Prenos udela u društvu: šta treba znati pre promene vlasničke strukture

Jedan član želi da izađe iz firme. Drugi želi da poveća svoj udeo. Ili u društvo ulazi novi investitor. Kada se strane dogovore oko cene i procenta vlasništva, može izgledati da je preostalo samo da potpišu ugovor i registruju promenu kod Agencije za privredne registre.

Međutim, prenos udela u društvu može otvoriti niz pitanja koja bi trebalo rešiti pre potpisivanja ugovora.

Potrebno je proveriti osnivački akt, prava drugih članova, postojeće ugovorne odnose i moguća ograničenja prenosa. Kada u društvo ulazi novi vlasnik, važno je utvrditi i kakvu kompaniju zapravo preuzima – sa njenom imovinom, obavezama, sporovima, ugovorima i drugim poslovnim rizicima.

Zbog toga dobro pripremljena promena vlasničke strukture ne počinje registracijom u APR-u, već analizom pravnog i poslovnog položaja društva.

Šta zapravo znači prenos udela u društvu

Udeo predstavlja članstvo određenog lica u društvu sa ograničenom odgovornošću i prava i obaveze koje iz tog članstva proizlaze.

Kada član prenese svoj udeo drugom licu, menja se član društva. To, međutim, ne znači automatski da se menjaju direktor, način zastupanja ili svi elementi osnivačkog akta.

Zato treba razlikovati nekoliko pojmova.

Promena člana društva odnosi se na vlasničku strukturu.

Promena direktora odnosi se na upravljanje i zastupanje društva.

Promena osnivačkog akta predstavlja zasebnu korporativnu promenu koja može pratiti prenos udela, ali ne mora u svakom slučaju.

Promena kontrole je širi poslovni pojam i može nastati, na primer, kada neko sticanjem dovoljnog udela dobije mogućnost da odlučujuće utiče na donošenje odluka u društvu.

Kod DOO je naročito važno da registracija promene člana ima konstitutivno dejstvo. Drugim rečima, svojstvo člana stiče se, odnosno prestaje danom registracije promene u skladu sa pravilima registracije.

Zato potpisivanje ugovora o prenosu udela i sticanje svojstva člana društva nisu jedna ista pravna radnja.

Prvo proverite osnivački akt i postojeće ugovore

Zakon o privrednim društvima polazi od pravila da je prenos udela slobodan, osim ako zakon ili osnivački akt predviđaju drugačije.

Upravo zbog toga pregled osnivačkog akta treba da bude jedan od prvih koraka pre ozbiljnih pregovora o prodaji udela u društvu.

Potrebno je proveriti da li postoje:

• pravo preče kupovine drugih članova;
• obaveza pribavljanja prethodne saglasnosti društva;
• druga ograničenja prenosa udela;

posebna pravila između članova koja mogu uticati na transakciju.

Zakon dozvoljava da osnivački akt u određenim pitanjima drugačije uredi postupak prenosa, kao i da predvidi dodatna ograničenja. Zato se ne može automatski pretpostaviti da član može preneti udeo trećem licu samo zato što je registrovan kao njegov vlasnik.

Treba proveriti i postoje li posebni ugovori između članova društva.

Kod kompanija sa više investitora odnosi vlasnika ponekad se dodatno uređuju ugovorom članova, odnosno shareholders agreementom. Takvi ugovori mogu sadržati pravila o izlasku iz investicije, prodaji udela, zaštiti manjinskih vlasnika ili mehanizme kao što su tag-along i drag-along prava.

Zbog toga je potrebno sagledati kompletnu korporativnu dokumentaciju, a ne samo izvod iz APR-a.

Pravo preče kupovine može promeniti celu transakciju

Kada član DOO želi da prenese udeo licu koje nije član društva, ostali članovi imaju zakonsko pravo preče kupovine, osim ako je to pravo isključeno osnivačkim aktom ili zakonom.

To znači da član koji je pronašao spoljnog kupca ne može automatski zaključiti transakciju sa njim.

Pre prenosa trećem licu, udeo se mora ponuditi drugim članovima u skladu sa zakonom i pravilima osnivačkog akta. Ponuda mora sadržati bitne elemente planiranog ugovora, dok osnivački akt može postupak ostvarivanja prava preče kupovine urediti i drugačije u granicama koje zakon dopušta.

Zamislimo društvo sa tri člana. Jedan od njih pregovara sa spoljnim investitorom o prodaji svog udela za 200.000 evra.

Ako postojeći članovi imaju pravo preče kupovine, odnos više nije samo stvar prodavca i investitora. Pre zaključenja transakcije potrebno je proveriti i pravilno sprovesti prava ostalih članova.

Kršenje prava preče kupovine može imati ozbiljne posledice, uključujući mogućnost sudskog osporavanja prenosa.

Zbog toga se ovo pitanje rešava pre zaključenja posla, a ne naknadno kada je ugovor već potpisan.

Šta kupac udela zapravo kupuje

Kod kupovine udela u firmi jedna od najvažnijih stvari jeste razumeti razliku između kupovine udela i kupovine pojedinačne imovine društva.

Ako investitor od kompanije kupi poslovni prostor, mašinu ili određeno pravo intelektualne svojine, predmet transakcije je konkretna imovina.

Kod kupovine udela situacija je drugačija.

Društvo ostaje isto pravno lice. Njegova imovina, ugovori, zaposleni, potraživanja, dugovanja i eventualni sporovi ostaju u društvu. Menja se njegov član.

Kupac zato stiče vlasničku poziciju u već postojećoj kompaniji i njenoj poslovnoj istoriji.

Upravo zbog toga pravni due diligence može biti jedan od najvažnijih koraka pre prenosa udela.

Vlasništvo nad udelom

Potrebno je proveriti da li prodavac ima pravo da raspolaže udelom i da li postoje ograničenja ili tereti koji mogu uticati na njegov prenos.

Korporativna dokumentacija

Osnivački akt, relevantne odluke društva, prethodne promene vlasničke strukture i ugovori između članova mogu pokazati kakva prava kupac zaista stiče.

Nije dovoljno znati da se kupuje, na primer, 30% udela. Potrebno je razumeti šta tih 30% znači za glasanje, upravljanje, dobit i buduće poslovne odluke.

Dugovanja i sporovi

Društvo može imati dugove, sudske sporove ili potencijalne obaveze koje nisu vidljive iz osnovnog izvatka iz registra.

Takvi rizici mogu direktno uticati na ekonomsku vrednost udela koji se kupuje.

Ključni ugovori

Posebnu pažnju treba posvetiti ugovorima sa najvećim kupcima, dobavljačima, bankama, zakupodavcima i drugim važnim poslovnim partnerima.

Neki od njih mogu sadržati takozvane change of control klauzule.

One mogu predvideti obavezu obaveštavanja druge ugovorne strane, pribavljanja njene saglasnosti ili druge posledice ako se promeni kontrola nad kompanijom.

To znači da prodaja udela ponekad može uticati i na ugovore u kojima sam član društva uopšte nije neposredna ugovorna strana.

Krediti i sredstva obezbeđenja

Ako društvo ima kredite, hipoteke, zaloge, garancije ili druga sredstva obezbeđenja, kupac bi trebalo da utvrdi njihov obim i uslove.

Vrednost kompanije ne može se realno proceniti samo na osnovu njene imovine i prihoda bez sagledavanja postojećih obaveza.

Radni odnosi

Kod društava čija vrednost zavisi od ključnih zaposlenih ili menadžmenta treba proveriti relevantne ugovore o radu, način nagrađivanja, zabrane konkurencije i eventualne radne sporove.

Intelektualna svojina

Kod tehnoloških, kreativnih i drugih kompanija značajan deo vrednosti često čine softver, žigovi, autorska prava ili druga prava intelektualne svojine.

Kupac treba da proveri da li ta prava zaista pripadaju društvu i da li su adekvatno pravno zaštićena.

Poreski i regulatorni rizici

Poreski položaj i regulatorne obaveze društva takođe mogu biti važan deo pravne analize.

Sam prenos udela može imati i poreske posledice koje zavise od statusa učesnika u transakciji, načina prenosa i drugih okolnosti. Zbog toga poreski tretman treba analizirati za svaki slučaj posebno.

Ugovor o prenosu udela: cena je samo jedan deo dogovora

Udeo u DOO prenosi se ugovorom u pisanoj formi sa overenim potpisima prenosioca i sticaoca, osim kada se prenos vrši na drugi način u skladu sa zakonom.

Ipak, ispunjavanje zakonske forme ne znači automatski da su svi rizici transakcije adekvatno uređeni.

Kod jednostavnog prenosa između postojećih članova ili povezanih lica ugovor može biti relativno kratak.

Kod kupovine značajnog udela, ulaska investitora ili transakcije veće vrednosti potrebno je razmotriti širi skup pitanja.

Način plaćanja

Da li se cena plaća odmah ili u ratama?

Da li deo cene zavisi od budućih rezultata društva?

Šta se događa ako kupac zakasni sa plaćanjem?

Uslovi za realizaciju transakcije

Pre konačnog sprovođenja prenosa ponekad je potrebno pribaviti određene saglasnosti, sprovesti korporativne odluke ili ispuniti druge prethodno dogovorene uslove.

Izjave i garancije prodavca

Kod složenijih transakcija prodavac može dati određene izjave i garancije u vezi sa vlasništvom nad udelom, ugovorima, sporovima, imovinom ili drugim činjenicama važnim kupcu.

U međunarodnoj M&A terminologiji često se koristi izraz representations and warranties.

Njegova praktična svrha nije komplikovanje ugovora, već jasnije određivanje ko snosi rizik ako se naknadno pokaže da određena važna činjenica nije bila tačna.

Odgovornost za ranije rizike

Posebno je važno urediti šta se događa ako nakon prenosa postane poznata obaveza ili problem koji je nastao pre transakcije.

Društvo ostaje isto pravno lice i nakon promene vlasnika. Zbog toga kupac treba ugovorom da zaštiti svoju ekonomsku poziciju tamo gde je to opravdano.

Poverljivost i konkurencija

Tokom pregovora kupac često dobija pristup finansijskim, poslovnim i drugim poverljivim informacijama.

Poverljivost bi zato trebalo urediti još tokom pripreme transakcije.

Kod određenih poslova može se razmatrati i zabrana konkurencije, ali njena dopuštenost i obim moraju se analizirati u konkretnom slučaju.

Rešavanje sporova

Što je transakcija složenija, to je važnije unapred urediti način rešavanja eventualnih sporova između prodavca i kupca.

Da li prenos udela automatski znači i promenu direktora

Ne.

Vlasništvo nad društvom i upravljanje društvom nisu ista pravna kategorija.

Novi većinski vlasnik može želeti da nakon transakcije postavi novog direktora, ali se promena zastupnika sprovodi kroz zasebnu korporativnu odluku i odgovarajući registracioni postupak.

Zato bi pre realizacije transakcije trebalo unapred dogovoriti šta će se dogoditi sa upravljanjem društvom.

Ko ostaje direktor?

Da li se bira novi direktor?

Ko će imati ovlašćenje za zastupanje?

Da li se menja način donošenja najvažnijih odluka?

Ova pitanja su posebno važna kada se kupuje većinski ili kontrolni paket udela.

Registracija promene kod APR-a

Nakon prenosa potrebno je sprovesti odgovarajuću registraciju kod Agencije za privredne registre.

Registracija promene člana ima konstitutivno dejstvo, što znači da se svojstvo člana stiče odnosno prestaje danom registracije te promene.

Za registraciju je potrebno podneti odgovarajuću registracionu prijavu i dokumentaciju kojom se dokazuje pravni osnov promene. U slučaju ugovornog prenosa udela, relevantan dokument predstavlja ugovor o prenosu sa overenim potpisima, uz ostalu dokumentaciju koju konkretna promena zahteva.

Tačan sastav dokumentacije zavisi od vrste i strukture transakcije, pa ga treba proveriti prema aktuelnim uputstvima APR-a.

Plaća se i odgovarajuća naknada prema važećem cenovniku Agencije.

Važno je, međutim, da se APR postupak ne poistoveti sa celokupnom transakcijom.

APR registruje promenu člana. Ne proverava umesto kupca finansijske i poslovne rizike kompanije, ne pregovara ugovorne garancije i ne rešava odnose između prodavca, kupca i drugih članova.

Zbog toga se najveći deo pravnog posla često obavlja pre podnošenja registracione prijave.

Prenos udela između postojećih članova i ulazak novog investitora nisu ista situacija

Kada jedan postojeći član kupuje udeo drugog, on najčešće već poznaje kompaniju i način njenog poslovanja.

To ipak ne znači da transakcija nema značajne posledice.

Kupovina dodatnog udela može promeniti odnos glasova i kontrolu nad društvom. Član koji je prethodno imao 30%, a nakon transakcije ima 60%, nalazi se u znatno drugačijem položaju.

Kod ulaska novog investitora pitanja su obično još šira.

Investitor treba da zna ne samo šta kupuje već i kakav će položaj imati nakon ulaska u društvo.

Ko imenuje direktora?

Za koje odluke je potrebna posebna većina?

Da li manjinski član ima posebna prava zaštite?

Kako se raspodeljuje dobit?

Šta se događa ako jedan član želi da izađe iz kompanije?

Kako će se rešavati situacije u kojima članovi ne mogu da se dogovore?

Zbog toga ulazak investitora često ne zahteva samo ugovor o prenosu udela, već i detaljno uređenje budućih odnosa članova i sistema korporativnog upravljanja.

Najčešće greške prilikom promene vlasničke strukture

1. Dogovor bez provere osnivačkog akta

Prodavac i kupac dogovore cenu, a tek kasnije otkriju ograničenja prenosa ili prava drugih članova.

Posledica može biti odlaganje ili promena cele strukture transakcije.

2. Ignorisanje prava drugih članova

Pravo preče kupovine ili druga ograničenja prenosa ne treba tretirati kao formalnost.

Njihovo nepoštovanje može dovesti do spora i ugroziti planirani prenos.

3. Kupovina udela bez due diligencea

Kupac se oslanja na prihod i profit kompanije, ali ne proverava njene dugove, sporove, ključne ugovore ili prava intelektualne svojine.

Rizici se tada otkrivaju tek nakon kupovine.

4. Previše jednostavan ugovor

Kratak ugovor može biti dovoljan za jednostavnu transakciju, ali kod značajnije kupoprodaje često ne uređuje odgovornost za ranije ili skrivene rizike.

5. Neuređena odgovornost za ranije obaveze

Društvo ne prestaje da postoji kada se promeni njegov vlasnik.

Zbog toga ugovor treba, kada je to potrebno, da definiše raspodelu ekonomskog rizika između prodavca i kupca.

6. Poistovećivanje vlasništva i upravljanja

Promena člana ne znači automatski i promenu direktora.

Ako se menja i upravljanje, potrebno ga je zasebno urediti i sprovesti.

7. Fokus samo na registraciju

Uspešna registracija promene ne znači da je transakcija pravno i poslovno dobro strukturirana.

Registracija rešava status člana, ali ne i sve odnose i rizike između učesnika u poslu.

8. Neusklađivanje korporativne dokumentacije

Prenos udela može zahtevati dodatne odluke ili izmene određenih korporativnih dokumenata.

Zato nakon transakcije treba proveriti da li je kompletna dokumentacija društva usklađena sa novom vlasničkom i upravljačkom strukturom.

Primer iz poslovne prakse

Zamislimo društvo Alfa DOO sa tri člana.

Marko ima 50% udela, Jelena 30%, a Nikola 20%.

Marko želi da svojih 50% proda investicionoj kompaniji. Cena je dogovorena i strane žele da brzo zaključe posao.

Tokom pravne analize utvrđuje se da postojeći članovi imaju pravo preče kupovine. Pre direktne prodaje investitoru zato treba sprovesti odgovarajući postupak prema Jeleni i Nikoli.

Istovremeno se tokom due diligencea utvrđuje da ugovor sa najvećim klijentom Alfa DOO sadrži change of control klauzulu koja može aktivirati određene obaveze u slučaju promene kontrole nad društvom.

Investitor takođe želi da nakon sticanja udela bude imenovan novi direktor.

Jedna naizgled jednostavna kupovina 50% kompanije zato zahteva koordinaciju više pitanja: prava postojećih članova, ključnog poslovnog ugovora, ugovora o prenosu udela, budućeg upravljanja i registracije promena.

Primer je isključivo ilustrativan.

On pokazuje zašto ozbiljna promena vlasničke strukture društva često zahteva znatno više od potpisa na ugovoru i prijave APR-u.

Kada je pravni due diligence posebno važan

Nije svaka transakcija jednako složena.

Prenos manjeg udela između dva dugogodišnja člana porodične firme ne zahteva nužno isti nivo analize kao kupovina većinskog udela kompanije od strane spoljnog investitora.

Detaljniji pravni due diligence posebno ima smisla kada:

• kupac ranije nije bio član društva;
• stiče se većinski ili kontrolni paket;
• društvo ima značajnu imovinu ili dugovanja;
• postoje sudski ili drugi ozbiljni sporovi;
• poslovanje zavisi od nekoliko ključnih ugovora;
• društvo posluje u regulisanoj oblasti;
• intelektualna svojina čini značajan deo vrednosti kompanije;

u transakciju ulazi profesionalni ili strani investitor.

Obim provere treba prilagoditi veličini i riziku konkretnog posla.

Cilj due diligencea nije da kupcu garantuje da nikakav rizik ne postoji, već da mu omogući da pre donošenja odluke zna šta kupuje i da identifikovane rizike adekvatno uključi u cenu i ugovor.

Checklist pre prenosa udela

Pre potpisivanja ugovora korisno je odgovoriti na sledeća pitanja:

Da li osnivački akt ograničava prenos udela?

Da li drugi članovi imaju pravo preče kupovine?

Da li je za prenos potrebna određena saglasnost?

Da li na udelu postoje tereti ili druga ograničenja?

Da li je kupac proverio ključne obaveze i rizike društva?

Da li važni ugovori predviđaju posledice promene kontrole?

Da li je ugovorom uređena odgovornost za ranije nastale rizike?

Da li se zajedno sa vlasničkom strukturom menja direktor ili način upravljanja?

Da li su potrebne dodatne korporativne odluke ili izmene dokumentacije?

Da li su proverene poreske posledice konkretne transakcije?

Ako odgovori na ova pitanja nisu poznati neposredno pre potpisivanja ugovora, transakcija verovatno još nije dovoljno pripremljena.

Promena vlasničke strukture zahteva više od registracije

Prenos udela u društvu nije samo promena procenta vlasništva i registracija novog člana kod APR-a.

Dobro pripremljena transakcija treba da uredi odnos između prodavca i kupca, prava ostalih članova, postojeće pravne i poslovne rizike i budući način upravljanja društvom.

Kod složenijih transakcija pravna analiza koja prethodi potpisivanju ugovora može biti važnija od samog postupka registracije.

Pravna podrška prilikom promene vlasničke strukture može obuhvatiti pregled osnivačkog akta i drugih korporativnih dokumenata, pravni due diligence, strukturiranje transakcije, izradu i pregovaranje ugovora o prenosu udela, kao i sprovođenje potrebnih korporativnih i registracionih promena.

Ovaj tekst predstavlja opšte informacije o pravnom okviru prenosa udela u Republici Srbiji i ne predstavlja pravni savet za konkretnu transakciju. Prava, obaveze i potrebni koraci zavise od osnivačkog akta, ugovornih odnosa i okolnosti svakog pojedinačnog slučaja.

Ugovor o poslovnoj saradnji: ključne odredbe koje štite kompaniju

Dve kompanije dogovore saradnju, usaglase cenu i okvirno podele obaveze. Dok posao funkcioniše, činjenica da pojedina pitanja nisu precizno uređena ugovorom možda ne deluje posebno važno. Problem nastaje kada isporuka kasni, kvalitet usluge ne odgovara očekivanom, faktura ostane neplaćena ili jedna strana odluči da saradnju prekine.

Tada se često pokazuje da najveći problem nije to što ugovor ne postoji, već što ne daje dovoljno jasan odgovor na pitanje ko je šta bio dužan da uradi i šta se događa kada tu obavezu ne ispuni.

Zbog toga ugovor o poslovnoj saradnji ne treba posmatrati samo kao formalnu potvrdu dogovora. Njegova važnija funkcija je da definiše obaveze, raspodeli poslovne rizike i uredi ključna pitanja korporativnog poslovanja.

Šta je ugovor o poslovnoj saradnji?

Izraz „ugovor o poslovnoj saradnji“ u praksi se koristi za veoma različite poslovne odnose. Može obuhvatiti pružanje usluga, distribuciju robe, razvoj softvera, marketing, savetovanje, dugoročnu nabavku, proizvodnju ili druge oblike saradnje.

Zato naziv ugovora nije presudan. Mnogo je važnije šta su ugovorne strane zaista dogovorile.

Prema pravilima obligacionog prava, ugovorne strane imaju široku slobodu da svoje odnose urede prema sopstvenoj volji, ali unutar granica koje postavljaju prinudni propisi, javni poredak i dobri običaji.

U praksi to znači da dobar ugovor o poslovnoj saradnji između firmi ne treba preuzimati kao univerzalni obrazac. Njegov sadržaj treba da prati konkretan posao i rizike koji iz njega proizlaze.

Precizno definisan predmet saradnje je prva linija zaštite

Jedna od najčešćih slabosti poslovnih ugovora jeste neprecizno definisan predmet saradnje.

Formulacija da će kompanija pružati „marketinške usluge“ ili da će strane „sarađivati na razvoju poslovanja“ može funkcionisati dok su odnosi dobri. Ako nastane spor, takva formulacija otvara niz pitanja.

Koje usluge su tačno obuhvaćene? Koliki je njihov obim? Kada se smatra da je posao izvršen? Ko odobrava rezultat? Koliko izmena je uključeno u cenu?

To se posebno dobro vidi kod razvoja softvera.

Zamislimo da kompanija angažuje developera za izradu aplikacije. Aplikacija je tehnički završena i developer izdaje fakturu. Naručilac, međutim, tvrdi da proizvod još nije spreman za komercijalnu upotrebu. Ako ugovor ne definiše funkcionalnosti, faze razvoja, način testiranja i kriterijume prihvata, pitanje da li je posao uopšte završen može postati centralno pitanje spora.

Zato je korisno precizno odrediti:

• šta se isporučuje;
• u kom obimu;
• prema kojim specifikacijama;
• ko ima koju obavezu;
• koji rokovi važe;
• kako se potvrđuje izvršenje;

šta predstavlja prihvatljiv rezultat.

Što je projekat složeniji, to je važnije da predmet saradnje ne ostane na nivou opšte formulacije.

Cena nije dovoljna: uredite fakturisanje i uslove plaćanja

Kompanije uglavnom pažljivo pregovaraju o ceni. Manje pažnje ponekad posvete pitanju kada tačno nastaje pravo na naplatu.

A upravo tu može nastati problem.

Jedna strana smatra da je završila posao i izdaje fakturu. Druga tvrdi da posao nije završen ili da nije predat na ugovoreni način.

Zato ugovor treba da uredi ne samo cenu, već i način njenog obračuna, dinamiku fakturisanja, rokove plaćanja i uslove koji moraju biti ispunjeni da bi faktura mogla da bude izdata.

Kod složenijih projekata plaćanje se može povezati sa jasno određenim fazama, prihvatanjem rezultata ili drugom proverljivom činjenicom.

Kod kašnjenja sa novčanom obavezom zakon predviđa posledice docnje, uključujući pravo poverioca na zateznu kamatu pod propisanim uslovima.

Dobro uređena procedura fakturisanja zbog toga nije administrativni detalj. Ona može značajno olakšati i kasniju naplatu potraživanja.

Rok bez posledice često nije dovoljan

Nije dovoljno ugovoriti da određeni posao mora biti završen za 30 dana. Važno je urediti i šta se događa ako to ne bude učinjeno.

U konkretnom poslovnom odnosu treba proceniti koliko je rok značajan i da li njegovo propuštanje opravdava raskid, dodatni rok za izvršenje, ugovornu kaznu kada je ona dozvoljena ili neki drugi mehanizam.

Obligaciono pravo razlikuje situacije u kojima je ispunjenje u određenom roku bitan sastojak ugovora od onih u kojima to nije slučaj. Kod raskida zbog neispunjenja zato nije dovoljno automatski zaključiti da svako propuštanje roka odmah dovodi do prestanka ugovora.

Važno je urediti i šta se događa kada jedna strana ne može da izvrši svoju obavezu zato što druga nije dostavila potrebne podatke, materijal, dokumentaciju ili odobrenje.

Ako kompanija za početak proizvodnje mora da dobije tehničku specifikaciju od naručioca, kašnjenje naručioca sa dostavljanjem specifikacije trebalo bi da ima jasno određene posledice po rok proizvođača.

U suprotnom, kompanija može formalno doći u docnju zbog okolnosti koje nije izazvala.

Odgovornost za štetu treba prilagoditi stvarnom riziku posla

Odredbe o odgovornosti često se preuzimaju iz prethodnih ugovora bez ozbiljne procene šta kod konkretnog posla može da pođe po zlu.

To nije dobro rešenje.

Rizik kod manjeg savetodavnog angažmana nije isti kao kod razvoja ključnog softverskog sistema, proizvodnje komponenti ili dugoročnog ugovora o distribuciji.

Zato bi trebalo razmotriti za koje povrede jedna strana odgovara, koje posledice realno mogu nastati i da li je primereno ugovoriti određena ograničenja odgovornosti.

Istovremeno, ugovorom se ne može neograničeno isključivati svaka odgovornost. Zakon o obligacionim odnosima postavlja ograničenja, između ostalog, u pogledu unapred ugovorenog isključenja odgovornosti za nameru ili krajnju nepažnju.

Zbog toga klauzula prema kojoj jedna strana „ni u kom slučaju ne odgovara ni za kakvu štetu“ ne predstavlja automatski dobru pravnu zaštitu samo zato što je široko napisana.

Cilj dobre klauzule nije maksimalno prebacivanje rizika na drugu stranu, već njegova pravno održiva i poslovno racionalna raspodela.

Ugovorna kazna može biti korisna, ali ne za svaku obavezu

Ugovorna kazna može biti efikasan instrument za obezbeđenje određenih nenovčanih ugovornih obaveza.

Na primer, može biti relevantna kod zakašnjenja sa izvršenjem određenog posla ili povrede druge jasno određene nenovčane obaveze, ukoliko su za to ispunjeni pravni uslovi.

Međutim, postoji važna granica: prema Zakonu o obligacionim odnosima, ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze.

Zato kašnjenje sa plaćanjem fakture ne treba rešavati tako što se jednostavno propiše „ugovorna kazna“ za svaki dan docnje. Za novčane obaveze postoje drugi pravni mehanizmi, uključujući zateznu kamatu.

Ni nesrazmerno visoka kazna nužno ne pruža bolju zaštitu. Zakon poznaje mogućnost njenog smanjenja pod određenim uslovima.

Zato visinu i način obračuna ugovorne kazne treba uskladiti sa značajem obaveze koju obezbeđuje.

Poverljivost treba definisati konkretnije od „sve informacije su poverljive“

Tokom poslovne saradnje partner može dobiti pristup cenovnicima, bazama klijenata, komercijalnim uslovima, tehnološkim rešenjima, poslovnim planovima, know-how-u ili drugoj dokumentaciji koju kompanija želi da zaštiti.

