do brisanja preduzetnika iz registra.

Zbog toga prelazak treba pravno i poreski pripremiti, a ne svesti na podnošenje registracione prijave.

Pet pitanja pre izbora pravnog oblika

1. Koliki rizik nosi delatnost?

Što su veće moguće obaveze prema klijentima, bankama, zaposlenima i dobavljačima, važnije je razmotriti odvajanje poslovne i lične imovine.

2. Da li će posao imati jednog ili više vlasnika?

Preduzetnička delatnost ima jednog nosioca. Za zajedničko vlasništvo i uređivanje odnosa partnera najčešće je potrebna forma privrednog društva.

3. Da li se planira investicija ili prodaja poslovanja?

Ulazak investitora i prenos vlasničkog udela znatno se jednostavnije strukturiraju kroz DOO.

4. Kako će se koristiti ostvarena dobit?

Treba proceniti koliko novca vlasnik povlači za lične potrebe, a koliko ostaje u poslovanju radi ulaganja i rasta.

5. Da li jednostavnija administracija odgovara dugoročnom planu?

Jednostavniji model može biti dovoljan na početku, ali treba uzeti u obzir troškove i pravne posledice kasnije reorganizacije.

DOO ili preduzetnik: Kako doneti odluku

Preduzetnik često odgovara samostalnoj uslužnoj delatnosti sa jednim vlasnikom, ograničenim poslovnim rizikom i bez planiranog ulaska investitora.

DOO je obično prikladniji za poslovanje sa više osnivača, značajnijim ugovorima, zaposlenima, investitorima ili većim rizikom od dugova i naknade štete.

Ipak, promet ili broj zaposlenih sami po sebi ne daju konačan odgovor. Dva biznisa slične veličine mogu zahtevati različitu strukturu zbog različitih ugovora, rizika, načina finansiranja i planova vlasnika.

Odluka zato treba da se zasniva na pravnoj i poreskoj analizi konkretnog modela, a ne na opštem pravilu da je jedan oblik uvek povoljniji.

Kako JP Law može da pomogne

JP Law pruža podršku domaćim i stranim osnivačima prilikom:

• izbora pravnog oblika koji odgovara poslovnom modelu
• registracije preduzetnika i osnivanja DOO
• izrade osnivačkog akta i uređivanja odnosa između članova
• definisanja ovlašćenja i odgovornosti direktora
• nastavka poslovanja preduzetnika u formi privrednog društva
• pravne koordinacije sa poreskim i računovodstvenim savetnicima

Pre registracije treba proveriti da li izabrana forma odgovara rizicima, vlasničkoj strukturi, načinu korišćenja dobiti i planiranom razvoju poslovanja.

Često postavljana pitanja

Da li je bolje otvoriti DOO ili preduzetničku radnju?

Preduzetnik je često praktičniji za jednostavniji posao sa jednim vlasnikom i ograničenim rizikom. DOO je obično pogodniji kada postoji više vlasnika, veće obaveze, zaposleni, investitori ili potreba za odvajanjem poslovne i lične imovine.

Da li preduzetnik odgovara ličnom imovinom?

Da. Preduzetnik za obaveze nastale u vezi sa obavljanjem delatnosti odgovara celokupnom svojom imovinom. Odgovornost ne prestaje automatski njegovim brisanjem iz registra.

Da li vlasnik DOO odgovara za dugove firme?

Po pravilu, član DOO ne odgovara ličnom imovinom za dugove društva. Izuzeci mogu postojati u slučaju zloupotrebe pravnog lica, ličnog jemstva ili drugog zakonskog osnova.

Da li preduzetnik može da ima zaposlene?

Može. Preduzetnik ima svojstvo poslodavca i može zaključivati ugovore o radu sa zaposlenima.

Da li je paušalac isto što i preduzetnik?

Paušalac je preduzetnik kojem se porez utvrđuje prema pravilima paušalnog oporezivanja. Paušalno oporezivanje je poreski režim, a ne poseban pravni oblik.

Kako vlasnik DOO može legalno da povlači novac?

