Arbitražna klauzula u privrednom ugovoru: šta kompanije treba da znaju pre potpisivanja

Prilikom pregovaranja privrednog ugovora, pažnja kompanija najčešće je usmerena na cenu, rokove, način plaćanja, odgovornost ugovornih strana i sredstva obezbeđenja. Odredba o rešavanju sporova često ostaje za kraj i prihvata se bez detaljnije analize.

Problem je što upravo nekoliko rečenica arbitražne klauzule može odrediti gde će se budući spor voditi, po kojim pravilima, na kom jeziku, pred koliko arbitara i uz kakve troškove.

Kada spor već nastane, obično je kasno za pregovore o tome kako će biti rešavan.

Zato arbitražnu klauzulu ne treba posmatrati kao standardnu završnu odredbu ugovora. Kao i kod drugih ključnih odredaba privrednog ugovora, njene posledice treba proceniti pre potpisivanja, naročito kod ugovora velike vrednosti, složenih poslovnih odnosa i ugovora sa inostranim partnerima.

Šta je arbitražna klauzula?

Arbitražna klauzula je ugovorna odredba kojom se strane sporazumevaju da određeni spor ili sporove koji mogu nastati iz njihovog pravnog odnosa poveravaju arbitraži umesto državnom sudu.

Prema Zakonu o arbitraži Republike Srbije, spor se može rešavati putem arbitraže samo na osnovu sporazuma stranaka. Arbitraža se može ugovoriti za imovinske sporove o pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim kada je za određeni spor propisana isključiva nadležnost suda.

Sporazum o arbitraži može biti sadržan u samom privrednom ugovoru kao arbitražna klauzula ili zaključen kao poseban sporazum.

Važno je i da se arbitražna klauzula pravno ne poistovećuje jednostavno sa ostatkom ugovora. Pitanje postojanja, punovažnosti i dejstva sporazuma o arbitraži može imati sopstveni pravni značaj i upravo zato formulaciji klauzule treba pristupiti pažljivo.

Praktična posledica punovažnog sporazuma o arbitraži je posebno značajna. Ako jedna strana, uprkos arbitražnoj klauzuli, pokrene pred državnim sudom spor koji je njome obuhvaćen, sud se, po blagovremenom prigovoru druge strane, oglašava nenadležnim i odbacuje tužbu, osim ako utvrdi da je sporazum o arbitraži očigledno ništav, bez dejstva ili ga nije moguće izvršiti.

Šta kompanija zapravo prihvata kada ugovori arbitražu?

Kompanija ne bira samo drugi forum za rešavanje spora, već prihvata drugačiji procesni mehanizam.

U zavisnosti od sadržine klauzule, strane mogu odlučivati o arbitražnoj instituciji, broju arbitara, načinu njihovog izbora, sedištu arbitraže, jeziku postupka i pravilima prema kojima će se postupak voditi.

U institucionalnoj arbitraži postupak organizuje određena arbitražna institucija prema svojim pravilima. Kod ad hoc arbitraže nema takve stalne institucije, pa se organizacija postupka u većoj meri zasniva na dogovoru strana i izabranim procesnim pravilima.

Zakon o arbitraži Srbije dopušta i institucionalnu i ad hoc arbitražu.

Jedna od najvažnijih posledica tiče se pravnih sredstava protiv odluke.

Arbitražna odluka se ne preispituje na isti način kao prvostepena sudska presuda u redovnom žalbenom postupku. Zakon predviđa tužbu za poništaj domaće arbitražne odluke samo iz određenih razloga. Rok za njeno podnošenje je, po pravilu, tri meseca od prijema arbitražne odluke. Domaća arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke.

Zbog toga odluku o arbitraži ne treba donositi uz pretpostavku da će nezadovoljna strana kasnije jednostavno moći da traži potpuno novo odlučivanje pred državnim sudom.

Kada arbitraža može imati prednosti?

Arbitraža može biti veoma dobro rešenje, ali ne u svakom poslovnom odnosu.

Jedna od njenih važnih prednosti jeste mogućnost da strane biraju arbitre sa iskustvom u oblasti iz koje spor može nastati. Kod kompleksnih građevinskih, energetskih, finansijskih, tehnoloških ili međunarodnih poslovnih odnosa stručnost arbitra može imati znatan praktičan značaj.

Arbitraža takođe pruža veću fleksibilnost u organizaciji postupka. Strane mogu dogovoriti jezik, sedište arbitraže, broj arbitara i, u određenoj meri, procesna pravila.

Kod međunarodnih ugovora posebno je važna neutralnost. Kompanija iz Srbije i kompanija iz druge države možda neće želeti da budući spor rešavaju pred sudovima države svog ugovornog partnera. Arbitraža im omogućava da izaberu neutralno sedište i međunarodnu arbitražnu instituciju.

Značajna prednost može postojati i kod međunarodnog izvršenja odluke.

Njujorška konvencija iz 1958. godine uspostavlja međunarodni okvir za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka, a Srbija je jedna od država ugovornica Konvencije. Upravo široka međunarodna primena Konvencije predstavlja jedan od razloga zbog kojih je arbitraža naročito značajna u prekograničnim poslovnim odnosima.