Generička odredba da su „sve informacije poverljive“ često nije dovoljna.

Ugovor bi trebalo da odgovori na pitanja:

• šta se smatra poverljivom informacijom;
• ko sme da joj pristupi;
• za koju svrhu može da se koristi;
• pod kojim uslovima može da bude dostupna zaposlenima ili podizvođačima;
• koliko dugo obaveza poverljivosti traje;

šta se sa informacijama i dokumentacijom događa nakon prestanka saradnje.

Kada su ispunjeni zakonski uslovi, određene informacije mogu uživati i zaštitu kao poslovna tajna, ali sama oznaka „poverljivo“ nije jedini kriterijum za takvu zaštitu.

Ako se u okviru saradnje obrađuju podaci o ličnosti, potrebno je zasebno razmotriti i obaveze koje proizlaze iz propisa o zaštiti podataka.

Intelektualna svojina: precizirajte koja prava pripadaju kojoj strani

Pitanje intelektualne svojine posebno je značajno kod razvoja softvera, dizajna, fotografija, video sadržaja, baza podataka, marketinških materijala i drugih kreativnih ili tehničkih rezultata rada.

Problem često nastaje zbog pogrešne pretpostavke:

• „Platili smo izradu, dakle automatski možemo sa rezultatom da radimo šta želimo.“

Takav zaključak ne treba donositi bez analize konkretnog ugovora i vrste prava koja su u pitanju.

Umesto nepreciznog pitanja „ko je vlasnik dela“, ugovor treba jasno da odredi koja imovinska prava, odnosno prava korišćenja, pripadaju kojoj strani i u kom obimu.

U zavisnosti od konkretnog slučaja, treba razmotriti:

• koja prava se prenose ili ustupaju;
• za koje načine korišćenja;
• da li postoje teritorijalna ograničenja;
• koliko dugo pravo traje;
• da li druga strana zadržava određena prava;
• da li rezultat može dalje da koristi za druge klijente;

šta se događa sa prethodno postojećim materijalima, kodom ili drugim elementima koji nisu nastali u okviru konkretnog projekta.

Ovo je posebno važno u IT i kreativnim industrijama, gde intelektualna svojina u IT sektoru može predstavljati jednu od najvrednijih stvari koje kompanija dobija iz poslovne saradnje.

Ekskluzivnost i zabrana konkurencije nisu automatski dobra zaštita

Kompanija ponekad ima opravdan poslovni interes da partner ne zastupa direktnog konkurenta ili da ne koristi stečene informacije za konkurentski projekat.

Ipak, takve odredbe ne treba rutinski unositi u svaki ugovor.

Zabrana koja je suviše široka može nepotrebno ograničiti poslovanje, otežati pregovore ili otvoriti dodatna pravna pitanja.

Zbog toga treba precizno razmotriti trajanje ograničenja, teritoriju, konkretne proizvode ili usluge i aktivnosti na koje se ono odnosi.

U određenim situacijama potrebno je uzeti u obzir i pravila zaštite konkurencije. Važeći Zakon o zaštiti konkurencije uređuje ograničenja konkurencije na tržištu Srbije, pa se široke klauzule o ekskluzivnosti ili konkurentskim ograničenjima ne mogu procenjivati samo iz perspektive interesa jedne ugovorne strane.

Drugim rečima, nije cilj napisati najširu moguću zabranu, već onu koja je opravdana konkretnim poslovnim odnosom i pravno održiva.

Kako se saradnja završava treba urediti pre nego što problem nastane

Kompanije obično mnogo pažnje posvete tome kako saradnja počinje. Mnogo manje razmišljaju o tome kako iz nje mogu da izađu.

Ugovor treba jasno da uredi da li je zaključen na određeno ili neodređeno vreme, postoji li mogućnost redovnog otkaza, koji otkazni rok važi i koje povrede mogu predstavljati osnov za raskid.

Posebno treba razlikovati redovni prestanak dugoročnog odnosa od raskida zbog neispunjenja obaveze.

Kod raskida zbog neispunjenja, Zakon o obligacionim odnosima predviđa različite posledice u zavisnosti od okolnosti, uključujući značaj roka i mogućnost ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje u slučajevima u kojima je to potrebno.

Ali raskidom posao ne nestaje preko noći.

Ugovor zato treba da odgovori i na pitanja šta se događa sa:

• već izvršenim, a neplaćenim uslugama;
• otvorenim fakturama;
• projektima koji su u toku;
• dokumentacijom i podacima;
• poverljivim informacijama;
• pravima intelektualne svojine;

obavezama koje po svojoj prirodi treba da ostanu na snazi i nakon prestanka saradnje.

Nekada je upravo taj deo ugovora najvažniji kada odnos između kompanija prestane da funkcioniše.

Sud ili arbitraža: odlučite pre nastanka spora

Odredba o rešavanju sporova često se nalazi pri kraju ugovora i dobija najmanje pažnje. Ako spor nastane, može postati jedna od njegovih najvažnijih klauzula.

Kod domaće poslovne saradnje potrebno je razmotriti nadležnost suda. Kod međunarodnih ugovora dodatno se otvaraju pitanja merodavnog prava, nadležnosti ili arbitraže i mogućnosti izvršenja buduće odluke.

Arbitraža može biti odgovarajuće rešenje za određene složenije ili međunarodne poslovne odnose, ali nije automatski bolja od državnog suda. Izbor između arbitraže i sudskog spora treba napraviti prema konkretnom ugovoru, vrednosti posla i karakteru poslovnog odnosa.

Vrednost posla, međunarodni element, troškovi, željeni način rešavanja spora i realna mogućnost izvršenja odluke treba da budu deo procene.

Kod određenih odnosa ugovorom se može predvideti i prethodni pokušaj pregovora ili drugog mirnog rešavanja spora.

Najgore vreme za prvi ozbiljan razgovor o tome gde će se spor rešavati jeste trenutak kada je spor već nastao.

Najčešće greške kod ugovora o poslovnoj saradnji

1. Korišćenje generičkog obrasca

Obrazac sa interneta ne poznaje konkretan poslovni model, vrednost transakcije ni rizike kompanije.

Ugovor za konsultantske usluge ne treba da bude isti kao ugovor o distribuciji ili razvoju softvera.

2. Nejasno definisan rezultat

Ako nije moguće utvrditi da li je obaveza izvršena, može postati sporno i da li postoji pravo na naplatu ili raskid.

3. Rok postoji, ali nije jasno šta znači njegovo propuštanje

Datum u ugovoru sam po sebi ne rešava pitanje šta druga strana može da uradi ako rok nije poštovan.

4. Fakturisanje nije povezano sa izvršenjem

Jedna strana izdaje račun, a druga tvrdi da usluga još nije završena. Problem je često mogao biti sprečen jasnim kriterijumom prihvata.

5. Detaljno je uređen početak, ali ne i prestanak saradnje

Bez jasnih pravila o otkazu, raskidu i posledicama prestanka, izlazak iz lošeg poslovnog odnosa može postati znatno komplikovaniji.

6. Zanemarena su prava intelektualne svojine i poverljivost

Pitanje postaje vidljivo tek kada jedna strana počne da koristi informacije, sadržaj, dizajn ili softver na način koji druga nije očekivala.

7. Nije provereno ko potpisuje ugovor

Pre zaključenja značajnijeg poslovnog ugovora potrebno je proveriti identitet ugovorne strane i ovlašćenje lica koje nastupa u njeno ime.

Ne postoji univerzalni ugovor o poslovnoj saradnji

Dobar ugovor nije nužno dugačak ugovor.

Ugovor između proizvođača i distributera mora rešavati druga pitanja od ugovora između kompanije i IT developera. Marketinška agencija ima drugačije rizike od firme koja isporučuje industrijsku opremu. Dugoročna saradnja sa dobavljačem zahteva drugačije mehanizme od jednokratnog savetodavnog projekta.

Zato cilj nije da ugovor sadrži što više klauzula.

Cilj je da bude najprecizniji upravo tamo gde je konkretna poslovna saradnja najrizičnija.

Dobar ugovor ne uklanja rizik, već određuje ko ga snosi

Nijedan ugovor ne može garantovati da će poslovni partner ispuniti svaku obavezu, platiti svaku fakturu ili da spor nikada neće nastati.

Dobar ugovor može, međutim, unapred odrediti šta je svaka strana dužna da uradi, kada dolazi do povrede ugovora, ko snosi određeni rizik i koje mogućnosti postoje kada saradnja prestane da funkcioniše.

Upravo se u tome vidi razlika između dokumenta koji samo potvrđuje da poslovna saradnja postoji i ugovora koji zaista štiti poziciju kompanije.

Kada saradnja nosi značajan finansijski, operativni ili reputacioni rizik, pravna analiza ugovora pre njegovog potpisivanja može biti znatno jednostavnija od rešavanja posledica neprecizno definisanih obaveza.

Jusufović & Partners pruža pravnu podršku kompanijama pri izradi, analizi i pregovorima poslovnih ugovora, kao i u pitanjima korporativnog prava, naplate potraživanja i rešavanja poslovnih sporova.

Tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet za konkretan slučaj. Odgovarajuća ugovorna rešenja zavise od prirode posla, ugovornih strana i okolnosti konkretnog poslovnog odnosa.

Menica kao sredstvo obezbeđenja: prednosti, rizici i česte greške

Kompanija isporuči robu kupcu uz rok plaćanja od 60 dana. Kao dodatno obezbeđenje, kupac potpiše blanko menicu i menično ovlašćenje. Kada račun dospe, obaveza nije plaćena, a računi dužnika već su u blokadi.

Poverilac ima menicu, ali nema i automatsku naplatu.

Ova situacija pokazuje osnovnu karakteristiku menice kao sredstva obezbeđenja. Ona može poboljšati pravni i procesni položaj poverioca, ali ne može stvoriti novac na računu dužnika, sprečiti njegov stečaj niti nadomestiti nejasan ugovor i propuštenu proveru poslovnog partnera.

Praktična vrednost menice zavisi od toga ko ju je potpisao, u kom svojstvu, kako je sastavljeno menično ovlašćenje, da li je sprovedena potrebna registracija, koje potraživanje se obezbeđuje i da li dužnik ima sredstva ili imovinu iz koje poverilac može da se namiri.

Šta je menica

Menica je formalna hartija od vrednosti koja sadrži obavezu isplate određenog novčanog iznosa. Njena pravna dejstva ne proizlaze samo iz namere potpisnika, već i iz toga da li su ispunjeni uslovi propisani meničnim pravom.

Zakon razlikuje trasiranu i sopstvenu menicu.

Kod trasirane menice izdavalac nalaže drugom licu da isplati određeni iznos. Kod sopstvene menice izdavalac se sam obavezuje da će platiti označeni iznos. U domaćim poslovnim odnosima kao sredstvo obezbeđenja često se koristi sopstvena blanko menica.

Menica se može koristiti kod:

• prodaje robe sa odloženim plaćanjem
• ugovora o pružanju usluga
• zakupa poslovnog prostora
• ugovora o zajmu i kreditnih odnosa
• distribucionih i drugih dugoročnih poslovnih ugovora
• obezbeđenja povraćaja avansa
• drugih odnosa u kojima postoji rizik neispunjenja novčane obaveze

Kada se daje radi obezbeđenja, menica poveriocu pruža dodatni mehanizam naplate ako dužnik ne ispuni osnovnu ugovornu obavezu.

Ona, međutim, ne zamenjuje ugovor. Osnov, iznos, dospelost i uslovi plaćanja i dalje moraju biti jasno uređeni osnovnim pravnim poslom.

Blanko menica i menično ovlašćenje nisu isto

Blanko menica je potpisana menica koja u trenutku izdavanja ne sadrži sve podatke potrebne za njenu konačnu realizaciju. Najčešće nisu unapred upisani menični iznos, datum dospelosti ili podaci o poveriocu.

Nedostajući elementi naknadno se unose u skladu sa sporazumom stranaka.

Menično ovlašćenje je dokument kojim izdavalac određuje pod kojim uslovima, do kog iznosa i za koje potraživanje poverilac može da popuni blanko menicu.

Pisano menično ovlašćenje nije obavezni sastavni deo same popunjene menice. Ipak, ono ima veliki praktični i dokazni značaj jer pokazuje koje su granice poveriočevog prava na naknadno popunjavanje.

Dobro sastavljeno menično ovlašćenje treba da uredi:

• koji ugovor i koje obaveze menica obezbeđuje
• kada poverilac stiče pravo da popuni menicu
• koliki maksimalni iznos može biti unet
• da li menični iznos obuhvata glavnicu, kamatu i troškove
• kako se određuje datum dospelosti
• da li i pod kojim uslovima menica može biti preneta
• šta se sa menicom događa nakon prestanka obezbeđenog potraživanja

Formulacije prema kojima poverilac može popuniti menicu „do visine svih dugovanja“ često ostavljaju otvoreno pitanje koja su dugovanja obuhvaćena, kako se obračunavaju sporedna potraživanja i da li se menica odnosi samo na jedan ugovor ili na celokupnu poslovnu saradnju.

Ugovor, menica i menično ovlašćenje zato moraju biti sadržinski usklađeni.

Koje su prednosti menice kao sredstva obezbeđenja

Formalizovanje obaveze

Izdavanje menice pokazuje da dužnik ne daje samo neformalno obećanje da će platiti, već prihvata dodatnu novčanu obavezu uređenu pravilima meničnog prava.

To može povećati disciplinu u poslovnom odnosu, ali ne menja finansijsku sposobnost dužnika.

Povoljniji položaj pri naplati

Kada menica i njena registracija ispunjavaju propisane uslove, poverilac je može podneti banci radi naplate sa računa meničnog dužnika. Kod blanko menice potrebno je i da ona bude popunjena u skladu sa datim meničnim ovlašćenjem.

Menica može imati položaj verodostojne isprave u izvršnom postupku. To poveriocu može omogućiti da zahteva donošenje rešenja o izvršenju bez prethodnog vođenja pune parnice radi utvrđivanja potraživanja.

Dužnik može koristiti zakonom dozvoljena pravna sredstva i isticati prigovore. Dalji tok postupka zavisi od vrste menice, njene sadržine, dospelosti, meničnih klauzula i prirode konkretnog prigovora.

Povoljniji procesni položaj zato nije isto što i trenutna ili sigurna naplata.

Mogućnost dodatnog obezbeđenja avalom

Aval je menično jemstvo kojim određeno lice preuzima obavezu da će platiti menicu ako to ne učini lice za koje je aval dat.

Pravna obaveza avaliste može biti značajna, ali je njena praktična vrednost povezana sa njegovom solventnošću. Aval lica bez dovoljno imovine može ostati pravno važeći, ali pružiti malo realne koristi pri naplati.

Evidentiranje menice

Za menice pravnih lica i preduzetnika primenjuju se pravila Registra menica i ovlašćenja koji vodi Narodna banka Srbije.

Važeća Odluka o bližim uslovima, sadržini i načinu vođenja Registra menica i ovlašćenja objavljena je u „Službenom glasniku RS“, broj 95/2025. Istovremeno su izmenjena pravila prinudne naplate sa računa klijenta kako bi se obuhvatile elektronske menice. (nbs.rs)

Registracija doprinosi evidenciji menice, ali ne predstavlja potvrdu da je osnovno potraživanje nesporno niti da dužnik ima dovoljno sredstava za plaćanje.

Šta menica ne može da obezbedi

Menica ne garantuje da će dug biti naplaćen.

Ona ne može:

• stvoriti sredstva koja dužnik nema
• sprečiti blokadu računa
• sprečiti otvaranje stečajnog postupka
• ukloniti postojanje drugih poverilaca
• zameniti proveru boniteta poslovnog partnera
• ispraviti nejasno sastavljen ugovor
• automatski dokazati svaki deo spornog potraživanja
• u svakom poslu pružiti isti stepen zaštite kao bankarska garancija, zaloga ili hipoteka

Poverilac može imati formalno urednu menicu i aktivan nalog za prinudnu naplatu, ali i dalje ostati nenamiren ako na računima dužnika nema sredstava.

Zbog toga je potrebno razlikovati pravnu mogućnost naplate od stvarne naplativosti potraživanja.

Najvažniji rizici za poverioca

• Nepravilno popunjavanje

Pogrešan iznos, datum, podatak o poveriocu ili drugi element može otežati naplatu i izazvati spor.

Poseban rizik nastaje kada se u blanko menicu unesu kamata, ugovorna kazna, advokatski troškovi ili druga potraživanja koja nisu jasno obuhvaćena meničnim ovlašćenjem.

• Neovlašćen potpisnik

Kod pravnog lica treba proveriti ko je ovlašćen da ga zastupa i da li postoje ograničenja ili pravila zajedničkog zastupanja.

Činjenica da je određeno lice učestvovalo u pregovorima ili potpisalo komercijalni ugovor ne znači nužno da može samostalno preuzeti i meničnu obavezu u ime društva.

• Nejasno svojstvo potpisnika

Direktor ili vlasnik društva ne odgovara automatski ličnom imovinom samo zato što se njegov potpis nalazi na menici.

Potrebno je utvrditi da li je potpis dat samo u svojstvu zastupnika pravnog lica ili je lice preuzelo i posebnu ličnu meničnu obavezu, na primer kao avalista.

• Neusklađena dokumentacija

Ako ugovor određuje jedno potraživanje, menično ovlašćenje drugo, a menica bude popunjena na treći način, povećava se rizik od prigovora i dužeg postupka.

• Loša procena solventnosti

Menica finansijski nestabilnog dužnika može imati ograničenu ekonomsku vrednost. Pre prihvatanja menice treba proveriti status računa dužnika, njegovu istoriju blokade, javno dostupne finansijske podatke i postojanje drugih sredstava obezbeđenja.

Rizici za dužnika koji izdaje blanko menicu

Blanko menica nosi ozbiljne obaveze i za njenog izdavaoca.

Posebno su rizični:

• neograničen maksimalni iznos
• formulacije koje obuhvataju sva sadašnja i buduća dugovanja
• nejasni uslovi aktiviranja
• pravo poverioca da jednostrano odredi dospelost bez jasnih ograničenja
• mogućnost prenosa menice trećem licu
• predavanje više blanko menica bez interne evidencije
• odsustvo obaveze vraćanja ili brisanja menice kada dug prestane
• neusaglašenost ugovora i meničnog ovlašćenja

Izdavalac treba da evidentira serijski broj menice, lice kome je predata, ugovor koji obezbeđuje, maksimalan iznos i uslove pod kojima poverilac može da je koristi.

Prenos menice i položaj dužnika

Menica se, u zavisnosti od njene sadržine i meničnih klauzula, može preneti indosamentom.

Indosament je menična izjava kojom imalac prenosi prava iz menice na drugo lice. Time novi imalac može postati menični poverilac.

Za izdavaoca blanko menice prenos je posebno značajan jer se menica više ne nalazi kod prvobitnog ugovornog partnera. Položaj dužnika i vrsta prigovora koje može istaći prema novom imaocu mogu zavisiti od okolnosti prenosa, savesnosti imaoca i pravne prirode konkretnog prigovora.

Mogućnost prenosa zato treba urediti i u samoj menici i u pratećoj dokumentaciji. Kada stranke žele da isključe prenos indosamentom, nije dovoljno osloniti se samo na ugovornu zabranu iz meničnog ovlašćenja. Potrebno je proveriti da li sama menica sadrži odgovarajuću meničnu klauzulu, kao što je klauzula „ne po naredbi“.

Ugovorne posledice kršenja zabrane prenosa i meničnopravna dejstva prenosa nisu nužno isto pitanje. Zbog toga sadržinu klauzule treba prilagoditi konkretnom poslu pre nego što menica bude izdata.

Aval kao dodatna zaštita

Aval može dati treće lice, vlasnik društva, povezano društvo ili drugo lice koje želi da obezbedi plaćanje menice.

Nije svaki dodatni potpis na menici automatski aval. Iz dokumentacije i mesta potpisa mora biti jasno u kom svojstvu je potpis dat i za koga se aval daje.

Kada direktor potpisuje menicu u ime društva, takav potpis sam po sebi ne znači da je preuzeo i ličnu obavezu. Ako se želi postići lična menična odgovornost, ona mora biti izražena jasno i u skladu sa pravilima meničnog prava.

Avalista treba da zna da ne daje običnu poslovnu saglasnost. On preuzima meničnu obavezu koja može biti naplaćena i iz njegove sopstvene imovine.

Registracija menice i uloga Narodne banke Srbije

Registar menica i ovlašćenja predstavlja centralizovanu evidenciju koju vodi Narodna banka Srbije.

Kod papirnih menica pravnih lica i preduzetnika značajnu ulogu imaju poslovne banke, preko kojih se sprovode radnje registracije i podnošenja menice na naplatu.

Pre prihvatanja menice poverilac treba da proveri:

• da li je menica registrovana kada je to potrebno
• da li se podaci u registru podudaraju sa meničnom dokumentacijom
• ko je označen kao izdavalac
• da li je menica pravilno evidentirana
• da li postoje nesaglasnosti između registra, ugovora i ovlašćenja

Registracija ne znači da je dužnik priznao svaki iznos koji poverilac naknadno unese. Ona takođe ne potvrđuje da će na računima postojati dovoljno sredstava.

Papirna i elektronska menica

Centralni registar elektronskih menica, CReM, počeo je sa radom 1. decembra 2025. godine. Pravni osnov za njegov rad stvoren je odlukama Narodne banke Srbije koje uređuju Registar menica i ovlašćenja, prinudnu naplatu sa računa klijenta i tarife za usluge NBS.

Elektronska menica nije skenirana papirna menica, fotografija obrasca niti PDF dokument. Ona postoji u dematerijalizovanom obliku u okviru CReM-a.

Kod elektronskih menica radnje kreiranja, izdavanja, prenosa, avaliranja, brisanja i podnošenja na naplatu sprovode se kroz CReM i povezane aplikacije elektronskog i mobilnog bankarstva. Banke kontrolišu pristup svojih klijenata sistemu i potvrđuju menične radnje koje korisnici zahtevaju.

U prvoj fazi CReM koriste pravna lica, preduzetnici i drugi poslovni korisnici koji ispunjavaju propisane uslove i sa bankom ugovore korišćenje sistema. Uključivanje svih građana predviđeno je za kraj 2026. godine.

E-menice su ravnopravne sa papirnim menicama u parničnim i izvršnim postupcima, dok izvodi iz CReM-a koje izdaje Narodna banka Srbije imaju status javne isprave.

Papirne i elektronske menice postoje paralelno. Uvođenje CReM-a nije ukinulo mogućnost korišćenja papirnih menica, a banke su dužne da poštuju izbor klijenta između dve vrste menica.

Kompanije koje koriste e-menice treba da urede:

• ko ima pristup bankarskim aplikacijama i CReM-u
• ko može kreirati i potpisivati menice
• ko odobrava prenos ili aval
• kako se proverava iznos i osnov obaveze
• ko prati status menice i njene naplate
• kako se čuvaju tragovi internih odobrenja

Digitalni sistem smanjuje rizik fizičkog gubitka isprave, ali ne uklanja rizik neovlašćenog postupanja zaposlenih ili pogrešno unetih podataka.

Kako izgleda naplata menice

Pre podnošenja menice na naplatu treba proveriti:

• da li je osnovna obaveza dospela
• da li su kod blanko menice ispunjeni uslovi iz meničnog ovlašćenja
• da li je menica pravilno popunjena
• da li je izvršena potrebna registracija
• da li su ispoštovane menične klauzule i relevantni rokovi

Kod papirne menice poverilac je podnosi banci uz odgovarajuću dokumentaciju, u skladu sa pravilima koja se primenjuju na registraciju i prinudnu naplatu.

Kod e-menice zahtev se podnosi elektronski kroz CReM i povezanu bankarsku aplikaciju.

Ako se naplata ne može sprovesti sa računa dužnika, poverilac može razmatrati izvršni postupak na osnovu menice ili drugog odgovarajućeg dokumenta.

Da li menica u konkretnom slučaju ima položaj verodostojne isprave i koji će se prigovori moći isticati zavisi od njene sadržine, dospelosti, vrste menice, klauzule o protestu i drugih okolnosti.

Ako dužnik ospori dopuštenost popunjavanja blanko menice, visinu unetog iznosa ili postojanje osnovne obaveze, spor se može proširiti i na odnos iz osnovnog ugovora.

Zbog toga naplatu ne treba pokretati šablonski, bez prethodne provere kompletne dokumentacije.

Najčešće greške u praksi

Prihvatanje blanko menice bez pisanog meničnog ovlašćenja.

Navođenje da menica obezbeđuje „sva dugovanja“, bez označavanja ugovora i maksimalnog iznosa.

Neproveravanje ovlašćenja potpisnika.

Pretpostavka da direktor automatski odgovara ličnom imovinom.

Nepodudaranje podataka u ugovoru, menici i ovlašćenju.

Uključivanje kamata, ugovornih kazni ili troškova koji nisu obuhvaćeni ovlašćenjem.

Propuštanje registracije ili druge potrebne proceduralne radnje.

Neproveravanje finansijskog stanja dužnika pre prihvatanja menice.

Neugovaranje vraćanja, brisanja ili poništavanja menice nakon prestanka obaveze.

Neadekvatno čuvanje papirne menice ili nekontrolisan pristup elektronskim menicama.

Nevođenje evidencije o izdatim i primljenim menicama.

Oslanjanje samo na ugovornu zabranu prenosa bez odgovarajuće klauzule na menici.

Prihvatanje menice kao jedinog obezbeđenja kod visokorizičnog dužnika.

Kontrolna lista za poverioca

Pre prihvatanja menice treba proveriti:

Ko je izdavalac menice?

Ko je ovlašćen da je potpiše?

U kom svojstvu lice stavlja potpis?

Koji ugovor menica obezbeđuje?

Koliki maksimalni iznos može biti unet?

Da li su obuhvaćene kamata i određeni troškovi?

Kada poverilac može da popuni i aktivira menicu?

Da li je potrebna registracija?

Da li je menica pravilno evidentirana?

Postoji li avalista i da li je solventan?

Može li se menica preneti indosamentom?

Da li menica sadrži klauzulu „ne po naredbi“, ako se prenos želi isključiti?

Ko čuva papirnu menicu ili kontroliše pristup e-menici?

Kada se menica vraća, briše ili poništava?

Da li je potrebno još neko sredstvo obezbeđenja?

Kada menica nije dovoljna

Dodatno obezbeđenje treba razmotriti kada je:

• vrednost posla velika
• poslovni partner nov ili finansijski nestabilan
• rok plaćanja dug
• ugovor dugoročan
• imovina dužnika već opterećena
• dužnik često u blokadi
• reč o prekograničnom poslu
• izvršenje ugovora podeljeno u više faza

U zavisnosti od okolnosti, mogu se ugovoriti bankarska garancija, jemstvo, aval, zaloga, hipoteka, depozit, etapno plaćanje ili zadržavanje prava svojine.

Bankarska garancija može pružiti viši nivo sigurnosti, ali obično stvara veće troškove. Zaloga i hipoteka vezuju naplatu za određenu imovinu, ali zahtevaju dodatne formalnosti. Jemstvo i aval zavise od finansijske sposobnosti lica koje ih daje.