Isplata mora imati odgovarajući pravni osnov, kao što su zarada, naknada direktoru, dividenda, povraćaj dokumentovanih troškova ili drugi zakonit i pravilno dokumentovan osnov.

Kada ima smisla preći sa preduzetnika na DOO?

Promenu treba razmotriti kada rastu vrednost ugovora i poslovni rizik, kada se uključuju partneri ili investitori, kada se značajnije zapošljava ili kada je potrebno jasnije odvojiti poslovnu i ličnu imovinu.

Da li strani državljanin može da osnuje DOO ili se registruje kao preduzetnik u Srbiji?

Strani državljanin može biti član DOO ili se registrovati kao preduzetnik pod zakonskim uslovima. Pored registracije, potrebno je proveriti pitanja boravka, prava na rad, poreskog statusa, stvarnog vlasništva i otvaranja poslovnog računa.

Arbitraža ili sudski spor: šta je bolje za poslovne ugovore

Jedna nejasna rečenica na kraju poslovnog ugovora može dovesti do toga da kompanija mesecima i uz znatne troškove prvo dokazuje ko je uopšte nadležan da rešava spor.

Klauzula o rešavanju sporova zato nije administrativni dodatak koji treba preuzeti iz prethodnog ugovora. Od nje mogu zavisiti mesto i jezik postupka, troškovi, mogućnost žalbe, zaštita poverljivih podataka i, na kraju, mogućnost naplate potraživanja.

Kada se postavi pitanje arbitraža ili sudski spor, ne postoji odgovor koji odgovara svakom poslovnom odnosu. Arbitraža može biti racionalan izbor za veliki međunarodni ugovor, ali nepotrebno skup mehanizam za domaći spor manje vrednosti.

Odluku zato treba doneti prilikom pregovaranja i sastavljanja ugovora, dok su strane još spremne da zajednički uređuju rizike. Kada spor već nastane, mogućnost naknadnog dogovora obično je znatno manja.

Zašto način rešavanja spora treba odrediti pre potpisivanja ugovora

Ugovorne strane najčešće posvećuju najveću pažnju ceni, rokovima, odgovornosti i uslovima raskida. Odredba o rešavanju sporova ostaje za kraj, iako upravo ona određuje šta se događa kada druge ugovorne odredbe više ne funkcionišu.

Izbor između arbitraže i suda utiče na:

• organ koji će odlučivati;
• mesto i jezik postupka;
• procesna pravila;
• troškove zastupanja i odlučivanja;
• mogućnost žalbe;
• dostupnost privremenih mera;
• priznanje i izvršenje odluke.

Kod međunarodnih ugovora potrebno je razlikovati pravo koje se primenjuje na ugovor od mesta i načina rešavanja spora. Ugovor, na primer, može biti podvrgnut pravu Srbije, dok se spor rešava arbitražom sa sedištem u drugoj državi.

Zbog toga klauzula o rešavanju sporova mora biti usklađena sa ostatkom ugovora, državama u kojima strane posluju i mestima na kojima se nalazi njihova imovina.

Šta je arbitraža u poslovnim sporovima

Arbitraža je način rešavanja spora u kojem odluku ne donosi državni sud, već jedan arbitar ili arbitražno veće čija nadležnost počiva na sporazumu stranaka.

Prema Zakonu o arbitraži, arbitražom se mogu rešavati imovinski sporovi o pravima kojima strane mogu slobodno raspolagati, osim sporova za koje je propisana isključiva nadležnost državnog suda

Saglasnost za arbitražu najčešće se izražava arbitražnom klauzulom u poslovnom ugovoru. Strane mogu zaključiti arbitražni sporazum i nakon nastanka spora, ali je tada dogovor obično teže postići.

Arbitraža može biti institucionalna ili ad hoc.

Kod institucionalne arbitraže postupak administrira izabrana arbitražna institucija prema svojim pravilima. U Srbiji strane mogu, između ostalog, ugovoriti postupak pred Stalnom arbitražom pri Privrednoj komori Srbije, koji se vodi prema njenom Pravilniku o Stalnoj arbitraži. Kod ad hoc arbitraže ne postoji institucija koja upravlja predmetom, već strane i arbitri sami organizuju postupak, često uz oslanjanje na unapred izabrana arbitražna pravila.