To, međutim, ne znači da je priznanje i izvršenje svake arbitražne odluke automatsko. Postoje razlozi zbog kojih priznanje ili izvršenje mogu biti odbijeni.

Koji su rizici arbitražne klauzule?

Jedna od najčešćih grešaka jeste polaziti od tvrdnje da je arbitraža uvek brža i jeftinija od sudskog postupka.

Nije.

Kod sporova velike vrednosti naknade arbitara, administrativni troškovi arbitražne institucije, advokatski troškovi, veštačenja, prevodi i troškovi održavanja postupka mogu biti značajni. Troškovi će zavisiti od izabrane institucije, vrednosti i složenosti spora, broja arbitara i drugih okolnosti.

Ni brzina postupka nije zagarantovana. Kompleksna međunarodna arbitraža može trajati dugo.

Dodatni rizik proizlazi upravo iz konačnosti arbitražne odluke. Ograničene mogućnosti njenog sudskog preispitivanja mogu biti prednost kada kompanija želi konačno i efikasno rešavanje spora, ali postaju ozbiljan nedostatak ako arbitražni tribunal donese odluku sa kojom se stranka suštinski ne slaže.

Problem može nastati i ako se bez dovoljno razmišljanja ugovori arbitraža u stranoj državi, na stranom jeziku ili pred institucijom čija pravila i troškovi nisu prethodno analizirani.

Zbog toga ista arbitražna klauzula ne treba automatski da se prenosi iz jednog ugovora u drugi.

Šta kvalitetna arbitražna klauzula treba da reguliše?

Dobro napisana arbitražna klauzula treba pre svega jasno da odredi koji sporovi su njome obuhvaćeni.

Formulacija koja ostavlja prostor za dilemu da li se određeni zahtev rešava pred arbitražom ili državnim sudom može proizvesti upravo ono što su strane želele da izbegnu: dodatni spor o tome ko je uopšte nadležan da rešava glavni spor.

Ako se bira institucionalna arbitraža, potrebno je tačno označiti instituciju. Nepravilno ili neprecizno imenovanje institucije može izazvati ozbiljne proceduralne probleme.

Treba razmotriti i broj arbitara. Jedan arbitar može smanjiti troškove i pojednostaviti postupak. Tročlano arbitražno veće može biti primerenije složenim sporovima velike vrednosti, ali po pravilu znači i veće troškove.

Važan je i način izbora arbitara.

Kod međunarodnih ugovora posebnu pažnju treba posvetiti jeziku postupka. Ako to pitanje nije unapred rešeno, mogu nastati dodatni troškovi prevođenja ugovora, poslovne dokumentacije, stručnih nalaza i drugih dokaza.

Najzad, potrebno je pravilno odrediti sedište arbitraže.

Sedište arbitraže nije samo grad naveden u ugovoru

Pojam sedišta arbitraže ima pravni značaj koji prevazilazi fizičko mesto na kojem arbitri i stranke održavaju sastanak ili ročište.

Sedište arbitraže povezuje arbitražu sa određenim nacionalnim pravnim sistemom i može biti relevantno za procesni pravni okvir arbitraže, sudsku podršku arbitražnom postupku i postupak poništaja arbitražne odluke.

U praksi to znači da izbor sedišta može uticati i na to pred sudovima koje države se vodi eventualni postupak za poništaj arbitražne odluke.

Prema srpskom Zakonu o arbitraži, njegove odredbe se primenjuju na arbitražu i arbitražni postupak kada je mesto arbitraže na teritoriji Republike Srbije, uz posebna pravila za međunarodnu arbitražu.

Zato klauzula kojom je, na primer, ugovoreno da je sedište arbitraže u Beogradu nije samo dogovor o tome gde će se održati eventualno ročište.

To je pravno važna odluka.

Arbitražna klauzula nije isto što i izbor merodavnog prava

Ovo je jedna od najvažnijih razlika pri sastavljanju međunarodnih privrednih ugovora.

Kompanije treba odvojeno da razmotre najmanje tri pitanja.

Prvo je ko rešava spor: državni sud ili arbitraža.

Drugo je sedište odnosno pravni okvir u kojem se arbitraža odvija.

Treće je koje materijalno pravo reguliše ugovor i prava i obaveze ugovornih strana.

Ta pitanja mogu voditi ka različitim državama.

Na primer, strane mogu ugovoriti arbitražu sa sedištem u jednoj državi, izabrati određenu međunarodnu arbitražnu instituciju, a istovremeno predvideti da se na njihov osnovni ugovor primenjuje pravo neke druge države.

Zato formulacija „sporovi se rešavaju arbitražom“ nije zamena za klauzulu o merodavnom pravu.

Nejasno uređivanje ovih pitanja može značajno povećati pravnu nesigurnost kada spor već nastane.

Poseban oprez kod međunarodnih ugovora

Kod domaćeg ugovora pogrešna arbitražna klauzula može biti skupa. Kod međunarodnog ugovora posledice mogu biti znatno složenije.

Pre potpisivanja treba razmotriti gde druga ugovorna strana ima imovinu i gde bi eventualna arbitražna odluka morala da se izvrši.