Izbor treba prilagoditi vrednosti posla, bonitetu dužnika, raspoloživoj imovini i troškovima uspostavljanja obezbeđenja.

Ilustrativni poslovni primer

Dobavljač isporuči kupcu robu u vrednosti od 4.000.000 dinara. Kupac izda blanko menicu i potpiše ovlašćenje prema kojem poverilac može naplatiti „sva potraživanja iz poslovnog odnosa“.

Kupac ne plati račun. Dobavljač u menicu unese glavnicu, zateznu kamatu, ugovornu kaznu, advokatske troškove i troškove skladištenja.

Kupac ospori iznos, tvrdeći da ovlašćenje nije obuhvatalo ugovornu kaznu i dodatne troškove.

Problem nije nastao tek prilikom aktiviranja menice. Nastao je kada ugovorom i ovlašćenjem nije precizirano:

• koji računi su obezbeđeni
• koliki je maksimalan menični iznos
• da li su obuhvaćeni kamata i drugi troškovi
• kada poverilac može popuniti menicu
• da li se menica može preneti
• da li sama menica treba da sadrži klauzulu „ne po naredbi“
• koje dodatno obezbeđenje prati posao

Blanko menica pruža fleksibilnost, ali neodređeno ovlašćenje stvara rizik i za poverioca i za dužnika.

Često postavljana pitanja

Da li menica garantuje naplatu?

Ne. Ona može olakšati pravni put do naplate, ali ne garantuje da dužnik ima novac ili drugu imovinu.

Šta je blanko menica?

To je potpisana menica koja u trenutku izdavanja ne sadrži sve podatke. Nedostajući elementi unose se naknadno, u skladu sa sporazumom i meničnim ovlašćenjem.

Da li je menično ovlašćenje obavezno?

Pisano ovlašćenje nije obavezni formalni element popunjene menice, ali je kod blanko menice izuzetno važno kao dokaz granica poveriočevog prava na njeno popunjavanje.

Može li poverilac uneti bilo koji iznos?

Ne bi smeo. Iznos treba da odgovara dospelom potraživanju i granicama datog ovlašćenja.

Da li direktor lično odgovara po menici društva?

Ne automatski. Odgovornost zavisi od toga da li je potpisao samo kao zastupnik društva ili je jasno preuzeo posebnu ličnu meničnu obavezu.

Šta je aval?

Aval je menično jemstvo kojim određeno lice garantuje plaćanje menice za drugog meničnog dužnika.

Može li se menica preneti?

Može, u zavisnosti od njene sadržine i meničnih klauzula. Kada stranke žele da isključe prenos indosamentom, treba proveriti da li je na samoj menici unesena odgovarajuća klauzula, kao što je „ne po naredbi“.

Da li menica mora biti registrovana?

Za menice pravnih lica i preduzetnika treba proveriti važeća pravila Registra menica i ovlašćenja, kao i postupak koji primenjuje poslovna banka.

Koja je razlika između papirne i elektronske menice?

Papirna menica postoji kao fizička isprava. E-menica postoji u CReM-u i nije isto što i skenirani obrazac ili PDF dokument.

Šta se događa kada je dug plaćen?

Ugovorom i ovlašćenjem treba urediti vraćanje, brisanje ili poništavanje menice, kako ona ne bi ostala aktivno obezbeđenje nakon prestanka duga.

Da li je menica dovoljna ako je dužnik u blokadi?

Najčešće nije. Menica može biti podneta na naplatu, ali stvarno namirenje zavisi od budućih priliva i druge imovine dužnika.

Menica je deo zaštite, a ne zamena za nju

Menica kao sredstvo obezbeđenja može značajno poboljšati položaj poverioca, ali njena vrednost zavisi od celokupnog poslovnog i pravnog odnosa.

Jasan osnovni ugovor, precizno menično ovlašćenje, pravilno potpisivanje, potrebna registracija, provera boniteta i blagovremeno postupanje određuju da li će menica biti korisno obezbeđenje ili samo još jedan dokument koji ne dovodi do naplate.

Kod poslova veće vrednosti ne bi trebalo koristiti univerzalne obrasce bez analize konkretnog odnosa, rizika i imovine dužnika.

JP Law pruža pravnu podršku kompanijama pri izboru odgovarajućeg sredstva obezbeđenja, sastavljanju ugovora i meničnih ovlašćenja, proveri menične dokumentacije i naplati dospelih potraživanja. Cilj pravne analize nije obećanje sigurne naplate, već pravovremeno prepoznavanje rizika i stvaranje povoljnijeg pravnog položaja pre nego što problem nastane.

Tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet za konkretan poslovni odnos.

NDA ugovor u poslovanju: kada je potreban i šta zaista štiti

Da li potpisan NDA ugovor znači da su vaša poslovna ideja, baza klijenata, finansijski podaci i svi dokumenti koje ste poslali drugoj strani automatski pravno zaštićeni?

Ne nužno.

Ugovor o poverljivosti može biti važan mehanizam zaštite poslovnih interesa, ali njegov naziv sam po sebi ne pruža sigurnost. Kada dođe do spora, može se pokazati da ugovor ne određuje dovoljno jasno šta je poverljivo, u koju svrhu informacije smeju da se koriste, ko može da im pristupi i kako se dokazuje da je obaveza prekršena.

Poseban problem predstavljaju univerzalni obrasci koji se koriste bez prilagođavanja konkretnom odnosu. Takav dokument može izgledati strogo, a da u praksi ne odgovara informacijama koje se zaista razmenjuju niti rizicima zbog kojih je zaključen.

Pravna zaštita zato ne zavisi samo od potpisa. Zavisi od sadržine ugovora, prirode informacije, načina na koji je ona saopštena i mera koje je njen imalac preduzeo da bi sačuvao njenu tajnost.

Šta je NDA ugovor

Skraćenica NDA potiče od engleskog izraza Non-Disclosure Agreement. U domaćoj poslovnoj praksi najčešće se koriste nazivi ugovor o poverljivosti, ugovor o neotkrivanju poverljivih informacija ili ugovor o čuvanju poslovne tajne.

NDA može biti zaključen kao samostalan ugovor, ali se obaveza poverljivosti može urediti i kao klauzula u:

• ugovoru o poslovnoj saradnji
• ugovoru o radu
• konsultantskom ugovoru
• ugovoru o distribuciji
• ugovoru o razvoju softvera
• ugovoru o investiranju
• ugovoru o licenci
• ugovoru o kupoprodaji udela
• predugovoru ili drugom dokumentu kojim se uređuju poslovni pregovori

Ugovor može biti jednostran, kada samo jedna strana otkriva poverljive informacije, ili uzajaman, kada obe strane razmenjuju podatke koje žele da zaštite.

U pravu Republike Srbije ne postoji obavezni univerzalni obrazac NDA ugovora. Ugovorne strane, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, uređuju sadržinu svojih prava i obaveza prema konkretnom poslovnom odnosu.

Zbog toga je sadržina dokumenta važnija od njegovog naslova. Dokument može nositi oznaku „NDA“, a ipak ne pružati odgovarajuću zaštitu. Nasuprot tome, precizna klauzula o poverljivosti u širem poslovnom ugovoru može biti dovoljna ako pravilno uređuje relevantne rizike.

Kada je NDA ugovor zaista potreban

NDA ugovor nije neophodan u svakoj poslovnoj komunikaciji. Njegovo rutinsko potpisivanje sa svakim klijentom, zaposlenim ili dobavljačem može stvoriti dodatnu administraciju bez stvarne koristi.

Ugovor o poverljivosti ima smisla kada jedna strana drugoj mora da otkrije informacije čije bi neovlašćeno korišćenje ili objavljivanje moglo da joj prouzrokuje štetu ili oduzme poslovnu prednost.

Pregovori sa potencijalnim investitorima

Kompanija ili startap koji traži investiciju može investitoru otkriti podatke o prihodima, troškovima, strategiji razvoja, korisnicima, tehnologiji ili budućim proizvodima.

Rizik nije ograničen na javno objavljivanje. Informacije mogu biti iskorišćene za procenu drugog projekta, kontaktiranje poslovnih partnera ili razvoj konkurentskog rešenja.

Ipak, investitori često ne žele da potpišu NDA u najranijoj fazi razgovora. To samo po sebi ne mora ukazivati na lošu nameru. Profesionalni investitori analiziraju veliki broj sličnih projekata i mogu izbegavati nejasne ili preširoke obaveze prema svakom osnivaču koji im predstavi ideju.

Rizik se tada može smanjiti postepenim otkrivanjem informacija. U početnoj fazi mogu se predstaviti tržište, problem koji proizvod rešava i osnovni poslovni model, dok se tehnički detalji, osetljivi finansijski podaci i ključni ugovori dostavljaju tek kada pregovori postanu ozbiljniji.

Prodaja firme ili poslovnog udela

Tokom pravne, finansijske i poreske analize potencijalni kupac može dobiti pristup ugovorima, bilansima, sporovima, podacima o zaposlenima, klijentima i dobavljačima.

Ako se transakcija ne realizuje, zainteresovani kupac može ostati u posedu informacija koje imaju veliku poslovnu vrednost. Zbog toga bi obavezu poverljivosti trebalo urediti pre otvaranja data room sistema i pre dostavljanja najosetljivije dokumentacije. Pre dostavljanja dokumentacije kupcu potrebno je urediti poverljivost, ali i razumeti šta obuhvata due diligence u Srbiji i koje informacije će potencijalni kupac proveravati.

Zaposleni i spoljni saradnici

Zaposleni, programeri, dizajneri, konsultanti, računovođe, marketinške agencije i drugi saradnici često imaju neposredan pristup internim podacima.

Obaveza poverljivosti može biti deo osnovnog ugovora. Poseban NDA ugovor ima smisla kada su obim ili značaj informacija takvi da je potrebno detaljnije urediti pristup, način korišćenja, čuvanje dokumentacije i obaveze nakon prestanka saradnje.

Razvoj softvera i tehnoloških proizvoda

Prilikom angažovanja spoljne IT kompanije naručilac može otkriti poslovnu logiku proizvoda, tehničku dokumentaciju, arhitekturu sistema, korisničke podatke i plan razvoja.

U ovom odnosu NDA nije dovoljan sam za sebe. Potrebno je posebno urediti ko ima prava na izvornom kodu, dokumentaciji, dizajnu i drugim rezultatima rada. NDA uređuje poverljivost, ali se vlasništvo i prava na rezultatima razvoja moraju posebno urediti, naročito kada je u pitanju zaštita softvera, koda i digitalnih proizvoda.

Obaveza čuvanja tajnosti i prenos prava intelektualne svojine predstavljaju različita pravna pitanja.

Saradnja sa dobavljačima, distributerima i agencijama

Dobavljač, distributer ili agencija može dobiti pristup cenama, maržama, prodajnim planovima, teritorijama prodaje, kontaktima kupaca, rezultatima kampanja i drugim komercijalnim podacima.

Usmeno očekivanje da će poslovni partner postupati diskretno teško je dokazivati. Pisani ugovor omogućava da se unapred odrede dozvoljena svrha korišćenja informacija, krug ovlašćenih lica i posledice povrede.

Šta NDA ugovor može da štiti

Predmet ugovorne zaštite mogu biti različite poslovne, finansijske, tehničke i organizacione informacije, kao što su:

• poslovni planovi
• finansijski podaci i projekcije
• nabavne i prodajne cene
• rabati i marže
• liste klijenata
• podaci o dobavljačima
• tehnička dokumentacija
• izvorni kod
• algoritmi
• proizvodni procesi
• formule i recepture
• marketinške strategije
• planovi novih proizvoda
• interna istraživanja
• procedure rada
• pregovaračke pozicije
• komercijalni uslovi
• poslovni modeli
• specifičan know-how

Međutim, nije dovoljno da ugovor jednostavno proglasi poverljivim „sve što jedna strana sazna“.

Takva definicija može biti preširoka i teško primenljiva. U slučaju spora neće uvek biti jasno da li je određena informacija zaista saopštena, kada je saopštena, da li je primalac već posedovao tu informaciju i da li je mogao razumno da zna da se ona smatra poverljivom.

Dobar NDA ugovor zato određuje kategorije zaštićenih informacija, način njihovog saopštavanja i okolnosti u kojima se smatraju poverljivim.

Primer preširoke i preciznije definicije

Formulacija prema kojoj su poverljive „sve informacije o poslovanju bilo koje ugovorne strane“ ostavlja previše prostora za različita tumačenja.

Preciznije bi bilo odrediti da se poverljivim smatraju, na primer, neobjavljeni finansijski podaci, individualno ugovoreni cenovni uslovi, tehnička dokumentacija, izvorni kod, podaci o klijentima i planovi razvoja proizvoda koji su drugoj strani dostavljeni radi procene ili realizacije tačno određenog projekta.

Ne postoji jedna formulacija koja odgovara svakom poslu. Definicija mora pratiti informacije koje će se u konkretnom odnosu zaista razmenjivati.

NDA ugovor i zaštita poslovne tajne

NDA ugovor i poslovna tajna nisu isto.

Prema Zakonu o zaštiti poslovne tajne, pravna zaštita odnosi se na informacije koje su tajne, imaju komercijalnu vrednost zato što su tajne i u pogledu kojih su preduzete razumne mere radi očuvanja njihove tajnosti.

Potpisivanje NDA ugovora može predstavljati jednu od takvih mera. Ono, međutim, ne može samo po sebi pretvoriti opštepoznatu, javno dostupnu ili poslovno beznačajnu informaciju u poslovnu tajnu.

Na primer, firma može u ugovoru označiti javno objavljeni cenovnik kao poverljiv. Sama oznaka neće promeniti činjenicu da je taj dokument dostupan javnosti.

Sa druge strane, interni model formiranja cena, struktura popusta za pojedine kupce i plan budućih promena cena mogu predstavljati poverljive poslovne informacije.

Zaštita poslovne tajne nije ograničena samo na situacije u kojima postoji NDA. Nezakonito pribavljanje, korišćenje ili otkrivanje poslovne tajne može postojati i van ugovornog odnosa. NDA je jedan od pravnih i organizacionih mehanizama zaštite, ali nije njen jedini osnov.

Šta NDA ugovor ne štiti automatski

Dobro sastavljen ugovor obično izuzima informacije koje:

• su već javno dostupne
• su primaocu bile poznate pre njihovog otkrivanja
• su zakonito dobijene od trećeg lica
• primalac razvije samostalno, bez korišćenja poverljivih podataka
• postanu javne bez povrede ugovora
• moraju biti otkrivene na osnovu zakona ili odluke nadležnog organa

NDA ugovor ne štiti automatski ni poslovnu ideju kao takvu.

Ideja za aplikaciju, uslugu, proizvod ili marketinšku kampanju nije samim tim predmet isključivog prava. Ugovor može zabraniti drugoj strani da konkretne, dovoljno određene i poverljivo saopštene elemente koristi izvan dogovorene svrhe, ali ne stvara automatski patent, autorsko pravo, žig ili vlasništvo nad apstraktnom idejom.

Potrebno je razlikovati nekoliko mehanizama.

Obaveza poverljivosti znači da se informacija ne sme neovlašćeno otkriti.

Zabrana korišćenja znači da primalac ne sme da upotrebi informaciju za sopstvene ili tuđe ciljeve izvan ugovorene svrhe.

Prenos prava intelektualne svojine uređuje ko ima prava na kodu, dizajnu, fotografijama, tekstovima, tehničkim rešenjima ili drugim rezultatima rada.

Zabrana konkurencije ograničava obavljanje određenih konkurentskih poslova pod zakonskim i ugovorenim uslovima.

Zabrana vrbovanja predstavlja posebnu ugovornu obavezu kojom se može urediti aktivno preuzimanje zaposlenih, saradnika ili klijenata.

Jedna široka klauzula označena kao NDA ne može pouzdano zameniti sve ove odredbe.

Najvažnije odredbe dobrog NDA ugovora

Zaštitna vrednost NDA ugovora najviše zavisi od preciznosti njegovih ključnih odredaba.

• Definicija poverljivih informacija

Ugovor treba da odredi šta se smatra poverljivom informacijom.

Definicija može obuhvatiti podatke saopštene:

• u pisanom obliku
• elektronskim putem
• usmeno
• vizuelnim putem
• uvidom u dokumentaciju
• pristupom informacionom sistemu ili poslovnim prostorijama

Kod usmeno saopštenih informacija može se predvideti da ih strana koja ih otkriva u određenom roku potvrdi u pisanom obliku.

To ne znači da se svaka informacija mora pojedinačno navesti. Kategorije ipak moraju biti dovoljno jasne da primalac može razumeti šta je dužan da štiti.

• Dozvoljena svrha korišćenja

Nije dovoljno napisati da primalac ne sme da objavi podatke. Potrebno je jasno odrediti zašto ih je dobio i u koju svrhu sme da ih koristi.

Ako je kompanija dobila tehničku dokumentaciju radi procene mogućnosti zajedničkog projekta, ne bi smela da je koristi za razvoj sopstvenog konkurentskog proizvoda, čak ni kada dokumentaciju nije prosledila trećim licima.

Neovlašćeno korišćenje može biti jednako štetno kao neovlašćeno otkrivanje.

• Krug lica koja mogu dobiti pristup

U poslovanju se informacije retko zadržavaju samo kod osobe koja je potpisala ugovor. Njima mogu pristupati zaposleni, članovi uprave, advokati, računovođe, poreski savetnici, konsultanti i podizvođači.

NDA ugovor zato treba da odredi:

• kojim licima informacije mogu biti dostupne
• pod kojim uslovima
• da li ta lica moraju imati odgovarajuću obavezu poverljivosti
• ko odgovara za njihovo postupanje

Uobičajeno je da pristup dobiju samo lica kojima su informacije zaista potrebne radi realizacije konkretnog posla, odnosno prema principu need to know.

• Mere zaštite i standard pažnje

Nije dovoljno samo zabraniti otkrivanje. Treba urediti i način na koji primalac mora da čuva podatke.

Moguće mere uključuju:

• ograničavanje pristupa dokumentaciji
• zaštitu korisničkih naloga i lozinki
• zabranu slanja podataka na privatne adrese elektronske pošte
• čuvanje podataka u kontrolisanom sistemu
• evidenciju pristupa
• zabranu neovlašćenog kopiranja
• obavezu prijave bezbednosnog incidenta
• pravovremeno ukidanje pristupa bivšim zaposlenima i saradnicima

Ugovor može zahtevati da primalac poverljive informacije čuva najmanje sa pažnjom kojom štiti sopstvene podatke iste važnosti, ali ne ispod standarda koji se razumno očekuje u odgovarajućoj vrsti poslovnog odnosa.

• Izuzeci od obaveze poverljivosti

Standardni izuzeci ne slabe ugovor. Oni njegove granice čine jasnijim i primenljivijim.

Ugovor treba da uredi situaciju u kojoj sud, javno tužilaštvo, regulator ili drugi nadležni organ zahteva dostavljanje podataka.

Može se predvideti da primalac, kada je to zakonom dopušteno, prethodno obavesti stranu koja je informaciju dostavila i otkrije samo onaj obim podataka koji je neophodan radi ispunjenja pravne obaveze.

• Trajanje obaveze poverljivosti

Ne postoji jedan rok koji odgovara svakoj informaciji.

Komercijalni plan za narednu godinu može izgubiti značaj istekom tog perioda. Proizvodna formula, izvorni kod ili specifičan know-how mogu imati vrednost znatno duže.

Zbog toga treba razlikovati:

• trajanje poslovne saradnje
• period u kojem se informacije razmenjuju
• trajanje obaveze čuvanja poverljivosti nakon prestanka odnosa

Kod informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu moguće je vezati trajanje obaveze za period tokom kojeg informacija zadržava zakonska i faktička obeležja tajnosti. Za druge kategorije poverljivih podataka može se ugovoriti razuman vremenski rok koji odgovara njihovoj prirodi i očekivanom poslovnom značaju.

Trajna obaveza ne treba da se ugovara mehanički za sve podatke, bez razlike između prolaznih komercijalnih informacija i dugoročnog know-how-a.

• Vraćanje i uništavanje podataka

Po završetku pregovora ili saradnje trebalo bi jasno odrediti da li primalac mora da:

• vrati fizičku dokumentaciju
• izbriše elektronske kopije
• uništi radne beleške
• ukloni podatke sa uređaja
• ukine pristup sistemima
• potvrdi da je brisanje ili uništavanje izvršeno

Potrebno je uzeti u obzir rezervne kopije, zakonske obaveze čuvanja dokumentacije i podatke koji se zbog tehničkih karakteristika sistema ne mogu odmah ukloniti iz automatskih sigurnosnih kopija.

• Odgovornost za povredu ugovora

Ugovor može predvideti pravo da se zahteva:

• prestanak povrede
• vraćanje ili uništavanje dokumentacije
• naknada štete
• plaćanje ugovorne kazne
• primena drugih ugovorenih i zakonskih sredstava zaštite

Prema pravilima Zakona o obligacionim odnosima, ugovorna kazna može se predvideti za povredu nenovčane obaveze, dok sud pod zakonskim uslovima može smanjiti njen nesrazmerno visok iznos. Njena klauzula mora jasno odrediti za koju povredu se kazna plaća i kako se obračunava.

Previsoko ugovoreni iznos ne znači da će nužno biti naplaćen u celosti, jer sud pod zakonskim uslovima može smanjiti nesrazmerno visoku ugovornu kaznu.

Takođe treba urediti odnos ugovorne kazne i naknade štete, naročito kada je stvarna šteta viša od ugovorenog iznosa.

U praksi poseban problem predstavlja dokazivanje štete. Ako je poslovna strategija prosleđena konkurentu, nije uvek jednostavno utvrditi koliki je gubitak nastao upravo zbog tog postupka.

Zbog toga ugovor i poslovne procedure treba da omoguće dokazivanje:

• koja je informacija predata
• kada je predata
• kome je pristup bio dozvoljen
• u koju svrhu je data
• koje su obaveze bile preuzete
• Merodavno pravo i nadležnost

Kod međunarodnih poslovnih odnosa važno je odrediti koje se pravo primenjuje i koji sud ili arbitraža će rešavati eventualni spor.

Strani obrazac ne treba automatski prihvatiti samo zato što ga je dostavio investitor, dobavljač ili poslovni partner. Takav ugovor može sadržati institute, pravne lekove i formulacije koji nisu prilagođeni domaćem pravnom sistemu ili interesima domaće ugovorne strane.

Kada je NDA ugovor potreban zaposlenima i saradnicima

Obavezu zaposlenog da čuva stvarne poslovne tajne treba razlikovati od pokušaja da mu se zabrani korišćenje opšteg znanja, iskustva i profesionalnih veština nakon prestanka radnog odnosa.

Poslodavac može zaštititi:

• interne cenovnike
• baze klijenata
• poslovne i razvojne planove
• izvorni kod
• tehničku dokumentaciju
• interne procedure
• podatke o dobavljačima
• druge konkretne poverljive informacije

NDA ugovor ne bi trebalo koristiti tako da zaposlenom praktično onemogući da nastavi da radi u svojoj profesiji.

Posebno treba razlikovati poverljivost od zabrane konkurencije. Zabrana konkurencije nakon prestanka radnog odnosa može se ugovoriti samo pod zakonskim uslovima, najduže na dve godine, uz obavezu poslodavca da zaposlenom isplati ugovorenu novčanu naknadu.

Obaveza čuvanja poverljivosti ima drugačiju funkciju. Ona zaposlenom ne zabranjuje da radi kod drugog poslodavca, već da neovlašćeno otkrije ili koristi konkretne zaštićene informacije.

Takva obaveza može postojati i nakon prestanka radnog odnosa dok konkretna informacija opravdano zadržava poverljiv karakter. Ne može se, međutim, proširiti na opšte stručno znanje, radno iskustvo i veštine koje je zaposleni stekao tokom profesionalnog razvoja.

Univerzalni NDA za sve zaposlene zato nije najbolje rešenje. Osoba koja nema pristup osetljivim podacima ne mora preuzeti iste obaveze kao direktor, programer ili rukovodilac prodaje.

NDA ugovor i podaci o ličnosti

Određena informacija može istovremeno biti poverljiv poslovni podatak i podatak o ličnosti.

Baza klijenata, na primer, može sadržati imena, brojeve telefona, adrese elektronske pošte, istoriju kupovine i druge podatke koji se odnose na određena ili odrediva fizička lica.

NDA ugovor tada nije dovoljan.

Obrada i razmena podataka moraju imati odgovarajući pravni osnov i biti usklađene sa pravilima zaštite podataka o ličnosti. Dve firme ne mogu zasnovati zakonitost razmene ličnih podataka samo na činjenici da su zaključile ugovor o poverljivosti.

Najčešće greške pri sastavljanju NDA ugovora

• Sve informacije se proglašavaju poverljivim

Preširoka definicija otežava primenu i dokazivanje. Poverljivost treba vezati za određene kategorije podataka, okolnosti njihovog otkrivanja ili razumno očekivanje tajnosti.

• Zabranjeno je samo otkrivanje, ali ne i korišćenje

Ugovor može zabraniti objavljivanje, a da ne kaže da se podatak ne sme koristiti za sopstveni projekat. Time ostaje ozbiljna pravna praznina.

• Nije određena svrha dostavljanja

Bez jasno određene svrhe teško je utvrditi kada je dozvoljena upotreba prešla u zloupotrebu.

• Ugovor se potpisuje prekasno

Informacije su već poslate, prezentacija je održana ili je pristup sistemu već omogućen.

Naknadno zaključeni NDA može obuhvatiti i ranije dostavljene podatke samo ako se to dovoljno jasno ugovori i ako se može dokazati koje su informacije prethodno otkrivene.

• Strani obrazac se koristi bez prilagođavanja

Merodavno pravo, nadležnost, ugovorna kazna i pravni lekovi mogu biti neprilagođeni domaćem pravu i konkretnom poslu.

• Ugovorna kazna je nerealna ili nejasna

Izuzetno visok iznos može delovati odvraćajuće, ali ne znači da će biti automatski naplaćen.

Problem postoji i kada nije jasno da li se kazna plaća za svaku pojedinačnu povredu, za svaku otkrivenu informaciju, za svaki dan trajanja povrede ili samo jednom.

• NDA se meša sa prenosom autorskih prava

Činjenica da je programer dužan da čuva kod kao poverljiv ne znači automatski da je naručilac stekao sva imovinska prava na tom kodu.

Prenos ili ustupanje prava mora biti posebno i dovoljno precizno uređeno.

• Obaveza nije preneta na zaposlene i podizvođače

Ugovorna strana dobije pravo da angažuje podizvođače, ali ugovor ne uređuje da li i oni moraju čuvati informacije niti ko odgovara za njihovu povredu.

• Firma ne sprovodi stvarne mere zaštite

Dokumenti se šalju bez kontrole, svi zaposleni imaju pristup, podaci nisu razvrstani, a nalozi bivših saradnika ostaju aktivni.

U takvoj situaciji NDA ostaje usamljen dokument koji nije podržan stvarnom poslovnom praksom.

Šta učiniti kada je NDA ugovor prekršen

Najpre je potrebno utvrditi šta se dogodilo i zaštititi raspoložive dokaze.