Strane mogu urediti broj i način izbora arbitara, mesto arbitraže, jezik postupka i procesna pravila. Ova fleksibilnost predstavlja jednu od glavnih prednosti arbitraže, ali i razlog zbog kojeg arbitražna klauzula mora biti precizna.

Kako se poslovni spor rešava pred državnim sudom

Ako strane nisu punovažno ugovorile arbitražu, spor se rešava pred nadležnim državnim sudom, u skladu sa zakonskim pravilima o stvarnoj, mesnoj i međunarodnoj nadležnosti.

Za razliku od arbitraže, strane ne biraju sudije niti u značajnijoj meri oblikuju postupak. Procedura je uređena zakonom, što pruža predvidiv procesni okvir, ali ostavlja manje prostora za prilagođavanje konkretnom poslovnom odnosu.

Sudska odluka po pravilu podleže kontroli kroz pravne lekove. To može produžiti trajanje spora, ali istovremeno omogućava da viši sud preispita odluku prvostepenog suda.

Državni sud neposredno raspolaže zakonskim mehanizmima za određivanje privremenih mera i drugih oblika zaštite, dok se prinudna naplata sprovodi u izvršnom postupku.

Arbitraža ili sudski spor: najvažniji kriterijumi

Trajanje postupka

Arbitraža se često opisuje kao brža od sudskog postupka, ali to nije pravilo koje važi u svakom predmetu.

Njeno trajanje zavisi od vrednosti i složenosti spora, broja arbitara, obima dokumentacije, veštačenja, izabranih pravila i procesnog ponašanja stranaka. Složena međunarodna arbitraža sa tročlanim većem može trajati znatno duže od jednostavnog sudskog spora.

Prednost arbitraže jeste to što se postupak uglavnom završava jednom konačnom odlukom. Ne postoji redovna žalba kojom bi drugi arbitražni tribunal ponovo odlučivao o činjenicama i primeni prava.

Sudski postupak može trajati duže zbog žalbe, ukidanja prvostepene odluke i ponovnog suđenja. Ipak, to ne znači da je svaki sudski spor sporiji od arbitraže.

Troškovi

Pored troškova advokata, veštaka, prevoda i dokazivanja, arbitraža uključuje naknade arbitrima i, kod institucionalne arbitraže, administrativne troškove institucije.

Zbog toga arbitraža može biti nesrazmerno skupa za sporove manje vrednosti. Ako potraživanje nije veliko, troškovi tribunala mogu umanjiti ekonomsku opravdanost postupka čak i kada stranka ima dobar pravni osnov.

Kod velikih međunarodnih sporova računica može biti drugačija. Neutralno mesto odlučivanja, stručnost arbitara i povoljniji okvir za prekogranično izvršenje mogu opravdati više neposredne troškove.

Sudski postupak podrazumeva sudske takse i druge parnične troškove, ali strane ne plaćaju naknadu sudijama. Zato je sud često ekonomičniji za standardne domaće sporove manje ili srednje vrednosti.

Stručnost osoba koje odlučuju

U arbitraži strane mogu birati arbitre sa iskustvom u određenoj industriji, oblasti prava ili vrsti transakcije.

To može biti važno kod sporova iz građevinarstva, energetike, informacionih tehnologija, korporativnih transakcija ili međunarodne trgovine. Dobro izabran tribunal može brže razumeti tehničku i poslovnu pozadinu spora.

Ipak, mogućnost izbora nije garancija dobre odluke. Potrebno je proceniti stručnost, nezavisnost, raspoloživost i iskustvo svakog kandidata.

Državne sudije ne biraju ugovorne strane. Njihova prednost može biti veće iskustvo u primeni domaćeg prava, naročito kod standardnih privrednih i izvršnih pitanja.

Poverljivost

Arbitraža može pružiti bolju zaštitu poslovnih tajni, cenovne politike, tehničke dokumentacije i drugih osetljivih podataka.