Ako kompanija dobije spor, ali protivna strana nema imovinu u državi u kojoj je odluka doneta, pitanje međunarodnog priznanja i izvršenja postaje ključno.

Njujorška konvencija upravo u toj oblasti ima centralnu ulogu. Njena svrha je uspostavljanje zajedničkog okvira za priznanje sporazuma o arbitraži i priznanje i izvršenje stranih i nedomaćih arbitražnih odluka u državama ugovornicama.

Ipak, činjenica da je određena država ugovornica Njujorške konvencije nije jedino pitanje koje treba proveriti. U praksi je važno analizirati i lokalna pravila o priznanju i izvršenju, kao i moguće razloge zbog kojih bi izvršenje konkretne odluke moglo biti osporeno.

Kompanija treba da proceni i mnogo više od samog pitanja izvršenja.

Važni su jezik postupka, udaljenost i troškovi, dostupnost odgovarajućih arbitara, pravila izabrane institucije, sedište arbitraže, merodavno pravo i karakter potencijalnog spora.

Neutralnost foruma može biti velika prednost, ali samo ako je klauzula pažljivo dizajnirana.

Najčešće greške pri ugovaranju arbitraže

Jedna od najčešćih grešaka je kopiranje arbitražne klauzule iz prethodnog ugovora.

Klauzula koja je bila odgovarajuća za međunarodni ugovor vredan deset miliona evra ne mora imati smisla u znatno manjem domaćem poslu.

Drugi problem je neprecizno imenovanje arbitražne institucije. Ako strane žele institucionalnu arbitražu, treba koristiti tačan naziv institucije i proveriti njena važeća pravila.

Česta greška je i istovremeno unošenje više međusobno neusaglašenih odredaba o nadležnosti. U jednom delu ugovora može pisati da će se sporovi rešavati arbitražom, a u drugom da je za njih nadležan određeni državni sud.

Takva kontradikcija ne predstavlja dodatnu sigurnost. Naprotiv, može otvoriti spor o tome šta su strane zapravo ugovorile.

Problematična može biti i preuska ili nejasna formulacija kruga sporova obuhvaćenih klauzulom.

Najzad, kompanije ponekad pregovaraju o čitavom komercijalnom delu ugovora, a arbitražnu klauzulu prihvate bez prethodne procene troškova izabrane institucije i posledica izabranog sedišta.

To je pogrešan red prioriteta.

Šta proveriti pre potpisivanja privrednog ugovora?

Pre prihvatanja arbitražne klauzule kompanija treba da može da odgovori na nekoliko praktičnih pitanja.

Ko će odlučivati o budućem sporu? Da li je izabrana institucionalna ili ad hoc arbitraža? Ako postoji institucija, koja je to tačno institucija i koja pravila primenjuje?

Treba proveriti gde je sedište arbitraže i kakve pravne posledice taj izbor proizvodi.

Kompanija treba da zna i da li će odlučivati jedan arbitar ili veće, kako će arbitri biti imenovani i na kom jeziku će se voditi postupak.

Potrebno je analizirati i troškove. Kod institucionalne arbitraže treba pogledati važeću tarifu konkretne institucije, a ne polaziti od opšte pretpostavke da je arbitraža jeftinija od suda.

Posebno treba proveriti merodavno pravo. Izbor arbitraže ne rešava automatski to pitanje.

Kod međunarodnih ugovora potrebno je razmisliti i nekoliko koraka unapred: ako spor bude dobijen, gde protivna strana ima imovinu, kako će izgledati naplata potraživanja i gde će odluka verovatno morati da se prizna i izvrši?

Tek kada postoje jasni odgovori na ova pitanja može se proceniti da li konkretna arbitražna klauzula zaista štiti poslovne interese kompanije.

Arbitražna klauzula se pregovara pre spora, ne posle njega

Najveća vrednost dobro sastavljene arbitražne klauzule vidi se upravo onda kada poslovni odnos više ne funkcioniše kako je planirano.

Tada nekoliko rečenica ugovora određuje ko rešava spor, gde će se postupak voditi, koliko arbitara odlučuje, koji će se procesni okvir primenjivati i koliko prostora postoji za preispitivanje konačne odluke.

Arbitraža može biti veoma efikasan način rešavanja privrednih sporova, posebno u međunarodnim poslovnim odnosima. Ali nije univerzalno najbolje rešenje. Odgovarajući izbor zavisi od prirode i vrednosti ugovora, odnosa ugovornih strana, potencijalnog spora, država u kojima posluju i mesta na kojima bi buduća odluka trebalo da proizvodi dejstvo.

Pre prihvatanja arbitražne klauzule u domaćem ili međunarodnom privrednom ugovoru potrebno je proceniti njene procesne, finansijske i izvršne posledice. Najbolji trenutak za tu procenu jeste pre potpisivanja ugovora, dok spor još ne postoji.

JPLAW savetuje kompanije prilikom pregovaranja, sastavljanja i pravne analize privrednih ugovora, uključujući procenu arbitražnih klauzula i izbor odgovarajućeg mehanizma za rešavanje potencijalnih sporova.