Važni koraci mogu obuhvatiti:

• identifikovanje otkrivene ili korišćene informacije
• utvrđivanje ko joj je imao pristup
• čuvanje elektronske komunikacije
• očuvanje evidencije pristupa i preuzimanja
• obezbeđivanje kopija spornih dokumenata ili objava
• slanje formalnog zahteva za prestanak povrede
• zahtev za vraćanje ili uništavanje dokumentacije
• ukidanje pristupa sistemima
• pozivanje na ugovornu kaznu, ako je pravilno ugovorena
• zahtev za naknadu štete
• korišćenje mehanizama zaštite poslovne tajne
• pokretanje odgovarajućeg sudskog ili drugog postupka

Kod ovih sporova često nije najteže dokazati da ugovor postoji. Teže je dokazati da je konkretna informacija bila zaštićena, da ju je druga strana dobila upravo u okviru tog odnosa i da ju je neovlašćeno koristila ili otkrila.

Brzina reagovanja može biti važna, naročito kada postoji opasnost da će informacije biti dalje distribuirane, objavljene ili upotrebljene na tržištu.

Da li je NDA ugovor dovoljan za zaštitu poslovne tajne

Nije.

NDA treba da bude deo šireg sistema upravljanja poverljivim informacijama.

Takav sistem može obuhvatiti:

• ograničavanje pristupa prema radnom mestu i odgovornostima
• označavanje poverljive dokumentacije
• interne politike i procedure
• tehničku kontrolu pristupa
• evidenciju preuzimanja i slanja dokumenata
• obuku zaposlenih
• kontrolu eksternih saradnika
• uređene ugovore o radu i poslovnoj saradnji
• zaštitu prava intelektualne svojine
• procedure za prestanak zaposlenja ili saradnje
• vraćanje opreme i ukidanje korisničkih naloga
• plan reagovanja u slučaju bezbednosnog incidenta

NDA nije zamena za stvarno upravljanje poverljivim informacijama. Firma koja svoje poverljive podatke ne prepoznaje, ne razvrstava i ne čuva teško će ih zaštititi samo jednim ugovorom.

Kontrolna lista pre potpisivanja NDA ugovora

Pre potpisivanja proverite:

Da li su poverljive informacije dovoljno jasno definisane?

Da li je određena dozvoljena svrha korišćenja?

Da li ugovor zabranjuje i otkrivanje i neovlašćeno korišćenje?

Da li su uređeni razumni izuzeci?

Da li je jasno ko sme da pristupi podacima?

Da li primalac odgovara za zaposlene i podizvođače?

Da li je trajanje obaveze primereno prirodi informacija?

Da li su uređeni vraćanje, brisanje i uništavanje podataka?

Da li su posledice povrede zakonite i realno primenljive?

Da li je ugovor usklađen sa osnovnim poslovnim ugovorom?

Da li je potrebno posebno urediti prava intelektualne svojine?

Da li se razmenjuju podaci o ličnosti?

Da li firma zaista primenjuje mere zaštite?

Da li su merodavno pravo i nadležnost jasno određeni?

Da li je ugovor potpisan pre otkrivanja osetljivih informacija?

Česta pitanja

Da li NDA ugovor mora biti overen kod javnog beležnika?

Za zaključenje uobičajenog NDA ugovora nije propisana javnobeležnička overa.

Pisani oblik je ipak veoma važan radi dokazivanja identiteta ugovornih strana, sadržine preuzetih obaveza, datuma zaključenja i obima zaštite.

Može li NDA ugovor da se zaključi sa zaposlenim?

Može.

Obaveza poverljivosti može biti uređena ugovorom o radu, aneksom, posebnim NDA ugovorom ili odgovarajućim internim aktom sa kojim je zaposleni pravilno upoznat.

Odredbe moraju biti dovoljno precizne i ne treba ih koristiti kao prikrivenu, neograničenu zabranu konkurencije.

Koliko dugo može da traje obaveza poverljivosti?

Trajanje zavisi od prirode informacije.

Za određene komercijalne podatke nekoliko godina može biti dovoljno, dok specifičan know-how može zahtevati zaštitu sve dok zadržava karakter tajne i poslovnu vrednost zasnovanu na toj tajnosti.

Da li NDA ugovor štiti poslovnu ideju?

Može zaštititi konkretne, dovoljno određene i poverljivo saopštene elemente ideje od neovlašćenog otkrivanja ili korišćenja.

Ne stvara automatski isključivo pravo na apstraktnu ideju i ne zamenjuje patentnu, autorskopravnu, žigovnu ili drugu odgovarajuću zaštitu.

Da li se može ugovoriti novčana kazna za povredu NDA ugovora?

Može se ugovoriti ugovorna kazna za povredu nenovčane obaveze čuvanja poverljivosti.

Klauzula treba jasno da odredi koje ponašanje predstavlja povredu i kada nastaje obaveza plaćanja. Nesrazmerno visok iznos može biti predmet sudskog smanjenja, a odnos ugovorne kazne i naknade štete treba posebno urediti.

Da li NDA važi ako dokument nije označen kao poverljiv?

Može važiti ako iz ugovorne definicije i okolnosti jasno proizlazi da je informacija poverljiva.

Ipak, označavanje dokumenata, kontrolisani način dostavljanja i evidencija o tome ko ih je primio znatno olakšavaju dokazivanje.

Da li je strani NDA obrazac primenljiv u Srbiji?

Može poslužiti kao polazna osnova, ali ga ne treba koristiti bez pravne provere.

Potrebno je proveriti merodavno pravo, nadležnost, definicije, trajanje obaveze, ugovornu kaznu, raspoložive pravne lekove i odnos sa drugim ugovorima.

Šta ako je poverljiva informacija postala javna?

Ako je informacija zakonito postala javno dostupna, a to se nije dogodilo povredom ugovora, najčešće više ne postoji osnov da se prema toj strani tretira kao poverljiva.

Ako je informacija postala javna upravo zbog povrede NDA ugovora, odgovornost lica koje je povredu izvršilo ne prestaje samim objavljivanjem informacije.

Zaključak

NDA ugovor može biti važan instrument zaštite poslovnih interesa, ali samo kada odgovara konkretnom odnosu i informacijama koje se zaista razmenjuju.

Dobar ugovor treba jasno da odredi:

• koje se informacije štite
• zašto se informacije daju
• ko može da im pristupi
• kako smeju da se koriste
• koliko dugo obaveza traje
• šta se dešava nakon prestanka saradnje
• koje su posledice povrede

Najveća greška je verovanje da potpisan obrazac automatski rešava problem. Pravna zaštita zavisi i od načina na koji firma upravlja podacima, ograničava pristup i dokumentuje njihovo dostavljanje.

Pre nego što potencijalnom investitoru otvorite data room, eksternom programeru dostavite tehničku dokumentaciju ili poslovnom partneru omogućite pristup bazi klijenata, potrebno je proveriti da li postojeći NDA zaista odgovara tom odnosu.

Advokatska kancelarija JP Law pruža pravnu podršku pri izradi NDA ugovora prilagođenih konkretnom poslu, proveri postojećih obrazaca i njihovom usklađivanju sa ugovorima o radu, poslovnoj saradnji, investiranju, razvoju softvera i prenosu prava intelektualne svojine.

Pravna podrška može biti značajna i kada je do povrede poverljivosti već došlo, naročito radi pravovremenog obezbeđivanja dokaza, procene pravnih mogućnosti i izbora odgovarajućeg mehanizma zaštite.

Rad od kuće i hibridni rad: kako ih pravno urediti

Zaposleni dva dana nedeljno radi od kuće, a preostala tri dolazi u kancelariju. Konkretne dane dogovara sa neposrednim rukovodiocem. Poslodavac mu je obezbedio laptop, ali ovaj način rada nije uređen ugovorom, aneksom niti internim aktom.

Takav model može dugo funkcionisati bez problema. Pitanja se najčešće otvaraju tek kada zaposleni odbije da se vrati u kancelariju, zatraži naknadu troškova, prijavi povredu tokom rada kod kuće ili ospori način na koji poslodavac prati njegov rad.

Da li je, onda, dovoljno da se poslodavac i zaposleni usmeno dogovore o radu od kuće?

Odgovor zavisi od sadržaja postojećeg ugovora, učestalosti rada van prostorija poslodavca i toga da li je reč o povremenoj pogodnosti ili ustaljenom modelu organizacije rada.

Kada rad od kuće postane redovan deo radnog odnosa, ne bi ga trebalo zasnivati samo na elektronskoj prepisci, usmenom odobrenju rukovodioca ili nepisanoj praksi. Prava i obaveze poslodavca i zaposlenog treba urediti unapred i uskladiti ih sa stvarnim načinom rada.

Kako Zakon o radu uređuje rad van prostorija poslodavca

Zakon o radu koristi pojam rada van prostorija poslodavca i navodi da on obuhvata rad na daljinu i rad od kuće.

Za takav rad zakon predviđa poseban sadržaj ugovora o radu. Pored opštih elemenata, ugovor treba da uredi trajanje radnog vremena prema normativima rada, način nadzora nad radom zaposlenog, sredstva za rad koja obezbeđuje poslodavac, korišćenje sopstvenih sredstava zaposlenog, naknadu troškova njihove upotrebe i naknadu drugih troškova rada.

Hibridni rad nije posebno definisan kao samostalan pravni institut. U poslovnoj praksi tim izrazom se najčešće označava model u kojem zaposleni deo vremena radi u prostorijama poslodavca, a deo iz svog doma ili sa druge odobrene lokacije.

To što zakon ne koristi izraz „hibridni rad” ne znači da je takav model nedopušten. Njegova pravna održivost zavisi od toga da li su mesto i način rada, raspored, oprema, troškovi, kontrola i druga relevantna pitanja pravilno uređeni.

Problem, dakle, nije u nazivu modela, već u pokušaju da se trajan način organizacije rada zasnuje na neformalnom dogovoru.

Povremeni rad od kuće i redovan hibridni model nisu isto

Nije svako povremeno obavljanje posla od kuće automatski trajna promena ugovorenih uslova rada.

Zaposlenom se, na primer, može izuzetno omogućiti da određenog dana radi od kuće zbog porodičnih okolnosti, vremenskih uslova ili drugog opravdanog razloga. Takva situacija nije isto što i unapred utvrđen režim prema kojem zaposleni svake nedelje dva ili tri dana radi van prostorija poslodavca.

Pri proceni da li određeni model treba formalnije urediti naročito su važni:

• učestalost i trajanje rada od kuće
• sadržaj postojećeg ugovora
• način na koji je definisano mesto rada
• postojanje stalnog ili unapred utvrđenog rasporeda
• korišćenje posebne opreme i nastanak dodatnih troškova
• način evidencije i kontrole rada

da li je rad od kuće predstavljen kao pravo zaposlenog ili kao mogućnost o kojoj odlučuje poslodavac.

Što je rad od kuće redovniji, dugotrajniji i organizaciono značajniji, to je manje opravdano oslanjanje na pojedinačna odobrenja rukovodioca.

Ugovoreno mesto rada nije isto što i dozvoljena lokacija rada

Jedno od najvažnijih pitanja jeste da li dom zaposlenog postaje ugovoreno mesto rada ili mu se samo dopušta da povremeno radi sa određene lokacije.

U prvom slučaju rad od kuće predstavlja deo ugovorenih uslova radnog odnosa. U drugom, poslovne prostorije poslodavca mogu ostati ugovoreno mesto rada, dok se zaposlenom, pod određenim uslovima, omogućava da deo poslova obavlja van njih.

Ta razlika utiče na:

• potrebu za zaključivanjem aneksa
• mogućnost promene rasporeda
• pravo poslodavca da zahteva dolazak u kancelariju
• uslove ukidanja rada od kuće
• određivanje dozvoljenih lokacija
• naknadu troškova

primenu pravila bezbednosti i zdravlja na radu.

Zbog toga nije dovoljno navesti samo da zaposleni „može raditi od kuće”. Potrebno je objasniti ko o tome odlučuje, u kom obimu se takav rad primenjuje i pod kojim uslovima može biti promenjen.

Da li je za hibridni rad potreban aneks ugovora

Kada se zaposleni već prilikom zasnivanja radnog odnosa angažuje za rad od kuće ili rad na daljinu, takav režim treba urediti ugovorom o radu.

Ako se hibridni rad uvodi naknadno, potreba za aneksom zavisi od toga da li se menjaju ugovoreni uslovi rada.

Aneks će, po pravilu, biti potreban kada se menja ugovoreno mesto rada ili drugi element ugovora. To može biti slučaj kada se dom zaposlenog utvrđuje kao jedno od redovnih mesta rada ili kada se uvodi trajni režim rada van prostorija poslodavca.

Kada postojeći ugovor već omogućava takvu organizaciju, treba posebno proceniti da li su za njeno sprovođenje dovoljni opšti akt i odgovarajuća odluka poslodavca.

Zbog toga se ne može unapred tvrditi ni da je aneks potreban u svakom slučaju ni da nikada nije potreban zato što zaposleni pristaje da radi od kuće. Odgovor zavisi od sadržaja konkretnog ugovora i stvarne prirode promene.

Šta treba urediti ugovorom, a šta internim aktom

Ugovorom ili aneksom prvenstveno treba urediti pitanja koja neposredno određuju položaj konkretnog zaposlenog, kao što su:

• ugovoreno mesto ili mesta rada
• odnos rada iz kancelarije i rada van prostorija poslodavca
• osnovni raspored rada
• sredstva za rad
• korišćenje privatne opreme
• naknada troškova
• način nadzora nad radom
• obaveza dolaska u prostorije poslodavca

uslovi promene ili prestanka hibridnog režima.

Opštim aktom poslodavca mogu se detaljnije urediti zajednička organizaciona, tehnička i bezbednosna pravila, na primer:

• postupak odobravanja rada od kuće
• način određivanja konkretnih dana
• periodi obavezne dostupnosti
• evidencija početka i završetka rada
• korišćenje službenih uređaja i aplikacija
• informaciona bezbednost
• prijavljivanje tehničkih problema
• čuvanje poslovne dokumentacije
• kontrola rada
• prijavljivanje povreda i bezbednosnih incidenata

vraćanje opreme.

Kompanije često koriste naziv „politika hibridnog rada”. Sam naziv dokumenta, međutim, ne određuje njegovu pravnu snagu.

Interna politika nije automatski isto što i pravilnik o radu ili drugi opšti akt donet u skladu sa zakonom. Ona takođe ne može jednostrano promeniti prava koja su zaposlenom već priznata ugovorom.

Zato treba proveriti šta dokument uređuje, ko ga donosi i da li je usklađen sa zakonom, opštim aktima i ugovorima zaposlenih.

Ko snosi troškove rada od kuće

Jedno od najčešće zanemarenih pitanja jeste ko plaća opremu, internet, električnu energiju i druge troškove povezane sa radom od kuće.

Ugovor za rad van prostorija poslodavca treba da odredi sredstva za rad koja poslodavac nabavlja, instalira i održava. Ako zaposleni koristi sopstvenu opremu ili druga sredstva, potrebno je urediti njihovu upotrebu i naknadu odgovarajućih troškova.

Nisu svi troškovi domaćinstva istovremeno troškovi rada.

Potrebno je razlikovati:

• sredstva bez kojih zaposleni ne može da obavlja posao
• troškove korišćenja sopstvene opreme
• dodatne troškove interneta, električne energije i komunikacije nastale zbog rada

opšte troškove domaćinstva koji bi postojali i bez rada od kuće.

Naknada može biti uređena kroz mesečni paušal, obračun prema broju dana rada od kuće, refundiranje dokumentovanih troškova ili kombinaciju više modela.

Odabrani način obračuna treba da bude dovoljno određen, objektivan i usklađen sa stvarnim troškovima i poreskim pravilima.

Problematična bi bila opšta odredba prema kojoj zaposleni snosi sve troškove rada od kuće, bez razmatranja koja sredstva i troškove poslodavac treba da obezbedi ili nadoknadi.

Preciznija odredba, na primer, može predvideti da poslodavac obezbeđuje službeni računar, softver i tehničku podršku, dok se zaposlenom za dodatne troškove interneta i električne energije isplaćuje unapred određen iznos prema broju dana rada od kuće.

Radno vreme i dostupnost zaposlenog

Rad od kuće ne znači da zaposleni mora biti dostupan u svakom trenutku.

Na zaposlene koji rade van prostorija poslodavca primenjuju se pravila o radnom vremenu, prekovremenom radu, dnevnom i nedeljnom odmoru i odsustvima.

Poslodavac zato treba jasno da odredi:

• početak i završetak radnog vremena
• periode obavezne dostupnosti
• način evidentiranja rada
• postupak za određivanje prekovremenog rada
• pravila za prisustvovanje sastancima

postupanje u slučaju prekida interneta ili kvara opreme.

Poseban rizik predstavlja neformalna kultura stalne dostupnosti.

Slanje poruka van radnog vremena ne mora samo po sebi značiti da je zaposleni radio prekovremeno. Međutim, kada se od njega očekuje da odmah odgovara, rešava zadatke ili redovno prati poslovne aplikacije, može se otvoriti pitanje stvarnog trajanja njegovog rada.

U Srbiji ne postoji posebno i sveobuhvatno uređeno pravo na isključenje po modelu pojedinih evropskih država. Zaštita zaposlenog ipak proizlazi iz pravila o ograničenom radnom vremenu i obaveznim odmorima.

Zato dokumentacija treba da odredi kada zaposleni mora biti dostupan, a kada nema obavezu da proverava poruke i poslovne sisteme.

Bezbednost i zdravlje pri radu od kuće

To što zaposleni radi u svom domu ne ukida obaveze poslodavca u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

Poslodavac treba da, u saradnji sa zaposlenim, utvrdi uslove za bezbedan i zdrav rad, sredstva za rad koja obezbeđuje, način organizovanja radnog procesa i preventivne mere.

Zaposleni treba da sarađuje sa poslodavcem, postupa prema dobijenim uputstvima i prijavi promene koje mogu uticati na bezbednost rada.

Preventivne mere mogu obuhvatiti:

• pravilan položaj tela i organizaciju radne površine
• bezbedno korišćenje električne i računarske opreme
• odgovarajuće osvetljenje
• redovne pauze
• sprečavanje saplitanja i drugih fizičkih rizika
• postupak prijavljivanja povrede

postupanje u slučaju kvara ili bezbednosnog incidenta.

Poslodavac može doneti pisani akt o proceni rizika za rad od kuće i rad na daljinu uz učešće zaposlenog. To ne znači da je procena uslova rada opciona, već da zakon ostavlja prostor u pogledu forme posebnog pisanog akta. Obaveza utvrđivanja uslova i preventivnih mera ostaje.

Istovremeno, rad od kuće ne daje poslodavcu neograničeno pravo ulaska i kontrole doma zaposlenog. Način provere uslova treba uskladiti sa privatnošću zaposlenog i prirodom konkretnog posla.

Da li je svaka povreda kod kuće povreda na radu

Nije svaka povreda koja se dogodi u domu zaposlenog automatski povreda na radu.

Prilikom ocene konkretnog događaja potrebno je razmotriti:

• da li se povreda dogodila tokom radnog vremena
• gde i pod kojim okolnostima je nastala
• koju je radnju zaposleni obavljao
• da li je ta radnja bila povezana sa radnim zadacima
• kada i na koji način je događaj prijavljen

koja dokumentacija i drugi dokazi postoje.

Povreda prilikom korišćenja službene opreme tokom obavljanja zadatka nije ista situacija kao povreda nastala tokom privatne aktivnosti koja nema vezu sa radom.

Zbog toga interna dokumentacija treba da sadrži jasan postupak prijavljivanja događaja, ali ne treba unapred određivati da se svaka povreda kod kuće smatra povredom na radu ili da nijedna takva povreda ne može imati taj karakter.

Kontrola rada i privatnost zaposlenog

Poslodavac ima pravo i legitiman interes da proverava izvršavanje radnih obaveza. To pravo nije neograničeno.

Evidentiranje prijavljivanja na poslovni sistem, praćenje realizacije zadataka ili kontrola korišćenja službenog računara mogu biti opravdani u zavisnosti od prirode posla.

Znatno ozbiljnije zadiranje u privatnost predstavljaju:

• neprekidno snimanje ekrana
• automatsko fotografisanje zaposlenog
• stalno aktiviranje kamere ili mikrofona
• praćenje svakog pokreta miša
• kontrola privatne komunikacije

nadzor članova domaćinstva ili prostora izvan radnog okruženja.

Pre uvođenja sistema nadzora poslodavac treba da utvrdi:

• jasnu i dopuštenu svrhu
• odgovarajući pravni osnov
• koje podatke prikuplja
• da li su svi podaci neophodni
• koliko dugo ih čuva
• ko može da im pristupi
• da li se cilj može postići manje invazivnim sredstvom

kako će zaposleni biti obavešten.

Saglasnost zaposlenog nije automatski najpouzdaniji pravni osnov za svaku obradu podataka, jer u radnom odnosu postoji neravnoteža između poslodavca i zaposlenog.

Poslodavac treba da kontroliše izvršenje radnih obaveza, a ne privatni život zaposlenog. Činjenica da se rad obavlja u domu dodatno povećava potrebu za srazmernošću i jasnim ograničenjima nadzora.

Zaštita poslovnih podataka i sajber bezbednost

Rad izvan kancelarije povećava rizik od neovlašćenog pristupa dokumentima, uređajima i poslovnim sistemima.

Pravila rada na daljinu zato treba da obuhvate:

• korišćenje službenih uređaja
• jake lozinke i višefaktorsku autentifikaciju
• bezbednu vezu sa poslovnim sistemima
• zabranu korišćenja nezaštićenih javnih mreža
• čuvanje papirne dokumentacije
• zabranu pristupa trećim licima
• prijavljivanje gubitka ili krađe uređaja
• postupanje u slučaju sajber incidenta
• vraćanje opreme i brisanje poslovnih podataka

zaštitu poslovne tajne.

Posebno treba urediti da li zaposleni sme da radi iz kafića, zajedničkog poslovnog prostora, vikendice ili druge države.

Dozvola za rad od kuće ne treba automatski da predstavlja dozvolu za rad sa bilo koje lokacije.

Rad iz druge države može otvoriti pitanja primene stranog radnog prava, poreskog statusa, socijalnog osiguranja, boravišnih i radnih dozvola, informacione bezbednosti i međunarodnog prenosa podataka. Zbog toga takav rad treba posebno odobriti i prethodno pravno analizirati.

Može li poslodavac ukinuti rad od kuće

Odgovor zavisi od toga kako je rad od kuće uveden i pravno formulisan.

Ako je dom zaposlenog ugovoren kao trajno ili redovno mesto rada, jednostrani nalog za povratak u kancelariju može predstavljati promenu ugovorenih uslova rada.

Ako je rad od kuće uređen kao vremenski ograničena ili opoziva mogućnost, uz jasno određene kriterijume i pravo poslodavca da menja raspored, prostor za organizacionu promenu može biti širi.

Dokumentacija zato treba da odgovori na sledeća pitanja:

• da li zaposleni ima pravo na tačno određen broj dana rada od kuće
• ko određuje konkretne dane
• koliko unapred se raspored saopštava
• u kojim situacijama poslodavac može zahtevati dolazak
• da li zaposleni može samostalno promeniti lokaciju rada
• iz kojih razloga se hibridni režim može ograničiti ili ukinuti

da li je za trajnu promenu potreban aneks.

Formulacija da zaposleni „može povremeno raditi od kuće” nije dovoljna ako se iz nje ne može zaključiti ko donosi odluku, koliko takav rad traje i pod kojim uslovima prestaje.

Jednak tretman zaposlenih

Poslodavac nije dužan da svakom zaposlenom omogući isti broj dana rada od kuće bez obzira na prirodu posla.

Određena radna mesta zahtevaju fizičko prisustvo, neposredan kontakt sa klijentima, pristup opremi ili rad sa dokumentacijom koja se ne može bezbedno koristiti van poslovnih prostorija.

Razlike između zaposlenih ipak treba da budu zasnovane na objektivnim i unapred razumljivim kriterijumima, kao što su:

• priroda poslova
• potreba prisustva na određenoj lokaciji
• bezbednosni zahtevi
• organizacija tima
• zaštita poverljivih podataka

tehničke mogućnosti.

Proizvoljno odobravanje rada od kuće pojedinim zaposlenima, bez jasnih kriterijuma, može povećati rizik od spora zbog nejednakog postupanja.

Najčešće greške poslodavaca

Oslanjanje na usmeni dogovor

Kasnije je teško dokazati šta je dogovoreno, koliko je režim trebalo da traje i ko je imao pravo da ga promeni.

Pogrešna procena potrebe za aneksom

Rizično je pretpostaviti i da je aneks uvek potreban i da nikada nije potreban. Odgovor zavisi od sadržaja postojećeg ugovora i stvarne promene uslova rada.

Neuređeni troškovi

Zaposleni i poslodavac mogu različito razumeti ko plaća opremu, internet, električnu energiju i održavanje.

Nepostojanje evidencije radnog vremena

Poslodavac otežano dokazuje trajanje rada, korišćenje odmora i postojanje prekovremenog rada.

Stalna dostupnost zaposlenog

Hibridni model se pretvara u produženje radnog dana bez jasne evidencije i odgovarajuće naknade.

Prekomeran elektronski nadzor

Kontrola produktivnosti može prerasti u nesrazmernu obradu podataka i povredu privatnosti zaposlenog.

Zanemarivanje bezbednosti na radu

Poslodavac nema utvrđene uslove, preventivne mere niti postupak prijavljivanja povreda.

Nejasan povratak u kancelariju

Nastaje spor da li je rad od kuće ugovoreno pravo, trajno mesto rada ili opoziva organizaciona mogućnost.

Kopiranje stranih politika

Dokument može sadržati institute koji ne postoje u pravu Srbije ili zanemariti obaveze domaćeg prava.

Rad iz inostranstva bez odobrenja

Poslodavac može biti izložen radnopravnim, poreskim, imigracionim i regulatornim rizicima.

Kontrolna lista za zakonito uvođenje hibridnog rada

Ugovori i interni akti

pregledati postojeće ugovore o radu

precizno odrediti mesto rada

proceniti da li su potrebni aneksi

doneti ili uskladiti odgovarajući opšti akt

utvrditi odnos ugovora, pravilnika i interne politike.

Organizacija rada

odrediti koji poslovi mogu da se obavljaju van prostorija poslodavca

utvrditi ko odobrava rad od kuće

definisati raspored i obavezu dolaska u kancelariju

odrediti dozvoljene lokacije rada

posebno urediti rad iz druge države.

Oprema i troškovi

utvrditi koja sredstva obezbeđuje poslodavac

urediti korišćenje privatne opreme

odrediti odgovornost za održavanje i vraćanje opreme

utvrditi način naknade troškova.

Radno vreme i kontrola

organizovati evidenciju radnog vremena

definisati periode obavezne dostupnosti

urediti prekovremeni rad

proveriti zakonitost i srazmernost nadzora

utvrditi način izveštavanja i komunikacije.

Bezbednost i zaštita podataka

utvrditi preventivne mere bezbednosti i zdravlja na radu

propisati postupak prijavljivanja povreda

urediti zaštitu poslovnih i ličnih podataka

propisati postupanje u slučaju tehničkog ili bezbednosnog incidenta

obučiti zaposlene i rukovodioce.