To može biti važno kada bi javno iznošenje spora ugrozilo reputaciju kompanije, pregovore sa drugim partnerima ili njenu tržišnu poziciju.

Međutim, poverljivost ne treba pretpostaviti. Njen obim zavisi od izabranih pravila, prava mesta arbitraže i sporazuma stranaka. Ako je zaštita podataka posebno važna, treba je izričito urediti ugovorom.

Sudski postupak je po pravilu javniji, iako zakon u određenim slučajevima omogućava isključenje javnosti i zaštitu poverljivih informacija.

Pravo na žalbu i konačnost odluke

Arbitražna odluka je, po pravilu, konačna i obavezujuća. Može se osporavati samo iz ograničenih zakonskih razloga, kao što su nepostojanje punovažnog arbitražnog sporazuma, ozbiljna povreda procesnih prava ili suprotnost javnom poretku.

Sud koji odlučuje o poništaju arbitražne odluke nije žalbeni sud koji ceo spor rešava ponovo. Ograničena kontrola može biti prednost jer ubrzava dolazak do konačne odluke, ali i rizik ako tribunal pogrešno utvrdi činjenice ili primeni pravo.

U sudskom postupku postoji šira višestepena kontrola. Ona povećava pravnu sigurnost, ali može produžiti trajanje postupka.

Priznanje i izvršenje odluke

Pre ugovaranja nadležnosti treba utvrditi gde druga strana ima novac, nepokretnosti, udele, robu ili drugu imovinu iz koje bi potraživanje moglo biti naplaćeno. Procena imovine i solventnosti dužnika važna je i prilikom izbora odgovarajućeg postupka za naplatu potraživanja od privrednog društva.

Domaća arbitražna odluka proizvodi dejstvo prema pravilima Zakona o arbitraži i može predstavljati osnov za izvršenje u Srbiji. Zbog toga nije precizno tvrditi da je domaća sudska presuda sama po sebi uvek lakša za izvršenje od domaće arbitražne odluke.

Ipak, kod ugovora čije su obe strane i sva relevantna imovina u Srbiji, državni sud može biti ekonomičniji i procesno neposredniji izbor, naročito kada nema drugih razloga za arbitražu.

Kod međunarodnih odnosa arbitraža može imati značajnu prednost. Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka uspostavlja široko prihvaćen okvir za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka.

To ne znači da je izvršenje automatsko. Postupak se vodi u državi u kojoj se imovina nalazi, prema njenim procesnim pravilima, a protivnik može isticati ograničene razloge za odbijanje priznanja ili izvršenja.

Privremene mere

U pojedinim sporovima nije dovoljno čekati konačnu odluku. Može biti potrebno sprečiti otuđenje imovine, naplatu garancije, raspolaganje robom ili nastavak povrede ugovornih prava.

Arbitražni tribunal može imati ovlašćenje da odredi privremene mere, u zavisnosti od primenljivog prava i izabranih pravila. Međutim, tribunal nema iste neposredne mehanizme državne prinude kao sud.

Zato arbitražna klauzula ne bi smela nenamerno da onemogući obraćanje nadležnom sudu kada je potrebna hitna zaštita.

Dva praktična primera

Zamislimo ugovor između dve kompanije iz Srbije o redovnoj isporuci robe. Vrednost pojedinačnih porudžbina nije velika, plaćanje i isporuka obavljaju se u Srbiji, a sva relevantna imovina nalazi se u zemlji. U takvom odnosu ugovaranje skupe međunarodne arbitraže najverovatnije ne bi bilo opravdano. Nadležnost privrednog suda može biti ekonomičnije i praktičnije rešenje.

Drugačija je situacija kada srpska tehnološka kompanija sklapa višegodišnji ugovor velike vrednosti sa partnerom iz druge države, a projekat uključuje poverljivu dokumentaciju, složena prava intelektualne svojine i imovinu u više država. Tada arbitraža može ponuditi neutralan forum, izbor stručnih arbitara, dogovor o jeziku postupka i povoljniji okvir za međunarodno izvršenje odluke.