Zaključak

Suštinski pravni problem hibridnog rada nije u tome što Zakon o radu ne koristi upravo taj izraz. Problem nastaje kada poslodavac trajan i organizaciono značajan model rada pokušava da zasnuje na povremenom i neformalnom dogovoru.

Rad od kuće i hibridni rad mogu biti zakoniti i funkcionalni samo kada je jasno:

• gde zaposleni radi
• ko određuje raspored
• ko obezbeđuje opremu
• kako se nadoknađuju troškovi
• kako se evidentira radno vreme
• na koji način se kontroliše izvršenje poslova
• koje mere bezbednosti se primenjuju

kada i pod kojim uslovima zaposleni može biti vraćen u kancelariju.

Univerzalni obrazac nije dovoljan. Dokumentacija mora biti prilagođena sadržaju postojećih ugovora, prirodi poslova, tehnologiji, načinu rukovođenja i stvarnoj organizaciji konkretnog poslodavca.

Više o ugovorima o radu, internim aktima, evidencijama, bezbednosti na radu i drugim obavezama kompanija pročitajte u vodiču Radno pravo za poslodavce u Srbiji: šta svaka kompanija mora da uredi.

JP Law može pregledati postojeće ugovore i praksu poslodavca, utvrditi da li je potreban aneks i pripremiti ugovore, pravilnike i drugu dokumentaciju usklađenu sa stvarnim modelom rada od kuće i hibridnog rada.

Često postavljana pitanja

Da li rad od kuće mora biti naveden u ugovoru o radu?

Kada je rad od kuće ugovoreni i redovan način obavljanja poslova van prostorija poslodavca, potrebno ga je urediti ugovorom. Kod povremene fleksibilnosti odgovor zavisi od postojećeg ugovora i konkretnog načina rada.

Da li je za hibridni rad potreban aneks ugovora?

Aneks je potreban kada se menjaju ugovoreni uslovi rada, naročito mesto rada ili drugi elementi ugovora. Ako postojeći ugovor već omogućava takvu organizaciju, treba proceniti da li su dovoljni opšti akt i odluka poslodavca.

Ko plaća internet i električnu energiju?

Način naknade treba unapred urediti. Potrebno je razlikovati dodatne troškove nastale zbog rada od opštih troškova domaćinstva. Naknada može biti paušalna, obračunata prema broju dana rada od kuće ili uređena drugim objektivnim modelom.

Može li poslodavac pratiti aktivnosti zaposlenog na računaru?

Može sprovoditi opravdanu i srazmernu kontrolu izvršenja radnih obaveza. Zaposleni treba da bude obavešten o vrsti, svrsi i obimu nadzora, a prikupljanje podataka ne sme biti šire nego što je neophodno.

Da li je povreda kod kuće povreda na radu?

Ne automatski. Potrebno je utvrditi da li je povreda nastala tokom rada i u vezi sa obavljanjem radnih zadataka, uz razmatranje vremena, mesta, okolnosti i dostupnih dokaza.

Može li poslodavac zahtevati povratak zaposlenog u kancelariju?

Može u meri u kojoj to dopuštaju ugovor, aneks, opšti akt i način na koji je hibridni režim uveden. Ako je dom zaposlenog ugovoren kao redovno mesto rada, za trajnu promenu može biti potreban aneks.

Može li zaposleni raditi sa bilo koje lokacije ili iz druge države?

Ne bez ograničenja. Poslodavac može odrediti dozvoljene lokacije radi zaštite podataka, bezbednosti i organizacije poslovanja. Rad iz druge države zahteva posebnu pravnu procenu i prethodno odobrenje.

Može li interna politika zameniti aneks ugovora?

Ne kada se njome menjaju prava ili uslovi koji su već ugovoreni. Internim aktom mogu se detaljnije urediti zajednička pravila, ali on ne može samostalno izmeniti sadržaj ugovora o radu.

Kako urediti odnose između partnera u biznisu

Većina poslovnih partnera prvo dogovori procente vlasništva. Znatno manji broj dogovori šta ti procenti znače kada jedan partner radi više, drugi ulaže dodatni novac, a nijedan ne želi da popusti pri donošenju važne odluke.

Na početku zajedničkog poslovanja obično postoji poverenje. Partneri su prijatelji, rođaci, kolege ili dugogodišnji saradnici. Imaju poslovnu ideju, početni plan i očekivanje da će probleme rešavati dogovorom.

Ozbiljne nesuglasice najčešće se ne pojavljuju dok je posao mali. Nastaju kada poslovanje počne da raste, kada je potrebno dodatno ulaganje, kada doprinosi više nisu jednaki, kada jedan partner želi isplatu dobiti, a drugi dalji razvoj firme ili kada neko odluči da napusti posao.

Spor tada ne nastaje nužno zato što je neko od početka imao lošu nameru. Često nastaje zato što odnosi između partnera u biznisu nisu dovoljno precizno uređeni dok su odnosi još bili dobri.

Dobar ugovor ne može sprečiti svako neslaganje. Može, međutim, sprečiti da ono preraste u blokadu poslovanja, pad vrednosti firme ili dugotrajan spor.

Zašto usmeni dogovor između partnera nije dovoljan

Partneri se često dogovore ko ima 50, 60 ili 70 odsto firme, ali ne razjasne šta vlasnički procenat zaista podrazumeva.

Sam procenat udela ne daje odgovor na pitanja ko vodi svakodnevno poslovanje, koje odluke partner može doneti samostalno, koliko je svaki partner dužan da radi, kako se određuju naknade, šta se događa kada je potrebno dodatno ulaganje i na koji način partner može da napusti firmu.

Neformalni dogovor može funkcionisati dok partneri imaju iste interese. Kada se njihovi interesi raziđu, svako se često seća dogovora na način koji odgovara njegovoj trenutnoj poziciji.

Ugovor između poslovnih partnera zato nije zamena za poverenje. Njegova svrha je da zajednička očekivanja pretvori u jasna i dokaziva pravila.

Osnivački akt i ugovor članova nisu isti dokument

Kod osnivanja društva sa ograničenom odgovornošću posebno je važno razlikovati osnivački akt od ugovora članova društva.

Šta se uređuje osnivačkim aktom

Osnivački akt je osnovni korporativni dokument privrednog društva. Njime se uređuju članovi društva, njihovi ulozi i udeli, osnovni kapital, upravljanje i druga pitanja značajna za organizaciju i rad društva.

Njime se mogu detaljnije urediti i način glasanja, potrebne većine, prenos udela, pravo preče kupovine, saglasnost za prenos udela i nadležnosti organa društva.

Pravila koja treba da proizvode dejstvo unutar društva moraju biti usklađena sa osnivačkim aktom, odlukama organa društva i prinudnim propisima.

Čemu služi ugovor članova društva

Prema Zakonu o privrednim društvima, član društva može u pisanoj formi zaključiti ugovor sa jednim ili više članova istog društva i njime urediti pitanja značajna za njihove međusobne odnose u vezi sa društvom.

Kod društva sa ograničenom odgovornošću ovaj dokument naziva se ugovor članova.

Ugovor članova proizvodi dejstvo između članova koji su ga zaključili. Zbog toga pravilo uneto samo u taj ugovor ne menja automatski osnivački akt niti nužno proizvodi željeno korporativno dejstvo prema društvu, njegovim organima ili drugim licima.

Ugovor članova može detaljnije urediti:

• podelu poslova između partnera
• obaveze njihovog ličnog angažovanja
• dodatno finansiranje
• raspodelu dobiti
• način glasanja o važnim pitanjima
• poverljivost
• izlazak partnera
• određivanje vrednosti udela
• rešavanje poslovne blokade

Osnivački akt i ugovor članova zato ne treba posmatrati kao alternativne dokumente. Oni moraju biti međusobno usklađeni.

U zavisnosti od poslovnog modela, mogu biti potrebni i ugovor o radu ili drugom angažovanju partnera, ugovor sa direktorom, ugovor o zajmu, ugovor o intelektualnoj svojini, ugovor o poverljivosti ili ugovor sa investitorom.

Zašto vlasničke procente ne treba deliti automatski

Pitanje ko dobija koliko procenata firme ne treba rešavati samo prema tome ko je prvi predložio ideju ili ko je sa kim u boljim odnosima.

Potrebno je razmotriti:

• ko ulaže novac
• ko unosi opremu ili drugu imovinu
• ko obezbeđuje klijente i kontakte
• ko unosi znanje, softver, žig ili drugu intelektualnu svojinu
• ko će biti svakodnevno angažovan
• ko preuzima najveći poslovni rizik
• šta se događa ako neko ubrzo napusti projekat

Jednaki udeli mogu biti opravdani kada su doprinosi, rizici i buduće obaveze zaista jednaki. Ipak, odnos 50 prema 50 nije sam po sebi najpravičnije rešenje.

Takva struktura može dovesti do ozbiljne blokade ako svaki partner ima jednaku glasačku snagu, a ne postoji unapred definisan način rešavanja neslaganja.

Vlasništvo, upravljanje i rad nisu isto

Partner može istovremeno biti član društva, direktor i zaposleni, ali njegov pravni položaj po svakom od tih osnova nije isti.

Zato treba precizno odrediti:

• ko vodi svakodnevne poslove
• ko je direktor
• ko zastupa društvo
• ko odobrava plaćanja
• ko zapošljava i otpušta
• ko vodi prodaju, finansije, razvoj ili odnose sa klijentima
• koje odluke svako može doneti samostalno
• za koje odluke je potrebna saglasnost drugih partnera

Nije dovoljno napisati da će partneri „zajednički voditi posao“. Potrebno je odrediti ko je odgovoran za konkretne oblasti i šta se događa kada preuzete obaveze ne izvršava.

Partneri sa jednakim vlasničkim udelima ne moraju primati jednake mesečne naknade ako njihov stvarni rad i odgovornost nisu jednaki.

Kako urediti donošenje odluka

Redovne operativne odluke ne treba donositi na isti način kao odluke o velikom zaduživanju, ulasku investitora ili prodaji firme.

Partneri mogu predvideti da se pojedine odluke donose samostalno, običnom većinom, kvalifikovanom većinom ili jednoglasno.

Poseban režim najčešće ima smisla za odluke o:

• značajnom zaduživanju
• prodaji važne imovine
• promeni delatnosti
• prijemu novog člana
• ulasku investitora
• promeni osnovnog kapitala
• raspodeli dobiti
• prodaji firme
• prestanku poslovanja

Preveliki broj odluka koje zahtevaju jednoglasnost može potpuno blokirati poslovanje. Sa druge strane, ako većinski partner može samostalno odlučivati o skoro svemu, manjinski član može ostati bez stvarnog uticaja na najvažnija pitanja.

Cilj je pronaći ravnotežu između efikasnog upravljanja i zaštite svih partnera.

Kako sprečiti poslovnu blokadu

Poslovna blokada nastaje kada partneri ne mogu da donesu odluku bez koje društvo ne može normalno da nastavi poslovanje.

Najčešće se pojavljuje u društvima sa dva partnera koji imaju jednake udele ili kada je za veliki broj odluka potrebna jednoglasnost.

Ugovor može predvideti postupak koji se aktivira kada neslaganje traje duže od određenog roka. On može obuhvatiti:

• novi krug pregovora
• sastanak uz prisustvo neutralnog savetnika
• medijaciju
• upućivanje stručnog pitanja nezavisnom licu
• ponudu jednog partnera da otkupi udeo drugog
• prodaju udela ili celog društva
• kontrolisani prestanak poslovanja kao krajnju mogućnost

U međunarodnoj korporativnoj praksi koriste se i modeli poznati kao Russian roulette ili Texas shoot-out klauzule. To nisu posebni instituti imenovani domaćim zakonom, već ugovorni mehanizmi koji se moraju prilagoditi pravu Srbije i konkretnom odnosu.

Oni nisu pogodni za svaki biznis. Ako je jedan partner finansijski znatno snažniji, mogućnost da brzo obezbedi novac za otkup može ga staviti u povoljniji položaj.

Kako urediti dodatna ulaganja

Početni kapital često nije dovoljan za razvoj poslovanja.

Partneri zato treba unapred da odrede:

• da li imaju obavezu da dodatno finansiraju društvo
• koliko svaki partner treba da uloži
• šta se događa ako jedan partner nema ili ne želi da uloži novac
• da li dodatno ulaganje menja vlasničke procente
• da li se sredstva daju kao zajam
• kada i pod kojim uslovima se zajam vraća

Nije isto da li član povećava svoj ulog, vrši dodatnu uplatu ili društvu daje zajam.

Zajam člana društvu stvara dužnički odnos i sam po sebi ne povećava vlasnički procenat zajmodavca. Promena vlasničke strukture zbog dodatnog finansiranja takođe ne nastupa automatski, već zahteva unapred dogovoren i pravno pravilno sproveden mehanizam.

Zato treba jasno utvrditi da li dodatni novac predstavlja vlasničko ulaganje ili obavezu društva da taj iznos vrati.

Plata, naknada i raspodela dobiti nisu isto

Potrebno je razlikovati:

• naknadu za svakodnevni rad
• naknadu direktoru
• učešće u dobiti
• povraćaj zajma
• naknadu za korišćenje opreme ili intelektualne svojine

Partneri sa jednakim vlasničkim udelima ne moraju imati jednake mesečne naknade ako ne rade isto ili nisu podjednako angažovani.

Istovremeno, veća naknada za rad ne znači automatski i veći vlasnički udeo.

Dobit se ne raspodeljuje čim društvo ostvari prihod. Pre odluke o raspodeli potrebno je razmotriti rezultate poslovanja, postojeće obaveze, zakonska ograničenja i potrebu da se sredstva zadrže radi daljeg razvoja.

Partneri zato treba unapred da utvrde ko odlučuje o raspodeli dobiti, pod kojim uslovima se ona isplaćuje i koliko sredstava ostaje u poslovanju.

Kome pripadaju brend, softver, baze klijenata i druga poslovna imovina

Kod mnogih firmi najveća vrednost nije u osnovnom kapitalu, već u:

• brendu i žigu
• domenu i internet stranici
• softveru i izvornom kodu
• bazama klijenata
• dizajnu i autorskim sadržajima
• poslovnim procedurama
• nalozima na digitalnim platformama
• poslovnom znanju i iskustvu

Poseban rizik postoji kada je ključna imovina formalno registrovana na jednog partnera, iako ju je razvijalo ili koristi društvo.

Ako je domen registrovan na privatno ime partnera, a prava na softver i izvorni kod nikada nisu preneta društvu, njegov izlazak može ugroziti nastavak poslovanja.

Zato treba utvrditi šta pripada partneru, šta se društvu samo ustupa na korišćenje, a šta treba formalno preneti na društvo.

Zabrana konkurencije i poverljive informacije

Potrebno je razlikovati zakonske obaveze lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu, ugovornu zabranu konkurencije između partnera i zabranu konkurencije u okviru radnog odnosa.

Ti režimi nisu identični i ne treba ih objediniti jednom opštom odredbom.

Ugovor između partnera može detaljnije urediti:

• čuvanje poslovnih tajni
• korišćenje baze klijenata
• preuzimanje zaposlenih
• kontaktiranje postojećih klijenata nakon izlaska
• pokretanje konkurentskog posla
• trajanje obaveza nakon prestanka partnerstva

Zabrana konkurencije treba da bude razumna i precizna. Potrebno je odrediti koje poslove obuhvata, gde važi, koliko traje i koji se legitimni poslovni interes njome štiti.

Cilj ne treba da bude potpuno onemogućavanje bivšeg partnera da radi, već zaštita konkretnih interesa društva.

Šta kada partner prestane da doprinosi poslovanju

Član društva ne gubi automatski svoj udeo samo zato što je prestao da radi.

Ugovor treba da predvidi šta se događa kada partner prestane aktivno da radi, ne izvršava obaveze, blokira odluke, koristi imovinu društva u ličnom interesu, preuzima klijente, pokrene konkurentski posao, izgubi potrebnu licencu, postane dugotrajno nesposoban za rad ili umre.

U međunarodnoj investicionoj praksi često se koriste pojmovi good leaver i bad leaver.

Prvi označava partnera koji odlazi iz opravdanih ili unapred prihvaćenih razloga. Drugi se odnosi na partnera čiji je izlazak povezan sa teškom povredom obaveza, prevarom ili konkurentskim delovanjem.

To nisu posebni zakonski instituti srpskog prava, već ugovorne kategorije čija primena zavisi od precizno određenih razloga, postupka izlaska i načina obračuna cene.

Eventualno umanjenje cene udela ne može se zasnivati samo na proizvoljnoj proceni drugih partnera. Takva odredba mora biti pažljivo formulisana i usklađena sa relevantnim pravilima kompanijskog i obligacionog prava.

Kako urediti izlazak partnera iz firme

Dogovor o ulasku u posao nije potpun ako ne postoji dogovor o izlasku.

Potrebno je urediti:

• može li partner slobodno prodati udeo
• ko ima pravo preče kupovine
• da li je potrebna saglasnost društva
• kome se udeo ne može prodati
• kako se utvrđuje cena
• u kom roku se cena plaća
• da li je moguća isplata na rate
• šta se događa u slučaju smrti člana
• kako se postupa kada postoji ponuda za kupovinu celog društva

Prenos udela treba analizirati prema važećim zakonskim pravilima i osnivačkom aktu konkretnog društva, naročito u pogledu prava preče kupovine, potrebne saglasnosti i postupka ponude udela. Kada udeo kupuje novi partner ili investitor, važan korak predstavlja i due diligence kompanije ili udela.

U međunarodnoj poslovnoj praksi često se ugovaraju i tag-along i drag-along prava.

Tag-along štiti manjinskog člana tako što mu omogućava da se priključi prodaji većinskog člana i proda svoj udeo istom kupcu pod odgovarajućim uslovima.

Drag-along omogućava većinskom članu da, pod unapred određenim uslovima, zahteva da i manjinski član učestvuje u prodaji društva.

Nije dovoljno samo navesti ove mehanizme po imenu. Potrebno je urediti cenu, rokove, obaveštavanje, obaveze prema kupcu i odgovornost partnera za izjave i garancije date u postupku prodaje.

Kako se određuje vrednost udela

Formulacija da partner ima pravo na „tržišnu vrednost udela“ često nije dovoljno precizna.

Potrebno je odrediti:

• ko procenjuje vrednost
• po kojoj metodologiji
• na koji datum
• na osnovu kojih finansijskih podataka
• kako se uzimaju u obzir dugovi
• da li se vrednuju brend, klijenti i intelektualna svojina
• ko plaća procenu
• šta se događa ako postoji spor oko nalaza procenitelja

Vrednost se može određivati prema ugovorenoj formuli, proceni nezavisnog stručnjaka, knjigovodstvenoj vrednosti, prihodima, dobiti ili kombinaciji više metoda.

Knjigovodstvena vrednost može biti neadekvatna kod firme čija se glavna vrednost nalazi u brendu, tehnologiji ili ugovorima sa klijentima. Sa druge strane, procena zasnovana na budućoj dobiti može zavisiti od neizvesnih pretpostavki.

Metod procene zato treba prilagoditi konkretnom poslovnom modelu.

Odgovornost člana i direktora nije ista

Član društva sa ograničenom odgovornošću načelno ne odgovara za obaveze društva samo zato što poseduje udeo.

To ne znači da je zaštićen od odgovornosti za sopstveno protivpravno postupanje ili povredu obaveza koje ima kao direktor, zastupnik ili lice sa posebnim dužnostima prema društvu.

Treba razlikovati odgovornost člana, odgovornost direktora, sukob interesa, poslove sa povezanim licima, korišćenje imovine društva, prisvajanje poslovnih prilika i zloupotrebu pravne ličnosti društva.

Ograničena odgovornost nije dozvola da se imovina društva koristi kao lična imovina.

Ugovor između partnera ne može isključiti primenu prinudnih zakonskih pravila, ali može preciznije urediti unutrašnje obaveze, način odobravanja pojedinih poslova i posledice povrede dogovorenih pravila.

Sud, medijacija ili arbitraža

Nije svaki spor potrebno odmah izneti pred sud.

Ugovor može predvideti više uzastopnih koraka:

• neposredne pregovore partnera
• obavezan sastanak u određenom roku
• uključivanje neutralnog savetnika
• medijaciju
• stručno utvrđivanje vrednosti ili drugog spornog pitanja
• arbitražu ili sudski postupak

Arbitraža može biti pogodna kada su partnerima važni poverljivost, izbor arbitra sa posebnim stručnim znanjem ili postojanje međunarodnog elementa. Osnovna pravila o ugovaranju i sprovođenju arbitraže uređena su Zakonom o arbitraži.

Ipak, arbitraža nije automatski najbolje rešenje. Može biti skupa kod sporova manje vrednosti, dok su mogućnosti osporavanja arbitražne odluke ograničenije nego kod redovnog sudskog postupka.

Izbor treba prilagoditi vrednosti spora, broju partnera, vrsti poslovanja, potrebi za poverljivošću i mogućnosti izvršenja odluke.

Najčešće greške poslovnih partnera

U praksi se najčešće ponavljaju sledeće greške:

• važni dogovori ostaju usmeni
• uređuju se samo vlasnički procenti
• bira se odnos 50 prema 50 bez mehanizma protiv blokade
• vlasništvo se poistovećuje sa radnim angažovanjem
• nije određeno ko donosi koje odluke
• dodatna ulaganja ostaju neuređena
• nije jasno kome pripada intelektualna svojina
• ne postoji politika raspodele dobiti
• nije predviđen izlazak partnera
• nije definisan način procene udela
• ugovor članova nije usklađen sa osnivačkim aktom
• ne uređuju se smrt, bolest ili dugotrajna sprečenost partnera
• koristi se generički ugovor bez prilagođavanja konkretnom poslovanju

Najveća greška je uverenje da o mogućem sukobu ne treba razgovarati dok su odnosi dobri.

Upravo tada je najlakše postići pravičan dogovor.

Kontrolna pitanja za poslovne partnere

Pre pokretanja ili nastavka zajedničkog poslovanja partneri treba da odgovore na sledeća pitanja:

Ko ima koji vlasnički udeo i zbog čega?

Šta svaki partner ulaže i koliko je dužan da bude angažovan?

Ko vodi svakodnevno poslovanje?

Koje odluke svako može doneti samostalno?

Koje odluke zahtevaju saglasnost svih partnera?

Kako se obezbeđuje dodatno finansiranje?

Kako se određuju naknade i raspodeljuje dobit?

Kome pripadaju brend, softver i baza klijenata?

Kako se rešava poslovna blokada?

Kako partner može napustiti firmu?

Kako se određuje vrednost njegovog udela?

Šta se događa u slučaju smrti ili trajne nesposobnosti partnera?

Ako partneri nemaju jasne odgovore na ova pitanja, njihov odnos verovatno nije dovoljno uređen.

Kada je pravo vreme za ugovor između partnera

Najbolje vreme je pre osnivanja društva ili pre prvog ozbiljnog ulaganja.

Ipak, odnosi se mogu urediti i kasnije, naročito:

• pre ulaska investitora
• pre prijema novog člana
• pre značajnog zaduživanja
• pre većeg rasta poslovanja
• pre promene vlasničke ili upravljačke strukture
• kada su se obaveze partnera promenile
• kada su se pojavila prva ozbiljna neslaganja

Ugovor članova nije dokument koji treba jednom potpisati i trajno odložiti.

Kako se menjaju vrednost firme, broj zaposlenih, izvori finansiranja i uloge partnera, potrebno je proveravati da li postojeća pravila i dalje odgovaraju stvarnom poslovnom odnosu.

Zaključak

Partneri mogu godinama uspešno voditi posao i većinu odluka donositi dogovorom. Ipak, pravna dokumentacija se ne priprema samo za period u kojem svi misle isto.

Priprema se za trenutak kada jedan partner želi dodatno ulaganje, drugi isplatu dobiti, treći izlazak iz firme, a nijedan ne smatra da treba da popusti.

Kvalitetno uređeni odnosi između partnera u biznisu mogu smanjiti rizik od spora, ubrzati donošenje odluka, zaštititi vrednost firme i omogućiti kontrolisan izlazak partnera.

Ugovor nije znak da poverenja nema. On je način da se poverenje ne oslanja samo na sećanje, dobru volju i pretpostavku da će okolnosti zauvek ostati iste.

Konkretno rešenje zavisi od pravne forme društva, sadržine osnivačkog akta, vlasničke strukture, načina finansiranja, poreskih posledica i poslovnih ciljeva partnera.

Česta pitanja

Da li je potreban ugovor između partnera ako postoji osnivački akt?

Nije uvek obavezan, ali je često veoma koristan. Osnivački akt uređuje osnovna korporativna pitanja, dok ugovor članova može detaljnije regulisati radne obaveze, finansiranje, izlazak, vrednovanje udela i rešavanje blokade.

Da li partneri mogu imati jednake vlasničke udele?

Mogu, ali odnos 50 prema 50 zahteva pažljivo uređen način donošenja odluka i rešavanja situacije u kojoj partneri ne mogu da postignu saglasnost.

Može li jedan partner prodati svoj udeo bez saglasnosti drugog?

Odgovor zavisi od važećih zakonskih pravila, osnivačkog akta i postojećih ugovora. Posebno treba proveriti pravo preče kupovine, potrebu za saglasnošću i ugovoreni postupak prenosa.

Šta se događa ako jedan partner više ne radi u firmi?

Prestanak rada ne znači automatski i prestanak vlasništva. Posledice zavise od ugovorenih obaveza, položaja partnera i postojanja osnova za prenos, istupanje ili drugo zakonom dozvoljeno rešenje.

Kako se određuje cena udela partnera koji izlazi?

Cena može biti utvrđena ugovorenom formulom ili procenom nezavisnog stručnjaka. Potrebno je odrediti metod, datum procene, relevantne finansijske podatke i postupak u slučaju neslaganja.

Da li je arbitraža bolja od suda?

Ne u svakom slučaju. Može ponuditi poverljivost i izbor stručnog arbitra, ali može biti skuplja i pruža ograničenije mogućnosti osporavanja odluke.

Pravna podrška pri uređivanju odnosa između partnera

Ako osnivački akt određuje vlasničke procente, ali ne daje jasan odgovor na to ko odlučuje, ko dodatno ulaže, kako se raspodeljuje dobit i na koji način partner izlazi iz firme, poslovni odnos verovatno nije dovoljno uređen.

JP Law pruža pravnu podršku osnivačima, članovima društava i investitorima kroz:

• analizu postojećih odnosa i dokumentacije
• izradu i izmenu osnivačkog akta
• pripremu ugovora članova
• uređivanje vlasničkih i upravljačkih prava
• definisanje dodatnog finansiranja
• izradu mehanizama prenosa i otkupa udela
• pravno uređivanje izlaska partnera
• podršku u pregovorima i rešavanju postojećih nesuglasica

Najbolje vreme da se odnosi između partnera urede jeste pre nego što različita očekivanja prerastu u poslovni i pravni problem.

Kako pravno zaštititi brend pre izlaska na tržište

Naziv je izabran. Logo je završen. Domen je registrovan, ambalaža poslata u štampu, a marketinška kampanja spremna za objavljivanje.

Tada kompanija otkriva da drugi učesnik na tržištu već koristi sličan naziv ili poseduje ranije registrovan žig za istu ili sličnu vrstu proizvoda.

Ono što je izgledalo kao završna faza lansiranja može se pretvoriti u promenu naziva, povlačenje ambalaže, dodatne troškove, gubitak domena ili pravni spor.

Kako pravno zaštititi brend pre nego što se u njegovo lansiranje ulože ozbiljan novac, vreme i reputacija?

Prvi važan odgovor glasi: brend se ne štiti jednim postupkom.

Brend nije poseban pravni institut, već skup različitih elemenata. Naziv se može štititi žigom, originalni logo autorskim pravom i žigom, izgled proizvoda industrijskim dizajnom, a poverljivi poslovni podaci ugovorima i pravilima o zaštiti poslovne tajne.

Zbog toga pravna zaštita brenda počinje pre javnog predstavljanja, a ne tek kada dođe do kopiranja ili spora.

Šta pravna zaštita brenda zaista obuhvata

U poslovnom smislu, brend može obuhvatiti:

• naziv kompanije, proizvoda ili usluge
• logotip i druge grafičke oznake
• slogan
• karakteristične vizuelne elemente
• izgled proizvoda ili ambalaže
• internet domen
• fotografije, tekstove, video sadržaje i ilustracije
• aplikacije i druge digitalne sadržaje
• recepture, tehničku dokumentaciju i interne procedure
• baze klijenata i druge poverljive informacije
• reputaciju izgrađenu na tržištu

Ovi elementi ne uživaju istu vrstu zaštite.

Naziv ili logo mogu biti zaštićeni žigom ako ispunjavaju propisane uslove. Originalno grafičko rešenje može uživati autorskopravnu zaštitu. Izgled proizvoda ili ambalaže može se, u odgovarajućim okolnostima, štititi kao industrijski dizajn. Poverljive komercijalne i tehničke informacije mogu predstavljati poslovnu tajnu.

Ozbiljna zaštita zato najčešće podrazumeva kombinovanje više pravnih mehanizama iz oblasti prava intelektualne svojine.

Zašto registracija firme nije isto što i zaštita brenda

Jedna od najčešćih zabluda jeste da registracija privrednog društva ili preduzetnika automatski daje isključivo pravo na naziv koji je upisan u Agenciji za privredne registre.

Registracijom u APR-u upisuje se poslovno ime privrednog subjekta. Registar privrednih subjekata predstavlja centralnu elektronsku bazu u kojoj se registruju privredna društva, preduzetnici i drugi oblici organizovanja.

Međutim, upis poslovnog imena nije isto što i registracija žiga.

Poslovno ime identifikuje određeni privredni subjekt. Žig štiti znak kojim se roba ili usluge jednog učesnika na tržištu razlikuju od robe ili usluga drugih lica.

Zbog toga naziv može biti prihvatljiv za registraciju firme, a da istovremeno:

• bude sličan ranijem žigu
• stvara rizik od zabune sa konkurentskim proizvodom
• ne ispunjava uslove za registraciju kao žig
• povređuje drugo ranije pravo

Zaštita naziva firme zato se ne završava proverom u APR-u.

Isto važi i za domen. Slobodan i registrovan domen ne znači da je njegov naziv slobodan za korišćenje kao brend niti da registrant poseduje pravo na žig. Domen prvenstveno predstavlja internet adresu, a koristi se u skladu sa pravilima registracije i važećim pravom. Poslovno ime, žig i domen moraju se proveravati zasebno, ali planirati zajedno.

Provera naziva pre konačne odluke

Pravna zaštita brenda počinje pre izrade konačnog logotipa, ambalaže i reklamne kampanje.

Najpre treba napraviti uži izbor mogućih naziva, a zatim za svaki od njih proveriti:

• registre privrednih subjekata
• domaće prijavljene i registrovane žigove
• međunarodne žigove koji proizvode dejstvo u Srbiji
• slične nazive na tržištu
• internet domene
• naloge na društvenim mrežama
• rezultate internet pretrage
• oznake koje se koriste u povezanim delatnostima

Nije dovoljno proveriti samo da li postoji potpuno identičan naziv.

Pri proceni rizika mogu biti važne:

• vizuelna sličnost oznaka
• sličnost u izgovoru
• značenje reči
• dominantni delovi logotipa
• sličnost robe i usluga
• način na koji prosečan potrošač doživljava oznake

Razlika u jednom slovu, nastavku ili grafičkom prikazu ne znači nužno da između dve oznake ne postoji pravno relevantna sličnost.

Google pretraga može otkriti očigledne prepreke, ali nije zamena za stručnu pretragu registara žigova i procenu rizika od zabune.

Registracija žiga kao centralni oblik zaštite

Žigom se štiti znak koji služi razlikovanju robe ili usluga jednog učesnika na tržištu od robe ili usluga drugih lica.

U zavisnosti od ispunjenosti zakonskih uslova, predmet zaštite mogu biti:

• reči i nazivi
• lična imena
• slogani
• slova i brojevi
• crteži i logotipi
• kombinacije reči i grafičkih elemenata
• oblici proizvoda ili pakovanja
• druge oznake podobne za razlikovanje na tržištu

Pravo na žig u Srbiji stiče se u odgovarajućem postupku, a više o proveri znaka, izboru klasa i samom postupku možete pročitati u vodiču o registraciji žiga u Srbiji. Samo podnošenje prijave ne znači da je žig već registrovan. Ipak, datum prijave može biti presudan za utvrđivanje prvenstva.

To ne znači da ranija prijava automatski rešava svaki budući spor. Na pravni položaj mogu uticati i raniji žigovi, druga ranije stečena prava, priroda oznake, savesnost učesnika i okolnosti konkretnog slučaja.

Zato prijavu treba razmotriti nakon ozbiljne pravne provere, a pre javnog lansiranja i većeg ulaganja u marketing.

Izbor robe i usluga

Žig se ne registruje apstraktno za svaku moguću delatnost. Zaštita se vezuje za robu i usluge navedene u prijavi.

Zbog toga je izbor odgovarajućih klasa jedan od najvažnijih koraka u postupku.

Pre prijave treba sagledati:

• koje proizvode kompanija trenutno prodaje
• koje usluge pruža
• koje proizvode ili usluge realno planira
• da li će se brend koristiti za aplikaciju ili internet platformu
• da li će se licencirati ili franšizirati
• na kojim tržištima će poslovati

Pogrešan izbor može dovesti do toga da žig bude registrovan, ali da ne obuhvati ključni deo poslovnog modela.

Cilj nije prijaviti što veći broj klasa bez opravdanja, već precizno obuhvatiti postojeće i realno planirano poslovanje.

Teritorija zaštite

Žig registrovan u Srbiji ne pruža automatsku zaštitu u drugim državama.

Ako kompanija planira izlazak na inostrana tržišta, treba blagovremeno razmotriti nacionalne, regionalne ili međunarodne mogućnosti zaštite.

Teritorije ne treba birati nasumično. Strategija zaštite treba da prati:

• plan prodaje
• distributivne kanale
• buduća tržišta
• proizvodnju
• licenciranje
• mogućnost širenja poslovanja

Preuska zaštita može ostaviti važna tržišta otvorenim za druge učesnike, dok preširoka strategija može stvarati nepotrebne troškove.

Da li treba zaštititi naziv, logo ili oba

Ne postoji univerzalan odgovor.

Zaštita naziva

Verbalni žig štiti reč ili kombinaciju reči nezavisno od konkretnog fonta, boje ili grafičkog prikaza.

Takva zaštita često ima veliku stratešku vrednost jer kompanija može promeniti vizuelni identitet, a da naziv ostane isti.

Zaštita logotipa

Figurativni žig štiti konkretno grafičko rešenje.

On može biti posebno važan kada kupci prepoznaju brend prvenstveno prema simbolu, obliku ili karakterističnom vizuelnom elementu.

Ako se logo kasnije znatno izmeni, ranija registracija možda neće pružati isti praktični obim zaštite za novu verziju.

Kombinovana zaštita

Kombinovani žig obuhvata naziv i grafičko rešenje u prijavljenoj formi.

U zavisnosti od budžeta i značaja pojedinih elemenata, kompanija može razmotriti odvojenu registraciju:

• naziva kao verbalnog žiga
• logotipa kao figurativnog žiga
• najvažnije kombinovane varijante

Odluka treba da prati način na koji se brend stvarno koristi i razvija.

Autorsko pravo na logo, fotografije i sadržaj

Originalni logo, fotografija, ilustracija, tekst, video, dizajn ambalaže ili deo izgleda sajta mogu predstavljati autorska dela.

Autorsko pravo u načelu nastaje stvaranjem originalnog dela, ali u poslovnoj praksi ključno pitanje često nije da li pravo postoji, već ko ima pravo da delo komercijalno koristi. Više o pravima na fotografijama, tekstovima, dizajnu, sajtovima i sadržaju koji firma naručuje možete pročitati u tekstu o autorskom pravu na internetu.

Kompanija angažuje dizajnera ili agenciju, dobije završne fajlove i plati račun. To samo po sebi ne mora značiti da je stekla sva imovinska autorska prava koja su joj potrebna.

Ugovor sa dizajnerom, fotografom, programerom ili marketinškom agencijom treba jasno da uredi:

• koja se prava prenose ili ustupaju
• da li je korišćenje isključivo
• na kojoj teritoriji se delo može koristiti
• za koje namene
• da li kompanija sme da ga menja
• da li sme da ga registruje kao žig
• da li sme da ga prenese ili licencira
• da li autor može isti ili sličan rad koristiti za drugog klijenta

Posebno je važno da kompanija raspolaže pravima potrebnim za korišćenje logotipa na sajtu, proizvodima, ambalaži, oglasima, društvenim mrežama i stranim tržištima.

U suprotnom, može izgraditi vredan brend na sadržaju nad kojim nema potpuno uređena prava.

Domeni i poslovni nalozi

Domen i ključna korisnička imena na društvenim mrežama treba rezervisati dovoljno rano, ali tek nakon osnovne provere naziva.

Važno je i ko je formalno naveden kao registrant domena. RNIDS navodi da se podaci o registrantu, odnosno fizičkom licu ili preduzeću na koje je domen registrovan, mogu menjati i ažurirati preko ovlašćenog registra.

Problem nastaje kada domen registruje:

• zaposleni
• osnivač u svoje ime
• marketinška agencija
• programer
• drugi spoljni saradnik

Dok saradnja traje, taj rizik može ostati nevidljiv. Kada se odnos prekine, pristup sajtu, imejlu i nalozima može postati predmet spora.

Kompanija zato treba da kontroliše:

• podatke o registrantu
• nalog kod registra domena
• obnovu domena
• hosting
• poslovne imejl adrese
• administratorske naloge
• šifre i metode oporavka
• rezervne kopije podataka

Registracija domena nije zamena za registraciju žiga, ali gubitak kontrole nad domenom može ozbiljno ugroziti poslovanje.

Ugovori sa osnivačima, zaposlenima i saradnicima

Brend retko stvara samo jedna osoba.

Jedan osnivač može osmisliti naziv, drugi finansirati projekat, dizajner izraditi logo, programer razviti sajt, a agencija pripremiti sadržaj.

Zbog toga pre izlaska na tržište treba jasno urediti:

• ko je nosilac prava na naziv i logo
• na koga će glasiti prijava žiga
• kome pripadaju autorska imovinska prava
• ko kontroliše domen i digitalne naloge
• ko sme da koristi materijale nakon prestanka saradnje
• ko mora da vrati fajlove, dokumentaciju i pristupne podatke
• šta se događa sa brendom ako jedan osnivač napusti kompaniju
• pod kojim uslovima se brend može preneti ili licencirati

Poseban rizik postoji kada žig bude prijavljen na ime jednog osnivača, iako brend finansira i koristi kompanija.

Takvo stanje kasnije može otežati:

• ulazak investitora
• prodaju kompanije
• licenciranje
• izlazak jednog partnera
• podelu imovine nakon poslovnog sukoba

Vlasništvo nad ključnim elementima brenda treba urediti dok su odnosi među partnerima dobri, a ne tek kada nastane spor.

Šta NDA ugovor može, a šta ne može da zaštiti

NDA ugovor može pomoći u zaštiti neobjavljenih planova, dizajna, podataka, strategija i drugih poverljivih informacija.

Njime se može urediti:

• šta se smatra poverljivim
• ko sme da koristi informacije
• kome se one smeju otkriti
• koliko traje obaveza poverljivosti
• koje su posledice povrede ugovora

Međutim, NDA ne stvara automatski monopol nad poslovnom idejom.

Opšti koncept proizvoda, usluge ili poslovnog modela najčešće nije zaštićen samo zato što ga je neko prvi osmislio. NDA ugovorno obavezuje lice koje je dobilo poverljive informacije, ali ne sprečava ostatak tržišta da nezavisno razvije slično rešenje.

Zato ga treba kombinovati sa drugim mehanizmima, kao što su:

• žig
• autorsko pravo
• industrijski dizajn
• patent ili mali patent, kada postoje uslovi
• poslovna tajna
• ugovorno uređena prava na rezultate rada

Zaštita poslovne tajne

Tokom pripreme lansiranja, karakter poslovne tajne mogu imati:

• neobjavljeni dizajn proizvoda
• plan izlaska na tržište
• cenovna strategija
• baze klijenata
• tehnička dokumentacija
• recepture i formule
• interni poslovni procesi

Prema Zakonu o zaštiti poslovne tajne, nije dovoljno samo tvrditi da je neka informacija poverljiva. Zaštita zavisi i od toga da li je nosilac preduzeo razumne mere radi očuvanja njene tajnosti.

Takve mere mogu obuhvatiti:

• ograničavanje pristupa
• ugovore i klauzule o poverljivosti
• interne politike
• označavanje dokumentacije
• tehničku zaštitu
• evidenciju pristupa
• ukidanje pristupa nakon prestanka saradnje

Što se poverljivi podaci slobodnije dele, to je teže kasnije dokazivati da su bili stvarno čuvani kao poslovna tajna.

Najčešće greške pre lansiranja brenda

Izbor naziva bez pravne provere

Naziv se bira prema kreativnim i marketinškim kriterijumima, ali se ne proveravaju raniji žigovi i druga prava.

Posledica može biti potpuni rebrending nakon ulaganja u ambalažu, sajt i promociju.

Oslanjanje samo na podatke APR-a

To što je poslovno ime prihvaćeno za registraciju ne znači da je naziv slobodan za korišćenje kao tržišna oznaka.

Ulaganje u marketing pre prijave žiga

Javno lansiranje otkriva naziv tržištu. Ako zaštita nije blagovremeno planirana, kompanija može ući u nepovoljniji pravni položaj.

Provera samo potpuno identičnih naziva

Povreda prava može postojati i kada oznake nisu iste, ali su dovoljno slične da postoji verovatnoća zabune.

Neuređena prava sa dizajnerom ili agencijom

Kompanija može platiti izradu logotipa, a da nema jasno pravo da ga menja, registruje ili prenese trećem licu.

Domen registrovan na saradnika

Prekid saradnje može dovesti do gubitka kontrole nad sajtom, imejlom i drugim ključnim kanalima.

Zaštita samo u Srbiji uz planirano širenje

Kompanija može nesmetano koristiti naziv u Srbiji, ali naići na raniji žig kada pokuša da uđe na strano tržište.

Nepostojanje sistema praćenja

Registracija žiga ne znači da će svaka povreda biti automatski uočena i zaustavljena. Nosilac prava mora pratiti tržište i pravovremeno reagovati.

Pravna kontrolna lista pre izlaska na tržište

Pre lansiranja brenda treba:

Definisati naziv, logo, slogan, dizajn i druge ključne elemente.

Napraviti nekoliko alternativnih naziva pre ulaganja u vizuelni identitet.

Sprovesti preliminarnu internet i tržišnu pretragu.

Proveriti poslovna imena u registrima APR-a.

Pretražiti domaće i relevantne međunarodne registre žigova.

Analizirati identične i slične oznake.

Proveriti domene i ključne naloge na društvenim mrežama.

Odrediti robu, usluge i teritorije za koje je potrebna zaštita.

Razmotriti podnošenje prijave žiga pre javnog lansiranja.

Ugovorima urediti prava sa dizajnerima, programerima, agencijama i drugim saradnicima.

Urediti vlasništvo nad brendom između osnivača i kompanije.

Obezbediti kontrolu nad domenima, nalozima, fajlovima i šiframa.

Uspostaviti mere zaštite poverljivih informacija.

Pripremiti plan praćenja i reagovanja na moguće povrede prava.

Kada je potrebna stručna pravna podrška

Samostalna preliminarna provera može pomoći da se otkriju očigledne prepreke. Ipak, stručna procena je posebno važna kada:

• se u razvoj i lansiranje ulaže veći iznos
• postoje slični nazivi na tržištu
• kompanija planira poslovanje u više država
• u stvaranju brenda učestvuje više osnivača
• dizajn i sadržaje izrađuju spoljni saradnici
• planira se franšiza, licenciranje ili prodaja brenda
• brend treba da bude važan deo investicione transakcije
• postoji rizik od prigovora ili spora
• kompanija već koristi naziv koji nije zaštitila

Uloga advokata nije samo da reaguje kada problem već nastane.

Najveća vrednost pravne podrške jeste da se rizičan naziv promeni, ugovor dopuni ili vlasništvo uredi dok su takve intervencije još jednostavne i finansijski podnošljive.

Zaštitu brenda treba planirati pre lansiranja

Najskuplji trenutak za pravnu proveru jeste onaj nakon što su naziv, ambalaža, sajt, oglašavanje i reputacija već izgrađeni.

Tada promena više nije samo pravno pitanje. Ona utiče na troškove, odnose sa kupcima, vidljivost na internetu i poverenje tržišta.

Celovita pravna zaštita brenda najčešće obuhvata:

• proveru naziva
• registraciju žiga
• uređena autorska prava
• kontrolu domena i digitalnih naloga
• zaštitu poslovne tajne
• jasne ugovore sa osnivačima, zaposlenima i saradnicima
• praćenje mogućih povreda

Cilj nije uklanjanje svakog poslovnog rizika, jer to nije moguće. Cilj je da se pravno predvidivi problemi otkriju pre nego što postanu skupi i teško rešivi.

JP Law pruža pravnu podršku pri proveri pravne podobnosti oznaka, registraciji i zaštiti žigova, izradi ugovora sa dizajnerima, zaposlenima i spoljnim saradnicima, zaštiti poslovne tajne i rešavanju sporova u oblasti intelektualne svojine i nelojalne konkurencije.

Pravna provera pre izlaska na tržište može biti jednostavnija i ekonomičnija od promene brenda nakon lansiranja.

Često postavljana pitanja

Da li registracija firme automatski štiti naziv brenda?

Ne. Registracija poslovnog imena u APR-u i registracija žiga predstavljaju različite postupke. Upis firme ne znači automatski da je naziv slobodan za tržišno korišćenje.

Da li mogu da koristim naziv ako je domen slobodan?

Slobodan domen nije dokaz da je naziv pravno dostupan. Potrebno je proveriti ranije žigove, poslovna imena i tržišnu upotrebu sličnih oznaka.

Da li je logo automatski zaštićen autorskim pravom?

Originalni logo može uživati autorskopravnu zaštitu od nastanka. Kada ga izrađuje spoljni saradnik, ugovorom treba jasno urediti prava kompanije na njegovo korišćenje, menjanje i registraciju.

Da li treba registrovati naziv, logo ili oba?

To zavisi od načina korišćenja brenda. Verbalni žig štiti naziv, dok figurativni žig štiti konkretno grafičko rešenje. Za važnije brendove često se razmatra odvojena zaštita oba elementa.

Može li se zaštititi poslovna ideja?

Opšta poslovna ideja se najčešće ne može monopolizovati. Njeni konkretni elementi mogu se štititi žigom, autorskim pravom, dizajnom, patentom, poslovnom tajnom ili ugovorom.

Da li žig registrovan u Srbiji važi u inostranstvu?

Ne automatski. Zaštita žiga je teritorijalna, pa se za druga tržišta moraju razmotriti odgovarajući nacionalni, regionalni ili međunarodni postupci.

Šta ako neko već koristi sličan naziv?

Potrebno je proveriti postoje li ranija prava, za koju robu ili usluge se oznaka koristi i da li postoji verovatnoća zabune. Odgovor zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja.

Kada treba podneti prijavu žiga?

Prijavu je najčešće razumno razmotriti nakon pravne provere naziva, a pre javnog lansiranja i većeg ulaganja u ambalažu, marketing i distribuciju.

Kako sprečiti problem naplate već prilikom potpisivanja ugovora

Roba je isporučena, usluga pružena, a račun uredno izdat. Rok za plaćanje je istekao, ali novac nije uplaćen. Poslovni partner najpre traži dodatno vreme, zatim prestaje da odgovara, a na kraju počinje da osporava kvalitet, količinu ili obim izvršenog posla.

U tom trenutku poverilac obično počinje da razmišlja o opomeni, tužbi ili naplati potraživanja kroz parnični ili izvršni postupak. Međutim, problem sa naplatom često nije nastao tek kada je račun dospeo. Nastao je ranije, kada je posao prihvaćen bez ozbiljne provere partnera, kada ugovor nije dovoljno precizno definisao obaveze ili kada nisu ugovoreni odgovarajući mehanizmi zaštite.

Dobar ugovor ne može garantovati da će svaki dužnik platiti. Može, ipak, znatno smanjiti rizik nenaplate, ograničiti mogućnost naknadnog osporavanja duga, olakšati dokazivanje potraživanja i poboljšati položaj poverioca ako naplata postane prinudna.

Zbog toga sprečiti problem naplate ne znači samo predvideti šta će se dogoditi kada dužnik zakasni. To znači urediti ceo poslovni odnos tako da se rizici prepoznaju i ograniče pre isporuke robe, izvođenja radova ili pružanja usluge.

Provera poslovnog partnera prethodi ugovoru

Ugovorna zaštita počinje pre potpisivanja ugovora.

Pre ulaska u značajniji poslovni odnos potrebno je proveriti osnovne podatke o potencijalnom partneru. To podrazumeva proveru registracije, zastupnika, statusnih promena, javno dostupnih finansijskih izveštaja i podataka o tome da li se poslovni partner nalazi u evidenciji dužnika u prinudnoj naplati Narodne banke Srbije.

Takva provera ne daje konačnu procenu platežne sposobnosti. Ipak, može pokazati da li postoje ozbiljni razlozi za oprez.

Posebnu pažnju treba obratiti kada poslovni partner:

• traži neuobičajeno dug rok plaćanja
• odbija da dostavi osnovne podatke o poslovanju
• ne želi da ponudi sredstvo obezbeđenja
• često menja poslovne podatke, zastupnike ili povezana društva
• insistira da posao započne bez pisane dokumentacije
• traži novu isporuku iako prethodne obaveze nisu izmirene

Činjenica da je privredno društvo formalno registrovano ne dokazuje da ono ima dovoljno sredstava ili imovine za izmirenje budućih obaveza.

Provera partnera zato nije izraz nepoverenja, već deo odgovornog upravljanja poslovnim rizikom.

Predmet ugovora mora biti precizno određen

Jedan od najčešćih razloga zbog kojih dužnik osporava račun jeste tvrdnja da roba, usluga ili izvedeni radovi nisu odgovarali dogovoru.

Takav prigovor je mnogo lakše istaći kada ugovor sadrži samo opšte formulacije, poput „pružanje konsultantskih usluga“, „izvođenje dogovorenih radova“ ili „isporuka potrebne robe“.

Ugovor bi trebalo da odredi:

• šta se tačno isporučuje ili izvršava
• u kojoj količini i obimu
• prema kojoj ponudi, specifikaciji ili projektu
• u kom roku
• koje standarde kvaliteta treba ispuniti
• ko je ovlašćen da primi robu ili potvrdi izvršenje
• na koji način se evidentiraju izmene početnog dogovora

Kod složenijih poslova ponuda, tehnička specifikacija, narudžbenica, projektni zadatak ili plan aktivnosti treba da budu povezani sa ugovorom i jasno označeni kao njegovi sastavni delovi.

Na primer, ako je ugovoreno „održavanje informacionog sistema“, a nije određeno koje usluge ulaze u mesečnu naknadu, klijent kasnije može tvrditi da su dodatne intervencije već bile obuhvaćene cenom. Ako su obim usluge, broj sati i način odobravanja dodatnog rada precizno uređeni, prostor za takav spor je znatno manji.

Što je obaveza određenija, manji je prostor da se po dospelosti računa naknadno otvara pitanje šta je zapravo bilo ugovoreno.

Cena i rok plaćanja ne smeju ostati neodređeni

Formulacije poput „plaćanje po završetku posla“, „plaćanje prema dogovoru“ ili „cena će biti naknadno utvrđena“ mogu stvoriti ozbiljne probleme.

Ugovor treba jasno da odredi iznos cene ili metod njenog obračuna. Takođe treba navesti da li cena obuhvata poreze, troškove prevoza, materijal, putne troškove i druge prateće izdatke.

Jednako je važan i precizan rok plaćanja.

Ugovor može predvideti:

• plaćanje avansa
• plaćanje po izvršenim fazama
• plaćanje u ratama
• plaćanje određenog broja dana od izdavanja ili prijema računa
• plaćanje nakon potpisivanja zapisnika
• zadržavanje dela naknade do konačne primopredaje

Kod komercijalnih transakcija treba voditi računa i o zakonskim pravilima o rokovima izmirenja novčanih obaveza, jer ugovorne strane nemaju potpunu slobodu da u svakom slučaju odrede neograničeno dug rok plaćanja. Posebno je rizična odredba prema kojoj rok počinje da teče „od dana prijema računa“ ako ugovor ne određuje kako se prijem dokazuje.

Ako se račun dostavlja elektronskim putem, ugovor može odrediti relevantnu elektronsku adresu, lice zaduženo za prijem i trenutak kada se smatra da je račun dostavljen. Kada se na konkretan odnos primenjuju propisi o elektronskom fakturisanju, način izdavanja i dostavljanja računa mora biti usklađen sa tim propisima.

Bez jasnog dokaza o dostavljanju računa dužnik može tvrditi da rok plaćanja nije ni počeo da teče.

Ugovor mora urediti dokazivanje izvršenja

Nije dovoljno da poverilac izvrši svoju obavezu. U slučaju spora mora biti sposoban i da dokaže šta je izvršio, kada i u kom obimu.

U zavisnosti od vrste posla, dokaz mogu predstavljati:

• potpisana otpremnica
• primopredajni zapisnik
• potvrda o izvršenoj usluzi
• radni nalog
• građevinska situacija
• izveštaj o realizovanim aktivnostima
• potpisana specifikacija
• elektronska prepiska
• potvrda o prijemu robe
• dokaz o dostavljanju dokumentacije

Ugovor bi trebalo da odredi ko je na strani naručioca ovlašćen da potvrdi izvršenje. U suprotnom se može dogoditi da dokument potpiše zaposleni čija ovlašćenja druga strana kasnije osporava.

Na primer, roba može biti uredno dopremljena u magacin, ali ako otpremnica nije potpisana ili iz nje nije jasno ko je robu primio, kupac kasnije može osporavati isporuku. Poverilac tada mora da dokazuje izvršenje preko prepiske, svedoka, transportne dokumentacije ili drugih posrednih dokaza.