Razlika između ova dva primera pokazuje zašto vrsta ugovora, a ne prestiž izabranog mehanizma, treba da odredi način rešavanja spora.

Kada je arbitraža najčešće bolji izbor

Arbitražu treba ozbiljno razmotriti kada ugovor ima međunarodni element, potencijalni spor može biti velike vrednosti ili je predmet poslovnog odnosa tehnički složen.

Ona može biti pogodna i kada je važna poverljivost, kada strane žele neutralno mesto i jezik postupka ili kada će odluku možda biti potrebno izvršavati u više država.

Nijedna od ovih okolnosti nije sama po sebi dovoljna. Međunarodni element ne čini svaku arbitražnu klauzulu dobrom, kao što velika vrednost ugovora ne znači da arbitraža mora biti izabrana.

Kada je sudski postupak racionalniji

Državni sud je često praktičniji kada su obe strane, poslovni odnos i imovina vezani za Srbiju, potencijalni spor nije velike vrednosti i ne postoje posebni razlozi za poverljivost ili izbor stručnog tribunala.

Sud može biti bolji izbor kada je važna mogućnost žalbe, kada bi arbitražni troškovi bili nesrazmerni ili kada je potrebna neposredna primena državnih mehanizama prinude.

Takođe treba proveriti da li je konkretan spor uopšte podoban za arbitražu. Strane ne mogu arbitražnim sporazumom isključiti nadležnost suda u stvarima za koje je zakonom propisana isključiva sudska nadležnost.

Najčešće greške u arbitražnim klauzulama

Loše sastavljena arbitražna klauzula može otvoriti dodatni spor o tome ko je nadležan, koja pravila treba primeniti i kako tribunal treba formirati.

Najčešće greške su:

• pogrešan ili nepotpun naziv arbitražne institucije;
• pozivanje na nepostojeća ili međusobno neusaglašena pravila;
• nejasan način izbora arbitara;
• istovremeno ugovaranje arbitraže i suda bez jasnog razgraničenja;
• suviše usko određivanje sporova obuhvaćenih klauzulom;
• nesklad između mesta arbitraže, jezika i merodavnog prava;
• ugovaranje skupe institucije za potencijalni spor male vrednosti;
• kopiranje klauzule iz ugovora koji nema veze sa konkretnom transakcijom.

Posebno je rizična formulacija prema kojoj je za spor nadležan „sud ili arbitraža”, bez objašnjenja ko bira jedan od ta dva mehanizma i pod kojim uslovima.

Šta treba urediti klauzulom o rešavanju sporova

Klauzula treba jasno da odredi koji sporovi su njome obuhvaćeni i da li se rešavaju pred sudom ili arbitražom.

Ako se bira arbitraža, potrebno je urediti instituciju i pravila postupka, broj arbitara, mesto arbitraže i jezik. Merodavno materijalno pravo treba uskladiti sa ostatkom ugovora, a posebno treba razmotriti privremene mere, dostavljanje i zaštitu poverljivih informacija.

Strane mogu predvideti i prethodne pregovore ili medijaciju. Takva višestepena klauzula može doprineti mirnom rešavanju spora, ali samo ako jasno određuje trajanje svake faze, način njenog pokretanja i trenutak kada je dozvoljeno započeti arbitražni ili sudski postupak.

Univerzalni model klauzule ne postoji. Klauzula mora biti usklađena sa drugim odredbama poslovnog ugovora, naročito sa merodavnim pravom, odgovornošću, raskidom i načinom izvršenja ugovornih obaveza. Čak ni preporučenu klauzulu izabranog suda ili arbitražne institucije ne treba unositi bez provere njene usklađenosti sa konkretnim ugovorom.

Kako izabrati između arbitraže i suda

Pre potpisivanja ugovora kompanija treba da proceni:

1. vrednost ugovora i mogućeg spora;
2. države u kojima se nalazi imovina ugovornih strana;
3. složenost predmeta ugovora;
4. značaj poverljivosti;
5. prihvatljiv nivo troškova;
6. potrebu za pravom na žalbu;
7. mogućnost traženja hitnih mera;
8. mesto i jezik postupka;
9. očekivano ponašanje druge ugovorne strane;
10. mogućnost priznanja i izvršenja odluke.