Kod usluga koje ne ostavljaju opipljiv rezultat posebno je važno ugovoriti način izveštavanja, odobravanja pojedinih faza i evidentiranja dodatnih zahteva klijenta.

Usmeni dogovori mogu postojati, ali ih je znatno teže dokazivati. Zato bi svaku značajniju izmenu obima, cene ili roka trebalo potvrditi pisanim putem.

Reklamacije treba urediti pre nego što nastane spor

Ako ugovor ne uređuje postupak reklamacije, naručilac može tek nakon dospelosti računa prvi put tvrditi da nije zadovoljan kvalitetom posla.

Zbog toga ugovorom treba odrediti:

• rok za dostavljanje prigovora
• način na koji se prigovor podnosi
• podatke koje prigovor mora da sadrži
• dokaze kojima se nedostatak potkrepljuje
• rok za otklanjanje opravdanog nedostatka
• uticaj reklamacije na nesporni deo računa

Cilj ovakve klauzule nije da onemogući opravdanu reklamaciju, već da spreči da se neodređeni i neobrazloženi prigovori koriste samo kao način odlaganja plaćanja.

Na primer, ako klijent šest nedelja koristi isporučeno softversko rešenje bez primedbi, a tek nakon dospelosti računa tvrdi da ono „ne funkcioniše kako je očekivano“, jasno ugovoren postupak testiranja, primopredaje i prijave nedostataka može imati veliki dokazni značaj.

Odredbe o reklamaciji ipak moraju biti prilagođene vrsti ugovora i usklađene sa zakonom. Nije pravno bezbedno jednostavno navesti da se ćutanje druge strane u svakoj situaciji smatra konačnim prihvatanjem rada.

Pravno dejstvo zavisi od prirode posla, ponašanja ugovornih strana, relevantnih propisa i konkretne dokumentacije.

Zatezna kamata i ugovorna kazna nisu isto

Ova dva instituta se u poslovnim ugovorima često pogrešno izjednačavaju.

Kada dužnik zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice duguje i zakonsku zateznu kamatu, obračunatu od dana nastanka docnje do dana isplate.

Ugovorna kazna ima drugačiju funkciju. Ona se može ugovoriti za neispunjenje ili neuredno ispunjenje nenovčane obaveze, na primer za kašnjenje u završetku radova, kašnjenje u isporuci ili povredu obaveze čuvanja poverljivosti.

Prema pravilima obligacionog prava, ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčanu obavezu. To znači da odredba kojom se dužniku određuje dodatna „kazna“ samo zato što nije na vreme platio račun može biti pravno neodrživa.

Kod novčanih obaveza zaštita se prvenstveno postiže zateznom kamatom, odgovarajućim sredstvima obezbeđenja, jasno ugovorenim posledicama docnje i pravovremenim reagovanjem poverioca.

Sredstva obezbeđenja treba ugovoriti na vreme

Najbolje vreme za traženje sredstva obezbeđenja jeste pre početka posla, a ne nakon što dužnik već prestane da plaća.

Odgovarajući instrument zavisi od vrednosti posla, trajanja saradnje, finansijske snage partnera, dostupne imovine i pregovaračke pozicije ugovornih strana.

Avans

Avans neposredno smanjuje iznos koji će poverilac kasnije morati da naplati. Posebno je opravdan kod novih klijenata, robe izrađene po narudžbini, većih početnih troškova ili poslova kod kojih rezultat nije moguće prodati drugom kupcu.

Ipak, avans nije isto što i kapara. Njihove pravne posledice nisu jednake, pa ugovor mora jasno navesti prirodu primljenog iznosa.

Menica

Menica može poveriocu pružiti povoljniji procesni položaj i omogućiti efikasnije pokretanje izvršnog postupka za privredna potraživanja ako je pravilno izdata i ako je prateća dokumentacija uredna. Njena vrednost, međutim, nije neograničena.

Menica ne stvara imovinu tamo gde je nema. Ako dužnik nema novca na računima niti druge imovine iz koje se izvršenje može sprovesti, ni pravilno izdata menica ne garantuje stvarnu naplatu.

Zbog toga je važno proveriti:

• ko je izdavalac menice
• ko je ovlašćen da je potpiše
• da li postoji odgovarajuće menično ovlašćenje
• na koju se obavezu menica odnosi
• pod kojim uslovima se može popuniti
• da li postoji menični jemac i kakva je njegova platežna sposobnost

Menica treba da bude deo šire strategije obezbeđenja, a ne zamena za proveru dužnika.

Jemstvo

Kod jemstva se treće lice obavezuje da će ispuniti obavezu dužnika pod uslovima određenim ugovorom i zakonom.

Jemstvo ima stvarnu vrednost samo ako je jemac finansijski sposoban. Jemstvo vlasnika firme bez imovine ili redovnih prihoda može formalno postojati, ali praktično pružati veoma ograničenu zaštitu.

Zato nije dovoljno proveriti samo glavnog dužnika. Treba proceniti i lice koje daje jemstvo.

Posebno je važno precizno odrediti obim obaveze jemca i razjasniti da li se radi o običnom jemstvu ili o jemstvu platca. Kod običnog jemstva poverilac se, po pravilu, najpre obraća glavnom dužniku, dok jemac platac odgovara poveriocu kao glavni dužnik. Razlika neposredno utiče na položaj poverioca i način naplate.

Bankarska garancija

Bankarska garancija može pružiti visok nivo zaštite, naročito kod poslova velike vrednosti. Njena prednost je u tome što obavezu plaćanja, pod uslovima iz garancije, preuzima banka.

Međutim, garancija povećava troškove posla i njena praktična vrednost zavisi od precizno formulisanih uslova za naplatu.

Treba pažljivo proveriti:

• iznos garancije
• rok važenja
• uslove za podnošenje zahteva
• dokumentaciju koju treba dostaviti banci
• razloge zbog kojih banka može odbiti zahtev

Zaloga i hipoteka

Kod većih potraživanja moguće je razmotriti obezbeđenje zalogom na pokretnim stvarima, pravima ili potraživanjima, odnosno hipotekom na nepokretnosti.

Pre prihvatanja ovakvog obezbeđenja potrebno je proveriti vlasništvo, postojeće terete, prvenstveni red poverilaca i realnu tržišnu vrednost predmeta obezbeđenja.

Imovina koja već služi kao obezbeđenje većem broju poverilaca može imati znatno manju praktičnu vrednost nego što se na prvi pogled čini.

Priznanje duga

Pisano priznanje duga može imati značajnu dokaznu vrednost, posebno ako jasno sadrži osnov, iznos i dospelost obaveze.

Ono može biti važno i sa stanovišta zastarelosti, jer priznanje duga pod zakonskim uslovima može dovesti do prekida zastarelosti i početka njenog novog toka.

Ipak, nije svako priznanje duga automatski izvršna isprava.

Obično potpisana izjava dužnika može predstavljati snažan dokaz, ali za neposredno sprovođenje izvršenja mora postojati isprava koja ispunjava zakonom propisane uslove. Koje isprave mogu predstavljati osnov za neposredno izvršenje uređuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju.

Zbog toga treba razlikovati:

• dokaz da dug postoji
• pravno dejstvo priznanja na zastarelost
• mogućnost neposrednog pokretanja izvršnog postupka

Sama formulacija u ugovoru da dokument predstavlja izvršnu ispravu nije dovoljna ako nisu ispunjeni zakonski uslovi.

Predvidite obustavu isporuke i prevremenu dospelost

Poverioci često nastavljaju da isporučuju robu ili pružaju usluge i kada partner već kasni sa plaćanjem. Na taj način pokušavaju da sačuvaju klijenta, ali istovremeno povećavaju sopstvenu izloženost.

Ugovor može predvideti pravo poverioca da obustavi dalje izvršenje ako dužnik:

• zakasni sa plaćanjem određeni broj dana
• ne izmiri jednu ili više rata
• ne dostavi ugovoreno sredstvo obezbeđenja
• prekorači odobreni kreditni limit
• uđe u blokadu
• značajno pogorša svoju finansijsku poziciju

Kod plaćanja na rate može se razmotriti i ugovaranje prevremene dospelosti preostalog duga ako dužnik ne plati jednu ili više dospelih obaveza.

Takve klauzule moraju biti jasno napisane, srazmerne i prilagođene prirodi konkretnog posla.

Ograničite iznos otvorenog duga

Dugogodišnja saradnja često dovodi do popuštanja interne kontrole.

Kupcu se odobravaju nove isporuke iako prethodni računi nisu plaćeni. Dug postepeno raste, a poverilac praktično postaje neformalni kreditor bez odgovarajuće analize rizika i adekvatnog obezbeđenja.

Ugovorom ili internim pravilima poslovanja može se odrediti:

• maksimalni iznos otvorenog duga
• maksimalni broj neplaćenih računa
• automatska obustava novih isporuka
• obavezan avans nakon prvog ozbiljnijeg kašnjenja
• periodično usaglašavanje otvorenih stavki
• obaveza dostavljanja dodatnog sredstva obezbeđenja

Poslovni odnos ne treba prekidati zbog svakog kratkog kašnjenja. Ipak, nastavak neograničenih isporuka partneru koji ne plaća nije očuvanje saradnje, već preuzimanje sve većeg rizika.

Uredite dostavljanje i nadležnost pre nego što nastane spor

Ugovor bi trebalo da odredi sudsku nadležnost kada je takav sporazum dopušten, kao i adrese na koje se dostavljaju računi, opomene i druga obaveštenja.

Važno je urediti:

• adresu sedišta za dostavljanje
• relevantne elektronske adrese
• obavezu prijavljivanja promene podataka
• lice zaduženo za prijem dokumentacije
• trenutak kada se obaveštenje smatra dostavljenim

Kod međunarodnih poslovnih odnosa potrebno je dodatno razmotriti merodavno pravo, nadležni sud, mogućnost arbitraže i izvršenje odluke u drugoj državi.

Arbitraža nije automatski bolja, brža ili jeftinija. Njena opravdanost zavisi od vrednosti posla, međunarodnog elementa i složenosti konkretnog odnosa.

Najčešće greške koje otežavaju naplatu

Problem sa naplatom najčešće ne nastaje zbog jedne velike greške, već zbog niza manjih propusta:

• ugovor potpisuje lice čije ovlašćenje nije provereno
• predmet ugovora nije dovoljno precizno opisan
• rok plaćanja nije jasno određen
• ne postoji dokaz o dostavljanju računa
• isporuka nije potvrđena otpremnicom ili zapisnikom
• dodatni radovi ugovaraju se usmeno
• ne postoji rok za podnošenje reklamacije
• poverilac nastavlja isporuke uprkos nagomilanom dugu
• menica se prima bez pravilne prateće dokumentacije
• finansijska sposobnost jemca nije proverena
• sredstvo obezbeđenja se traži tek nakon nastanka duga
• predugo se čeka sa slanjem prve opomene

Nijedna od ovih grešaka ne mora sama po sebi onemogućiti naplatu. Međutim, svaka povećava prostor za spor, produžava postupak i slabi pregovaračku poziciju poverioca. Ako je dug već dospeo, naredni koraci zavise od raspoložive dokumentacije, finansijskog stanja dužnika i izbora odgovarajućeg postupka za naplatu potraživanja od privrednog društva.

Kontrolna lista pre potpisivanja ugovora

Pre nego što započnete posao, proverite:

Da li je druga ugovorna strana pravilno identifikovana i da li ugovor potpisuje ovlašćeno lice?

Da li su roba, usluga ili radovi dovoljno precizno opisani?

Da li su cena, način obračuna i rok plaćanja jasni?

Da li postoji pouzdan dokaz o dostavljanju računa?

Kako se potvrđuje da je obaveza uredno izvršena?

Ko je ovlašćen da potpiše otpremnicu, zapisnik ili potvrdu o izvršenju?

U kom roku i na koji način druga strana može da podnese reklamaciju?

Šta se događa ako dužnik zakasni sa plaćanjem?

Da li je ugovoreno odgovarajuće sredstvo obezbeđenja?

Kada poverilac može da obustavi dalje isporuke i da li postoji maksimalni dozvoljeni iznos otvorenog duga?

Da li su nadležnost i način dostavljanja jasno uređeni?

Problem naplate sprečava se pre nego što račun dospe

Kvalitetan ugovor nije administrativna formalnost niti dokument koji treba otvoriti tek kada nastane spor. On je instrument upravljanja poslovnim rizikom.

Dobro uređen poslovni odnos može znatno smanjiti mogućnost da dužnik osporava obavezu, poziva se na nejasnu dokumentaciju ili nastavlja da uvećava dug bez posledica.

Da bi se sprečili problemi sa naplatom, potrebno je pre početka posla proveriti partnera, precizno definisati predmet i cenu, urediti način dokazivanja izvršenja, odrediti jasne rokove i izabrati sredstvo obezbeđenja koje odgovara konkretnom riziku.

Generički obrazac ugovora retko može jednako dobro zaštititi prodavca robe, izvođača radova, konsultanta i pružaoca digitalnih usluga. Klauzule treba prilagoditi vrsti posla, vrednosti transakcije, načinu plaćanja, raspoloživoj imovini dužnika i realnoj pregovaračkoj poziciji ugovornih strana.

Zbog toga je pravna provera ugovora pre potpisivanja najčešće jednostavnija i jeftinija od naknadnog pokušaja da se naplati potraživanje nastalo na osnovu nepotpunog, nejasnog ili neadekvatno obezbeđenog ugovora.

Advokat može pomoći da se rizici konkretnog posla prepoznaju unapred, da se ugovorne klauzule prilagode stvarnom poslovnom odnosu i da se izabere sredstvo obezbeđenja koje ima praktičnu, a ne samo formalnu vrednost.

Najčešća pitanja

Da li dobro sastavljen ugovor garantuje naplatu?

Ne. Ugovor ne može garantovati da će dužnik imati sredstva ili imovinu iz koje se poverilac može naplatiti. Može, međutim, smanjiti rizik, olakšati dokazivanje duga i poboljšati položaj poverioca u postupku naplate.

Koje je najbolje sredstvo obezbeđenja plaćanja?

Ne postoji jedno najbolje sredstvo za svaki posao. Izbor zavisi od vrednosti ugovora, finansijske sposobnosti partnera, trajanja saradnje, dostupne imovine i pregovaračke pozicije stranaka.

Da li je menica dovoljna zaštita poverioca?

Ne nužno. Menica može olakšati pokretanje izvršnog postupka, ali ne stvara imovinu iz koje se dug može naplatiti. Njena praktična vrednost zavisi od pravilnosti dokumentacije i stvarne sposobnosti dužnika ili meničnog jemca da izmiri obavezu.

Može li se ugovorna kazna ugovoriti zbog kašnjenja sa plaćanjem?

Ugovorna kazna ne može se ugovoriti za neispunjenje novčane obaveze. Kod kašnjenja sa plaćanjem primenjuju se pravila o zateznoj kamati i druga dozvoljena sredstva zaštite poverioca.

Kada treba obustaviti dalje isporuke kupcu koji kasni sa plaćanjem?

To zavisi od ugovora, trajanja kašnjenja, visine duga i procene rizika. Kada partner prekorači ugovoreni limit, ne poštuje dogovoreni plan plaćanja ili postoje znaci ozbiljne nelikvidnosti, nastavak isporuka bez dodatnog obezbeđenja može neopravdano povećati gubitak poverioca.

Ovaj tekst ima informativni karakter i ne predstavlja pravni savet za konkretan poslovni odnos.

Probni rad: kako ga pravilno ugovoriti i sprovesti

Poslodavac zaposli novog radnika i u ugovoru navede da probni rad traje šest meseci. Međutim, nije određeno ko prati njegov rad, šta se od njega očekuje niti na osnovu kojih kriterijuma će biti zaključeno da li je zadovoljio. Nekoliko meseci kasnije, neposredni rukovodilac procenjuje da zaposleni „nije dovoljno dobar” i predlaže prestanak radnog odnosa.

Problem je što opšti utisak, bez konkretnih činjenica i jasne veze sa zahtevima radnog mesta, teško može predstavljati pouzdan osnov za donošenje odluke.

Unošenje izraza „probni rad” u ugovor o radu jeste neophodno, ali nije dovoljno za dobro upravljanje pravnim rizikom. Probni rad treba jasno ugovoriti, smisleno sprovesti i zasnovati na proverljivim kriterijumima.

Istovremeno, zaposleni na probnom radu nije osoba koja radi izvan sistema radnog prava. On je zasnovao radni odnos i ima prava koja pripadaju drugim zaposlenima.

Šta je probni rad

Probni rad nije posebna vrsta radnog odnosa niti neformalni period koji prethodi zaposlenju. Reč je o ugovornoj odredbi kojom poslodavac i zaposleni predviđaju period tokom kojeg se proverava da li zaposleni poseduje odgovarajuće radne i stručne sposobnosti za ugovorene poslove.

Prema Zakonu o radu Republike Srbije, probni rad može se ugovoriti za obavljanje jednog ili više povezanih, odnosno srodnih poslova utvrđenih ugovorom o radu. Može trajati najduže šest meseci.

Zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad, na osnovu prethodno zaključenog ugovora o radu. Tokom probnog rada ima pravo na ugovorenu zaradu, prijavu na obavezno socijalno osiguranje, propisano radno vreme, odmore, bezbedne uslove rada i zaštitu od diskriminacije.

Probni rad treba razlikovati od:

• stručne prakse;
• pripravničkog rada;
• stručnog osposobljavanja;
• volontiranja;
• kratke praktične provere u postupku izbora kandidata;

rada bez ugovora i prijave.

Poslodavac ne bi smeo da pozove kandidata da nekoliko dana ili nedelja obavlja redovne poslove „da bi video kako radi”, bez zaključenog ugovora i prijave. Kada kandidat stvarno učestvuje u procesu rada, izvršava naloge i obavlja poslove za potrebe poslodavca, više nije reč samo o selekciji kandidata.

Kako se probni rad pravilno ugovara

Probni rad mora biti predviđen ugovorom o radu, zbog čega je važno da poslodavac prethodno proveri šta ugovor o radu treba da sadrži i da li su prava i obaveze obe strane dovoljno precizno uređeni.

. Poslodavac ga ne može naknadno podrazumevati zato što je zaposleni nov niti ga može uvesti samo usmenim dogovorom.

Ugovorna odredba treba jasno da sadrži:

• činjenicu da se probni rad ugovara;
• poslove za koje se ugovara;

period njegovog trajanja.

Zakon propisuje da se probni rad vezuje za jedan ili više povezanih, odnosno srodnih poslova utvrđenih ugovorom. Zbog toga nije dobro koristiti neodređene formulacije prema kojima se zaposleni proverava za sve poslove koje bi mu poslodavac mogao poveriti.

Radi veće pravne sigurnosti, ugovorom ili odgovarajućim internim dokumentom preporučljivo je urediti i:

• datum početka i završetka probnog rada;
• očekivane rezultate;
• lice koje prati i ocenjuje zaposlenog;
• osnovne kriterijume ocenjivanja;
• način evidentiranja rezultata;
• dinamiku davanja povratnih informacija;

način sastavljanja završne ocene.

Ovi elementi nisu svi izričito propisani članom 36. Zakona o radu kao obavezna sadržina ugovora. Ipak, mogu biti veoma važni ako kasnije nastane spor o tome da li je zaposleni pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti.

Kada su ugovorom, pravilnikom ili drugim aktom poslodavca unapred uređeni način praćenja probnog rada i lice nadležno za ocenjivanje, poslodavac treba da postupi u skladu sa tim pravilima. Odstupanje od unapred utvrđenog postupka može dovesti do nezakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, što pokazuje i praksa Vrhovnog suda o ocenjivanju zaposlenog tokom probnog rada.

Koliko probni rad može da traje

Probni rad može trajati najduže šest meseci. Reč je o zakonskom maksimumu, a ne o preporučenom trajanju u svakom slučaju.

Za jednostavnije poslove može biti dovoljan kraći period. Kod stručnih, složenih ili rukovodećih poslova opravdano je ugovoriti duže trajanje, ali ono ni tada ne može preći šest meseci.

Period mora biti jasno određen. Formulacija prema kojoj probni rad traje „dok poslodavac ne proceni da je zaposleni osposobljen” ne pruža potrebnu pravnu sigurnost.

Probni rad može se ugovoriti i kod radnog odnosa na određeno i kod radnog odnosa na neodređeno vreme. To potvrđuje i odluka Vrhovnog suda o probnom radu kod ugovora na određeno vreme.

Kod ugovora na određeno vreme treba voditi računa o odnosu ukupnog trajanja radnog odnosa i probnog perioda. Kada su oba perioda iste dužine, treba pažljivo proceniti da li je takvo ugovaranje opravdano svrhom probnog rada.

Probni rad ne sme trajati duže od šest meseci. Naknadno produžavanje aneksom ugovora posebno je rizično kada se njime nadoknađuje propust poslodavca da zaposlenog blagovremeno oceni ili se za iste poslove faktički uspostavlja novi probni period.

Kako pravilno sprovesti probni rad

Svrha probnog rada nije da poslodavcu omogući proizvoljan prestanak radnog odnosa. Njegova svrha je da se u stvarnim uslovima proveri da li zaposleni može uspešno da obavlja ugovorene poslove.

Odrediti očekivane rezultate

Očekivanja treba prilagoditi konkretnom radnom mestu.

Od prodavca se mogu očekivati poznavanje ponude, tačnost prilikom naplate i odgovarajuća komunikacija sa kupcima. Od knjigovođe se mogu očekivati preciznost, poštovanje rokova i poznavanje relevantnih propisa. Od rukovodioca se mogu očekivati organizacija rada, donošenje odluka i upravljanje timom.

Upoznati zaposlenog sa kriterijumima

Zaposleni teško može ispuniti standard koji mu nije saopšten. Zato bi na početku trebalo da dobije opis poslova, očekivane rezultate, relevantne procedure i objašnjenje načina na koji će njegov rad biti praćen.

Odrediti ko prati rad

Rad zaposlenog može pratiti neposredni rukovodilac, mentor, direktor ili posebno određena komisija, u zavisnosti od veličine poslodavca i složenosti poslova.

Najvažnije je da bude jasno ko je odgovoran za praćenje i da to lice ima neposredan uvid u rad zaposlenog.

Davati povratne informacije

Probni rad ne bi trebalo da se svede na višemesečno ćutanje, posle kojeg zaposleni prvi put sazna da nije zadovoljio.

Periodične povratne informacije omogućavaju zaposlenom da razume gde postoje nedostaci i šta se od njega očekuje. To je dobra organizaciona praksa, ali je ne treba automatski predstavljati kao postupak koji je zakon izričito propisao u svakom slučaju.

Poslodavac kod otkaza tokom probnog rada nije dužan da zaposlenom prethodno ostavi poseban rok za poboljšanje rada kao kod pojedinih drugih razloga za otkaz.

Evidentirati konkretne rezultate

Dokumentacija može obuhvatiti:

• izveštaje neposrednog rukovodioca;
• ostvarene i neostvarene ciljeve;
• podatke o kvalitetu i rokovima;
• rezultate stručnih provera;
• pritužbe klijenata;
• zapisnike sa razgovora;
• pisane instrukcije;

kontrolne liste.

Nije cilj stvaranje nepotrebne birokratije, već mogućnost da se odluka zasnuje na činjenicama, a ne na naknadno formulisanom utisku.

Doneti odluku pre isteka roka

Poslodavac treba da izvrši procenu pre isteka ugovorenog probnog rada. Propuštanje da se ocena donese na vreme može onemogućiti oslanjanje na poseban režim prestanka radnog odnosa zbog nezadovoljavajućih rezultata na probnom radu.

Otkaz tokom probnog rada

Za vreme trajanja probnog rada ugovor o radu mogu otkazati i poslodavac i zaposleni.

Otkazni rok ne može biti kraći od pet radnih dana. Kada otkaz daje poslodavac, dužan je da svoju odluku obrazloži.

Zaposleni koji otkazuje ugovor tokom probnog rada nije dužan da obrazloži svoju odluku.

Kada otkaz daje poslodavac, nije dovoljno samo napisati da zaposleni „nije zadovoljio”. Rešenje treba da omogući zaposlenom da razume zbog čega mu prestaje radni odnos.

Dobro obrazloženje navodi:

• koje je poslove zaposleni obavljao;
• ko je pratio njegov rad;
• koji su nedostaci utvrđeni;
• kada i na koji način su se ispoljili;
• zašto su važni za konkretno radno mesto;

na kojim podacima je zasnovana ocena.

Vrhovni sud je u jednom predmetu ocenio nezakonitim otkaz bez konkretno navedenih razloga, kada je poslodavac samo naveo da se ugovor otkazuje tokom probnog rada.

Probni rad ne ukida zabranu diskriminacije niti omogućava otkaz zbog ličnog svojstva zaposlenog. Poslodavac ga ne sme koristiti kao prikriveni razlog za otkaz zbog pola, trudnoće, zdravstvenog stanja, porodičnog statusa, sindikalnog delovanja ili drugog zaštićenog svojstva.

Šta se događa po isteku probnog rada

Ako zaposleni pokaže odgovarajuće radne i stručne sposobnosti, nastavlja da radi u skladu sa postojećim ugovorom. Nije potrebno zaključivati novi ugovor samo zato što je probni rad istekao.

Ako je tokom probnog rada utvrđeno da zaposleni nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti, radni odnos mu prestaje danom isteka roka određenog ugovorom o radu.

To ne znači da poslodavac može sačekati poslednji dan i bez ikakve procene odlučiti da zaposlenog ne zadrži. Prestanak se ne zasniva samo na protoku vremena, već na utvrđenju da zaposleni nije pokazao odgovarajuće sposobnosti tokom ugovorenog perioda.

Ovu situaciju treba razlikovati od otkaza koji se daje pre isteka probnog rada.

Kod otkaza pre isteka probnog rada:

• poslodavac donosi obrazloženo rešenje;
• zaposlenom ostavlja otkazni rok od najmanje pet radnih dana;

radni odnos prestaje istekom otkaznog roka.

Kod prestanka po isteku probnog rada:

• prethodno se utvrđuje da zaposleni nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti;
• radni odnos prestaje danom isteka perioda određenog ugovorom;

ne primenjuje se otkazni rok od pet radnih dana iz režima otkaza tokom probnog rada.

Iako član 36. Zakona o radu prestanak vezuje za istek ugovorenog perioda, pravno je sigurnije da poslodavac zaposlenom dostavi pisani akt u kojem će navesti da nije pokazao odgovarajuće sposobnosti i obrazložiti činjenice na kojima se ta ocena zasniva.

Takav dokument omogućava zaposlenom da razume odluku, a sudu da, ako nastane spor, ispita njenu zakonitost. Sudska praksa potvrđuje značaj dokumentovane ocene zaposlenog.

Ako je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme i zaposleni nastavi da radi nakon isteka probnog rada, radni odnos se nastavlja prema postojećem ugovoru.

Kod ugovora na određeno vreme treba razlikovati istek probnog rada od isteka samog ugovora. To su dve različite pravne činjenice.

Najčešće greške poslodavaca

Probni rad nije naveden u ugovoru

Ako ugovor ne sadrži odredbu o probnom radu, poslodavac se kasnije ne može pozivati na poseban režim iz člana 36. Zakona o radu.