Ova procena omogućava da se izbor zasnuje na realnim rizicima, a ne na pretpostavci da je arbitraža uvek brža ili da je sud uvek jeftiniji.

Arbitraža ili sudski spor: šta je bolje za vaš ugovor

Ne postoji univerzalno bolji mehanizam za rešavanje poslovnih sporova.

Arbitraža često ima prednosti kod međunarodnih, vrednih, tehnički složenih i poverljivih odnosa. Omogućava izbor arbitara, mesta, jezika i pravila postupka, dok međunarodni okvir za priznanje arbitražnih odluka može olakšati prekogranično izvršenje.

Sudski postupak može biti racionalniji kod domaćih ugovora, sporova manje vrednosti i situacija u kojima su važni niži neposredni troškovi, pravo na žalbu i neposredan pristup državnim mehanizmima prinude.

Zato se pitanje arbitraža ili sudski spor ne rešava prepisivanjem standardne završne odredbe. Klauzula o rešavanju sporova mora se analizirati zajedno sa vrednošću ugovora, merodavnim pravom, lokacijom imovine i rizicima konkretne transakcije.

Česta pitanja

Da li je arbitraža uvek brža od sudskog postupka?

Nije. Može biti brža zbog fleksibilnije procedure i ograničenih mogućnosti osporavanja odluke, ali složene arbitraže sa više arbitara, obimnim dokazivanjem i veštačenjem mogu trajati dugo.

Da li je arbitraža skuplja od suda?

Često jeste kod sporova manje vrednosti, jer strane plaćaju arbitre i administrativne troškove institucije. Kod velikih međunarodnih sporova viši troškovi mogu biti opravdani neutralnošću postupka, izborom stručnog tribunala i lakšim prekograničnim izvršenjem.

Može li se arbitražna odluka osporiti?

Može, ali samo iz ograničenih razloga predviđenih zakonom. Sud koji odlučuje o poništaju po pravilu ne razmatra ponovo ceo spor kao u žalbenom postupku.

Da li se arbitražna odluka može izvršiti u inostranstvu?

Može, pod uslovima međunarodnih konvencija i prava države u kojoj se izvršenje traži. Njujorška konvencija pruža širok okvir za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka, ali izvršenje nije automatsko.

Može li ugovor predvideti i arbitražu i sud?

Može ako su njihove uloge jasno razgraničene. Na primer, glavni spor može biti poveren arbitraži, dok strane zadržavaju pravo da od suda traže privremene mere. Nejasna kombinacija može izazvati spor o nadležnosti.

Šta se događa ako je arbitražna klauzula nejasna?

Može nastati dodatni postupak u kojem se najpre utvrđuje da li arbitražni sporazum postoji, koja institucija je nadležna i koja pravila treba primeniti. Time se povećavaju troškovi i odlaže rešavanje glavnog spora.

Da li svaki poslovni spor može biti predmet arbitraže?

Ne. Arbitražom se mogu rešavati sporovi o pravima kojima strane mogu slobodno raspolagati, osim kada je zakonom predviđena isključiva nadležnost državnog suda.

Kako JP Law može pomoći

Izbor između arbitraže i državnog suda zavisi od sadržine ugovora, vrednosti transakcije, država u kojima strane posluju i realnih mogućnosti naplate.

JP Law pruža pravnu podršku pri izboru odgovarajućeg načina rešavanja sporova, proveri arbitražnih i jurisdikcionih klauzula, sastavljanju poslovnih ugovora i proceni mogućnosti naplate potraživanja i izvršenja odluka.

Kancelarija zastupa klijente i u privrednim i arbitražnim sporovima. Pravovremena analiza ne može ukloniti svaki poslovni rizik, ali može sprečiti da nejasna ili neodgovarajuća klauzula postane dodatni problem kada spor već nastane.

Ovaj tekst ima informativni karakter i ne predstavlja pravni savet za konkretan slučaj.