Zaposleni se testira bez ugovora i prijave

Neplaćeno obavljanje redovnih poslova pod izgovorom provere kandidata izlaže poslodavca ozbiljnom radnopravnom i prekršajnom riziku.

Nisu određeni poslovi

Probni rad mora biti vezan za ugovorene povezane ili srodne poslove. Neodređena formulacija otežava utvrđivanje šta je zapravo proveravano.

Probni rad traje duže od šest meseci

Trajanje preko zakonskog maksimuma nije u skladu sa Zakonom o radu.

Ne postoje razumljivi kriterijumi

Zakon ne propisuje univerzalni obrazac ocenjivanja. Ipak, potpuni izostanak kriterijuma otežava dokazivanje da je odluka zasnovana na stvarnim rezultatima rada.

Odluka se zasniva na subjektivnom utisku

Formulacije poput „nije se uklopio” ili „nije naš tip osobe” ne predstavljaju dovoljno pouzdane kriterijume ako nisu povezane sa konkretnim zahtevima radnog mesta.

Otkaz nije obrazložen

Poslodavac koji otkazuje ugovor pre isteka probnog rada ima izričitu obavezu da navede razloge svoje odluke.

Odluka se donosi nakon isteka probnog rada

Poslodavac koji nije blagovremeno pratio i ocenio zaposlenog rizikuje da izgubi mogućnost da se pozove na nezadovoljavajući probni rad.

Mešaju se probni rad i rad na određeno vreme

Istek probnog rada ne znači automatski i istek ugovora na određeno vreme, niti istek ugovora na određeno predstavlja ocenu da zaposleni nije zadovoljio na probnom radu.

Kako zaposleni može da zaštiti svoja prava

Pre potpisivanja ugovora zaposleni treba da proveri:

• za koje poslove se probni rad ugovara;
• koliko traje;
• da li je radni odnos na određeno ili neodređeno vreme;
• kolika je ugovorena zarada;
• šta se od njega očekuje;
• ko prati i ocenjuje njegov rad;

kako je uređeno eventualno prestajanje radnog odnosa.

Zaposleni bi trebalo da sačuva primerak ugovora, anekse, opis poslova, elektronsku prepisku, izveštaje o radu i svaki akt koji se odnosi na prestanak radnog odnosa.

Ako smatra da mu je pravo povređeno, može tražiti sudsku zaštitu. Kako su rokovi u radnim sporovima kratki, pravni savet treba zatražiti bez odlaganja.

Kontrolna lista za poslodavce

Pre početka probnog rada

Da li je probni rad izričito ugovoren?

Da li su navedeni poslovi na koje se odnosi?

Da li je trajanje jasno određeno i nije duže od šest meseci?

Da li je zaposleni blagovremeno prijavljen?

Da li su određeni ciljevi i očekivanja?

Da li je poznato ko prati rad zaposlenog?

Tokom probnog rada

Da li zaposleni dobija jasne zadatke?

Da li su kriterijumi povezani sa opisom posla?

Da li se rad stvarno prati?

Da li se važni rezultati i propusti evidentiraju?

Da li zaposleni dobija razumljive povratne informacije?

Da li se kriterijumi primenjuju dosledno i bez diskriminacije?

Pre donošenja odluke

Da li je procena izvršena pre isteka probnog rada?

Da li se odluka zasniva na konkretnim činjenicama?

Da li je jasno ko je ocenio rad zaposlenog?

Da li obrazloženje objašnjava utvrđene nedostatke?

Da li je kod otkaza pre isteka ostavljen rok od najmanje pet radnih dana?

Da li su proverene zakonske zabrane otkaza?

Da li su obračunata sva pripadajuća primanja?

Često postavljana pitanja

Koliko najduže može da traje probni rad?

Najduže šest meseci. Ugovorom se može predvideti i kraći period.

Da li zaposleni tokom probnog rada mora biti prijavljen?

Da. Probni rad se obavlja u okviru zasnovanog radnog odnosa.

Da li se probni rad plaća?

Da. Zaposleni ima pravo na zaradu i druga prava iz radnog odnosa.

Može li se probni rad ugovoriti kod rada na neodređeno vreme?

Može. Probni rad može se ugovoriti i kod radnog odnosa na određeno i kod radnog odnosa na neodređeno vreme.

Može li poslodavac dati otkaz bez obrazloženja?

Ne. Kada poslodavac otkazuje ugovor pre isteka probnog rada, dužan je da navede razloge za otkaz.

Koliki je otkazni rok tokom probnog rada?

Ne može biti kraći od pet radnih dana.

Može li se probni rad produžiti?

Ne može trajati duže od šest meseci. Naknadno produžavanje je pravno rizično, naročito kada se njime pokušava nadoknaditi propuštena procena ili ponovo uvesti probni rad za iste poslove.

Šta ako zaposleni nastavi da radi nakon isteka probnog rada?

Ako je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme, nastavlja se prema postojećem ugovoru. Kod ugovora na određeno vreme treba posebno proveriti datum isteka samog ugovora.

Zaključak

Probni rad može biti koristan i poslodavcu i zaposlenom. Poslodavcu omogućava da u stvarnim uslovima proveri stručne i radne sposobnosti zaposlenog, dok zaposleni može da upozna radno mesto, organizaciju i očekivanja poslodavca.

Da bi ostvario svoju svrhu, probni rad mora biti jasno ugovoren, vremenski ograničen i sproveden na osnovu kriterijuma povezanih sa konkretnim radnim mestom. Kada poslodavac odlučuje o prestanku radnog odnosa, mora znati da objasni ko je pratio zaposlenog, šta se od njega očekivalo i na kojim činjenicama je zasnovana ocena da nije pokazao odgovarajuće sposobnosti.

Posebno je važno razlikovati otkaz ugovora tokom probnog rada od prestanka radnog odnosa po isteku ugovorenog perioda. Za ove situacije ne važe potpuno isti uslovi ni isti rokovi.

Zbog mogućih posledica nepravilno sastavljenog ugovora ili nezakonitog prestanka radnog odnosa, preporučljivo je proveriti ugovornu dokumentaciju i planirani postupak pre potpisivanja ugovora ili donošenja odluke.

Najvažniji ugovori koje svaka firma treba da ima

Mnogi vlasnici firmi počnu ozbiljno da razmišljaju o ugovorima tek kada klijent ne plati račun, dobavljač zakasni sa isporukom, zaposleni ode kod konkurencije ili među poslovnim partnerima nastane sukob.

Tada se često ispostavi da ugovor nije zaključen, da je preuzet sa interneta, da ključne obaveze nisu dovoljno precizirane ili da dokument ne odgovara načinu na koji se posao zaista obavlja.

Najvažniji ugovori koje svaka firma treba da ima nisu isti za svako privredno društvo. Njihov izbor zavisi od delatnosti, poslovnog modela, broja osnivača, zaposlenih, klijenata i dobavljača, načina prodaje, korišćenja poslovnog prostora i vrste imovine ili podataka kojima firma raspolaže.

Dobar ugovor ne garantuje da spor nikada neće nastati. Njegova vrednost je u tome što unapred uređuje obaveze, raspodeljuje rizike i smanjuje prostor za različita tumačenja. Osnovna pravila o zaključivanju, dejstvu, izvršenju i prestanku ugovora uređena su Zakonom o obligacionim odnosima.

Da li svaka firma mora imati iste ugovore?

Ne postoji univerzalni paket ugovora koji jednako odgovara restoranu, građevinskoj firmi, IT kompaniji, marketinškoj agenciji i trgovcu na malo.

Firma koja nema zaposlene nema iste potrebe kao kompanija sa pedeset zaposlenih. Preduzeće koje razvija softver mora pažljivije urediti autorska prava, licence i pristup izvornom kodu. Trgovac koji posluje sa potrošačima mora voditi računa o pravilima zaštite potrošača, dok će proizvodna firma veću pažnju posvetiti kvalitetu robe, rokovima isporuke i odgovornosti dobavljača.

Zato je korisnije ugovore podeliti u dve grupe:

• ugovore koje bi gotovo svaka firma trebalo da razmotri
• ugovore koji zavise od delatnosti, tehnologije i konkretnog poslovnog modela

Ugovori koje gotovo svaka firma treba da razmotri

Ugovor između osnivača i poslovnih partnera

Osnivački akt je osnovni dokument privrednog društva, ali često nije dovoljan da detaljno uredi stvarne odnose među osnivačima. Više o osnivačkom aktu, ovlašćenjima direktora i pravnim rizicima kod višečlanog društva pročitajte u vodiču o osnivanju DOO u Srbiji.

Poseban sporazum između članova društva može precizirati:

• ko donosi ključne odluke
• kakva su ovlašćenja direktora
• kako se raspodeljuje dobit
• šta se dešava kada je potrebno dodatno ulaganje
• pod kojim uslovima član može izaći iz firme
• kako se rešava blokada u odlučivanju
• šta se dešava u slučaju smrti, nesposobnosti ili povrede obaveza jednog partnera

Takav sporazum treba uskladiti sa osnivačkim aktom i prinudnim pravilima korporativnog prava. On prvenstveno uređuje odnose između svojih ugovornih strana i ne može samostalno menjati zakonski položaj društva prema trećim licima.

Tipična greška je oslanjanje na usmeni dogovor među prijateljima ili rođacima koji zajedno pokreću posao. Dok firma raste i posluje uspešno, takav dogovor može delovati dovoljan. Problem nastaje kada partneri više nemaju isti interes ili kada jedan od njih želi da proda svoj udeo.

Zato odnose među članovima treba urediti dok je saradnja stabilna, a ne tek kada konflikt već nastane.

Više o ovoj temi može se pročitati u tekstovima o osnivanju DOO i uređivanju odnosa između partnera u biznisu.

Ugovori sa klijentima i kupcima

Ugovor sa klijentom treba jasno da odgovori na četiri osnovna pitanja:

• šta firma treba da uradi
• u kom roku
• po kojoj ceni
• šta se dešava ako jedna strana ne izvrši obavezu

Formulacije poput „marketinške usluge“, „izrada aplikacije“ ili „poslovno savetovanje“ često nisu dovoljne bez opisa obima posla, rokova i načina prihvatanja izvršene usluge.

Dokument bi trebalo da precizira predmet posla, cenu, rokove, način plaćanja, reklamacije, odgovornost, raskid i rešavanje sporova.

Primer može biti firma koja ugovori izradu internet stranice, ali ne odredi koliko korekcija ulazi u cenu, ko dostavlja sadržaj i kada se posao smatra završenim. Bez tih odredaba, obična poslovna nesuglasica lako prerasta u spor oko dodatnih radova i plaćanja.

Posebnu pažnju zaslužuje međusobna usklađenost ugovora, ponude, fakture i elektronske komunikacije. Ako ponuda predviđa jedan rok, ugovor drugi, a faktura treće uslove plaćanja, firma sama stvara nejasnoću koju će kasnije teško objasniti.

Povezane teme su naplata potraživanja od privrednog društva i pravne posledice raskida ugovora.

Ugovori sa dobavljačima

Poslovanje firme često zavisi od uredne i pravovremene isporuke robe, materijala, opreme ili usluga.

Zato ugovor sa dobavljačem ne treba da sadrži samo cenu i naziv proizvoda. Potrebno je precizirati kvalitet, količinu, rok isporuke, prijem, reklamacije, odgovornost za nedostatke i posledice kašnjenja.

Ključna pitanja su:

• koje specifikacije roba ili usluga mora da ispuni
• kako se vrši kontrola kvaliteta
• koliko brzo dobavljač mora da zameni neispravnu robu
• šta se dešava ako kašnjenje izazove zastoj u poslovanju
• da li firma ima pravo raskida zbog ponovljenih povreda

Ugovorna kazna može biti korisna za nenovčane obaveze, poput kašnjenja sa isporukom, završetkom radova ili predajom određenog rezultata. Ne ugovara se za samu obavezu plaćanja novčanog duga, kod koje se posledice kašnjenja uređuju drugim mehanizmima, uključujući zateznu kamatu.

Najveća slabost usmenih dogovora sa dobavljačima nije uvek njihova pravna važnost, već dokazivanje tačne sadržine dogovora kada nastane problem.

Ugovori o radu i radnopravna dokumentacija

Ugovor o radu nije puka formalnost. On uređuje osnovna prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog i poslodavca.

Potrebno je jasno odrediti vrstu i opis poslova, mesto rada, trajanje radnog odnosa, radno vreme, zaradu, probni rad i druga pitanja relevantna za konkretno radno mesto.

U zavisnosti od prirode posla, dodatno treba urediti:

• poverljivost
• korišćenje opreme
• prava na rezultate rada
• zabranu konkurencije
• rad od kuće i hibridni rad
• odgovornost za povredu radnih obaveza

Firma ne može svaki radni odnos zameniti ugovorom o delu ili ugovorom sa preduzetnikom samo zato što je taj model jednostavniji ili jeftiniji. Pravni naziv dokumenta nije presudan ako stvarni način rada ima obeležja radnog odnosa.

Pored ugovora o radu, poslodavac može biti dužan da donese pravilnike, odluke, procedure i druga interna akta. Zato radnopravnu dokumentaciju treba posmatrati kao povezanu celinu.

Dodatna objašnjenja mogu se povezati sa tekstovima o probnom radu, radu od kuće i hibridnom radu i otkazu ugovora o radu. Ugovor o radu samo je deo šire dokumentacije koju poslodavac treba da uskladi, što je detaljnije obrađeno u vodiču o radnom pravu za poslodavce u Srbiji.

Ugovori sa spoljnim saradnicima i konsultantima

Spoljni saradnik može biti angažovan za određeni projekat, stručnu uslugu ili konkretan rezultat.

Dokument treba jasno da odredi obim angažovanja, rokove, naknadu, samostalnost saradnika, odgovornost, poverljivost i prava na rezultatima rada.

Posebnu pažnju treba posvetiti situacijama u kojima lice formalno radi kao samostalni saradnik, ali u praksi ima utvrđeno radno vreme, radi pod neposrednim nadzorom, koristi pretežno opremu nalogodavca i uklopljeno je u njegovu organizaciju rada.

Takve okolnosti ne znače automatski da postoji radni odnos, ali mogu povećati rizik da nadležni organi ili sud odnos drugačije pravno ili poreski kvalifikuju.

Praktično pravilo glasi: sadržina ugovora mora odgovarati stvarnom načinu saradnje.

Ugovor o zakupu poslovnog prostora

Zakup poslovnog prostora često predstavlja jednu od najvećih dugoročnih obaveza firme.

Ugovorom bi trebalo precizirati trajanje zakupa, zakupninu, depozit, režijske troškove, održavanje, adaptacije, mogućnost podzakupa, otkaz i vraćanje prostora.

Posebno je važno urediti ulaganja zakupca. Firma koja uloži značajna sredstva u adaptaciju ne bi trebalo da ostavi nejasnim da li ima pravo na naknadu, uklanjanje opreme ili dovoljno dug period zakupa da opravda investiciju.

Takođe treba proveriti da li prostor može da se koristi za konkretnu delatnost i da li je moguće registrovati sedište firme na toj adresi.

Ugovori koji zavise od delatnosti i poslovnog modela

Ugovor o poverljivosti

Ugovor o poverljivosti, odnosno NDA, koristan je kada firma drugoj strani otkriva informacije koje nisu javne i imaju poslovnu vrednost.

To mogu biti cenovnici, liste klijenata, tehnička dokumentacija, izvorni kod, poslovni planovi ili sadržaj pregovora.

Efikasan NDA treba jasno da odredi:

• koje informacije su poverljive
• u koju svrhu se mogu koristiti
• kome se mogu otkriti
• koliko dugo obaveza traje
• šta se dešava u slučaju povrede

Preširoka formulacija prema kojoj je „sve poverljivo zauvek“ nije automatski i najbolje rešenje. Odredbe moraju biti dovoljno precizne da bi strane znale šta se štiti i koje postupanje predstavlja povredu.

Ugovori o intelektualnoj svojini

Plaćanje dizajnera, programera, fotografa ili autora sadržaja ne znači automatski da je firma stekla sva prava koja su joj potrebna.

Ugovor treba da razjasni ko ima pravo da koristi, menja, objavljuje, umnožava ili dalje ustupa rezultat rada.

To je posebno važno kod:

• softvera
• dizajna
• fotografija
• video i audio sadržaja
• internet stranica
• baza podataka
• brenda i žiga

Firma može, na primer, platiti izradu vizuelnog identiteta, a da dokumentacija ne reguliše pravo izmene ili korišćenja na svim medijima. Takav propust obično postaje vidljiv tek kada firma poželi da redizajnira materijale ili angažuje drugog izvođača.

Povezane teme su autorsko pravo na internetu i zaštita intelektualne svojine u IT sektoru.

Ugovori o softveru i IT uslugama

Gotovo svaka firma zavisi od određenih informacionih sistema, čak i kada se ne bavi tehnologijom.

Ugovori sa programerima, hosting provajderima i pružaocima cloud usluga treba da regulišu dostupnost sistema, održavanje, bezbednost podataka, rezervne kopije, podršku i prijavljivanje incidenata.

Posebno je važan izlazni scenario:

• da li firma može izvesti svoje podatke
• ko poseduje tehničku dokumentaciju
• da li postoji pristup izvornom kodu
• kako se vrši migracija na drugo rešenje
• koliko dugo dobavljač pruža podršku nakon prestanka ugovora

Firma može postati ozbiljno zavisna od jednog dobavljača ako nije unapred određeno kako se saradnja završava.

Ugovori o obradi podataka o ličnosti

Firma može angažovati knjigovodstvenu agenciju, hosting provajdera, cloud platformu ili servis za slanje elektronske pošte koji obrađuje podatke u njeno ime.

U takvim odnosima treba definisati svrhu obrade, vrste podataka, mere zaštite, angažovanje podobrađivača, prijavljivanje incidenata i brisanje ili vraćanje podataka nakon prestanka saradnje.

Generička klauzula o zaštiti podataka nije dovoljna ako nije jasno utvrđena uloga svake strane.

Pre zaključenja ugovora treba odgovoriti na sledeća pitanja:

• ko određuje svrhu obrade
• ko postupa po instrukcijama
• da li se podaci prenose drugim licima
• da li se podaci iznose u druge države

Ovaj deo prirodno se može povezati sa posebnim tekstom o zaštiti podataka o ličnosti u poslovanju.

Ugovori o pozajmici i obezbeđenju potraživanja

Pozajmice između firme, osnivača ili povezanih lica ne treba ostavljati na nivou neformalnog prenosa novca.

Dokument bi trebalo da odredi iznos, rok vraćanja, kamatu ako je ugovorena, posledice kašnjenja i sredstva obezbeđenja.

U zavisnosti od konkretnog odnosa, mogu se koristiti jemstvo, zaloga, menica ili drugi instrumenti. Ako dužnik ni nakon dospelosti ne ispuni obavezu, značaj ugovora i sredstava obezbeđenja postaje posebno vidljiv u izvršnom postupku za privredna potraživanja.

Kod povezanih lica treba proveriti i poreske posledice. Ugovor sam po sebi ne uklanja poreski rizik ako ne odgovara stvarnoj transakciji.

Ugovori sa distributerima, zastupnicima i posrednicima

Firma koja proizvode ili usluge prodaje preko drugih lica treba jasno da razgraniči njihove uloge.

Najvažnija pitanja su:

• teritorija
• ekskluzivnost
• provizija
• prodajni ciljevi
• korišćenje brenda
• reklamacije
• zabrana konkurencije
• trajanje i prestanak saradnje

Kod međunarodnih odnosa posebno treba definisati merodavno pravo, nadležnost suda ili arbitraže, jezik ugovora, valutu plaćanja i izvršivost ugovorenih mehanizama.

Ovaj deo može se povezati sa tekstom o izboru između arbitraže i sudskog spora.

Opšti uslovi poslovanja

Firma koja zaključuje veliki broj sličnih poslova može standardizovati deo ugovornog odnosa kroz opšte uslove poslovanja.

Oni mogu regulisati plaćanje, isporuku, reklamacije, odgovornost i raskid.

Međutim, nije dovoljno samo objaviti ih na internet stranici. Potrebno je obezbediti da druga strana bude upoznata sa njima i da budu pravilno uključeni u konkretan ugovor.

U poslovanju sa potrošačima primenjuju se dodatna pravila, a nejasne ili nepravične odredbe mogu biti problematične bez obzira na to što ih je firma unela u svoje uslove.

Koji ugovor treba prvo urediti?

Najlakši način za određivanje prioriteta jeste da firma pogleda gde joj nastaje najveći rizik.

Ako firma ima više osnivača, prioritet je uređivanje njihovih odnosa.

Ako najveći prihod dolazi od pružanja usluga, prvo treba proveriti ugovore sa klijentima.

Ako firma zavisi od jednog dobavljača, najvažniji su rokovi, kvalitet, odgovornost i kontinuitet isporuke.

Ako ima zaposlene, potrebno je pregledati ugovore o radu i prateća akta.

Ako angažuje programere, dizajnere ili autore, treba urediti intelektualnu svojinu.

Ako koristi cloud servise ili druge spoljne pružaoce koji obrađuju podatke, potrebno je proveriti zaštitu podataka i mogućnost izlaska iz IT sistema.

Ovakva prioritizacija korisnija je od preuzimanja velikog broja obrazaca koji možda nemaju nikakve veze sa stvarnim poslovanjem firme.

Znaci da postojeći ugovor treba proveriti

Postojeći dokument zaslužuje pravnu proveru ako:

• se posao u praksi obavlja drugačije nego što je opisano
• nije jasno kada se usluga smatra završenom
• nije određeno šta se dešava u slučaju kašnjenja
• isti obrazac se koristi za potpuno različite klijente
• ugovor se poziva na priloge koji ne postoje
• odredbe o raskidu i dostavljanju obaveštenja nisu primenljive
• ugovor koristi pojmove ili pravne institute druge države
• pojedine klauzule međusobno protivreče
• prava na rezultatima rada nisu jasno preneta ili licencirana
• dokument nije menjan iako se poslovni model firme značajno promenio

Posebno ozbiljan znak upozorenja postoji kada zaposleni i menadžeri u praksi izbegavaju primenu ugovora zato što su njegove procedure nejasne ili neodržive.

Zašto ugovor preuzet sa interneta često nije dovoljan

Obrazac sa interneta može poslužiti kao početna kontrolna lista, ali retko može bez prilagođavanja urediti konkretan odnos.

Takav dokument može:

• biti zasnovan na pravu druge države
• sadržati zastarele odredbe
• zanemariti delatnost firme
• propustiti ključne poslovne rizike
• sadržati protivrečne klauzule
• predvideti neodgovarajući način rešavanja sporova

Problem nije u tome što je svaki obrazac beskoristan. Problem nastaje kada dokument izgleda pravno ozbiljno, ali ne odgovara stvarnom poslu.

Šta svaki poslovni ugovor treba da uredi?

Bez obzira na vrstu ugovora, firma treba da proveri da li dokument jasno uređuje:

• ugovorne strane i ovlašćenja potpisnika
• predmet i obim obaveza
• rokove
• cenu i način plaćanja
• način dokazivanja izvršenja
• odgovornost za kašnjenje i štetu
• izmene i raskid
• obaveze koje ostaju nakon prestanka
• dostavljanje obaveštenja
• merodavno pravo i rešavanje sporova

Dobar ugovor ne opisuje samo kako saradnja treba da počne. On reguliše i šta se dešava kada saradnja više ne funkcioniše.

Koliko često firma treba da proverava ugovore?

Ugovore treba pregledati periodično, ali i nakon svake značajne promene poslovanja.

Revizija je posebno važna kada firma:

• uvodi novu uslugu
• počinje saradnju sa velikim klijentom
• zapošljava veći broj ljudi
• uvodi rad na daljinu
• ulazi na strano tržište
• menja vlasničku strukturu
• obrađuje nove vrste podataka
• uvodi novu tehnologiju
• menja cenovnu ili prodajnu politiku

Ugovor može postati neodgovarajući i kada se zakon nije promenio. Dovoljno je da se promeni način na koji firma posluje.

Česta pitanja

Da li usmeni dogovor može biti pravno važeći?

Može, osim kada zakon za određeni ugovor zahteva posebnu formu. Najveći problem usmenog dogovora često nije njegova važnost, već dokazivanje njegovog sadržaja.

Da li firma mora imati pisani ugovor sa svakim klijentom?

Ne u svakom slučaju. Ugovor može nastati i prihvatanjem ponude, razmenom elektronske pošte ili drugim ponašanjem koje pokazuje saglasnost strana. Kod vrednijih i dugoročnijih poslova pisani ugovor znatno povećava pravnu sigurnost.

Da li se ugovor može zaključiti putem elektronske pošte?

Po pravilu može kada iz komunikacije jasno proizlazi saglasnost o bitnim elementima ugovora, osim ako zakon za konkretan pravni posao zahteva posebnu formu.

Da li elektronski potpisan ugovor ima pravno dejstvo?

Da. Elektronski potpis može proizvoditi pravno dejstvo, ali njegova dokazna snaga i podobnost da ispuni zahtev pisane forme zavise od vrste elektronskog potpisa i konkretnog pravnog posla.

Koja je razlika između ugovora i opštih uslova poslovanja?

Pojedinačni ugovor uređuje konkretan odnos sa određenom stranom. Opšti uslovi sadrže standardna pravila za veći broj sličnih odnosa i moraju biti pravilno uključeni u konkretan posao.

Koliko dugo firma treba da čuva ugovore?

Rok zavisi od vrste ugovora, poreskih i računovodstvenih obaveza, rokova zastarelosti i posebnih propisa. Ugovore ne treba automatski uništavati odmah nakon prestanka saradnje.

Da li ugovor može ograničiti odgovornost firme?

U određenoj meri može, ali ne neograničeno. Dopuštenost zavisi od vrste odgovornosti, prirode povrede, položaja ugovornih strana i prinudnih propisa.

Kada treba angažovati advokata za izradu ugovora?

Kada je posao značajne vrednosti, dugoročan, složen, međunarodan ili povezan sa ozbiljnim finansijskim, radnopravnim, tehnološkim ili reputacionim rizicima.

Pravna pomoć je korisna i kada firma isti ugovor koristi za veliki broj klijenata, jer se tada svaka greška višestruko ponavlja.

Najvažniji ugovori koje svaka firma treba da ima zavise od stvarnog poslovanja

Prvi korak nije izrada deset novih ugovora, već pregled odnosa koje firma već ima.

Najveći rizik često nije potpuno odsustvo dokumenta, već nesklad između onoga što u njemu piše i načina na koji se posao zaista obavlja.

Firma zato treba da ima manji broj kvalitetnih, međusobno usklađenih i praktično primenljivih ugovora. Pravi ugovor nije onaj koji samo izgleda stručno, već onaj koji jasno uređuje posao, raspodeljuje rizike i pruža primenljivo rešenje kada nastane problem.

JP Law može pomoći privrednim društvima da identifikuju ugovore koji su im zaista potrebni, pregledaju postojeću dokumentaciju i prilagode ugovorni okvir svojoj delatnosti i poslovnom modelu.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet za konkretan slučaj. Izbor i sadržina ugovora zavise od delatnosti, poslovnog modela i konkretnih odnosa firme.