Kako urediti odnose između partnera u biznisu

Većina poslovnih partnera prvo dogovori procente vlasništva. Znatno manji broj dogovori šta ti procenti znače kada jedan partner radi više, drugi ulaže dodatni novac, a nijedan ne želi da popusti pri donošenju važne odluke.

Na početku zajedničkog poslovanja obično postoji poverenje. Partneri su prijatelji, rođaci, kolege ili dugogodišnji saradnici. Imaju poslovnu ideju, početni plan i očekivanje da će probleme rešavati dogovorom.

Ozbiljne nesuglasice najčešće se ne pojavljuju dok je posao mali. Nastaju kada poslovanje počne da raste, kada je potrebno dodatno ulaganje, kada doprinosi više nisu jednaki, kada jedan partner želi isplatu dobiti, a drugi dalji razvoj firme ili kada neko odluči da napusti posao.

Spor tada ne nastaje nužno zato što je neko od početka imao lošu nameru. Često nastaje zato što odnosi između partnera u biznisu nisu dovoljno precizno uređeni dok su odnosi još bili dobri.

Dobar ugovor ne može sprečiti svako neslaganje. Može, međutim, sprečiti da ono preraste u blokadu poslovanja, pad vrednosti firme ili dugotrajan spor.

Zašto usmeni dogovor između partnera nije dovoljan

Partneri se često dogovore ko ima 50, 60 ili 70 odsto firme, ali ne razjasne šta vlasnički procenat zaista podrazumeva.

Sam procenat udela ne daje odgovor na pitanja ko vodi svakodnevno poslovanje, koje odluke partner može doneti samostalno, koliko je svaki partner dužan da radi, kako se određuju naknade, šta se događa kada je potrebno dodatno ulaganje i na koji način partner može da napusti firmu.

Neformalni dogovor može funkcionisati dok partneri imaju iste interese. Kada se njihovi interesi raziđu, svako se često seća dogovora na način koji odgovara njegovoj trenutnoj poziciji.

Ugovor između poslovnih partnera zato nije zamena za poverenje. Njegova svrha je da zajednička očekivanja pretvori u jasna i dokaziva pravila.

Osnivački akt i ugovor članova nisu isti dokument

Kod osnivanja društva sa ograničenom odgovornošću posebno je važno razlikovati osnivački akt od ugovora članova društva.

Šta se uređuje osnivačkim aktom

Osnivački akt je osnovni korporativni dokument privrednog društva. Njime se uređuju članovi društva, njihovi ulozi i udeli, osnovni kapital, upravljanje i druga pitanja značajna za organizaciju i rad društva.

Njime se mogu detaljnije urediti i način glasanja, potrebne većine, prenos udela, pravo preče kupovine, saglasnost za prenos udela i nadležnosti organa društva.

Pravila koja treba da proizvode dejstvo unutar društva moraju biti usklađena sa osnivačkim aktom, odlukama organa društva i prinudnim propisima.

Čemu služi ugovor članova društva

Prema Zakonu o privrednim društvima, član društva može u pisanoj formi zaključiti ugovor sa jednim ili više članova istog društva i njime urediti pitanja značajna za njihove međusobne odnose u vezi sa društvom.

Kod društva sa ograničenom odgovornošću ovaj dokument naziva se ugovor članova.

Ugovor članova proizvodi dejstvo između članova koji su ga zaključili. Zbog toga pravilo uneto samo u taj ugovor ne menja automatski osnivački akt niti nužno proizvodi željeno korporativno dejstvo prema društvu, njegovim organima ili drugim licima.

Ugovor članova može detaljnije urediti:

• podelu poslova između partnera
• obaveze njihovog ličnog angažovanja
• dodatno finansiranje
• raspodelu dobiti
• način glasanja o važnim pitanjima
• poverljivost
• izlazak partnera
• određivanje vrednosti udela
• rešavanje poslovne blokade

Osnivački akt i ugovor članova zato ne treba posmatrati kao alternativne dokumente. Oni moraju biti međusobno usklađeni.

U zavisnosti od poslovnog modela, mogu biti potrebni i ugovor o radu ili drugom angažovanju partnera, ugovor sa direktorom, ugovor o zajmu, ugovor o intelektualnoj svojini, ugovor o poverljivosti ili ugovor sa investitorom.

Zašto vlasničke procente ne treba deliti automatski

Pitanje ko dobija koliko procenata firme ne treba rešavati samo prema tome ko je prvi predložio ideju ili ko je sa kim u boljim odnosima.

Potrebno je razmotriti:

• ko ulaže novac
• ko unosi opremu ili drugu imovinu
• ko obezbeđuje klijente i kontakte
• ko unosi znanje, softver, žig ili drugu intelektualnu svojinu
• ko će biti svakodnevno angažovan
• ko preuzima najveći poslovni rizik
• šta se događa ako neko ubrzo napusti projekat

Jednaki udeli mogu biti opravdani kada su doprinosi, rizici i buduće obaveze zaista jednaki. Ipak, odnos 50 prema 50 nije sam po sebi najpravičnije rešenje.

Takva struktura može dovesti do ozbiljne blokade ako svaki partner ima jednaku glasačku snagu, a ne postoji unapred definisan način rešavanja neslaganja.

Vlasništvo, upravljanje i rad nisu isto

Partner može istovremeno biti član društva, direktor i zaposleni, ali njegov pravni položaj po svakom od tih osnova nije isti.

Zato treba precizno odrediti:

• ko vodi svakodnevne poslove
• ko je direktor
• ko zastupa društvo
• ko odobrava plaćanja
• ko zapošljava i otpušta
• ko vodi prodaju, finansije, razvoj ili odnose sa klijentima
• koje odluke svako može doneti samostalno
• za koje odluke je potrebna saglasnost drugih partnera

Nije dovoljno napisati da će partneri „zajednički voditi posao“. Potrebno je odrediti ko je odgovoran za konkretne oblasti i šta se događa kada preuzete obaveze ne izvršava.

Partneri sa jednakim vlasničkim udelima ne moraju primati jednake mesečne naknade ako njihov stvarni rad i odgovornost nisu jednaki.

Kako urediti donošenje odluka

Redovne operativne odluke ne treba donositi na isti način kao odluke o velikom zaduživanju, ulasku investitora ili prodaji firme.

Partneri mogu predvideti da se pojedine odluke donose samostalno, običnom većinom, kvalifikovanom većinom ili jednoglasno.

Poseban režim najčešće ima smisla za odluke o:

• značajnom zaduživanju
• prodaji važne imovine
• promeni delatnosti
• prijemu novog člana
• ulasku investitora
• promeni osnovnog kapitala
• raspodeli dobiti
• prodaji firme
• prestanku poslovanja

Preveliki broj odluka koje zahtevaju jednoglasnost može potpuno blokirati poslovanje. Sa druge strane, ako većinski partner može samostalno odlučivati o skoro svemu, manjinski član može ostati bez stvarnog uticaja na najvažnija pitanja.

Cilj je pronaći ravnotežu između efikasnog upravljanja i zaštite svih partnera.

Kako sprečiti poslovnu blokadu

Poslovna blokada nastaje kada partneri ne mogu da donesu odluku bez koje društvo ne može normalno da nastavi poslovanje.

Najčešće se pojavljuje u društvima sa dva partnera koji imaju jednake udele ili kada je za veliki broj odluka potrebna jednoglasnost.

Ugovor može predvideti postupak koji se aktivira kada neslaganje traje duže od određenog roka. On može obuhvatiti:

• novi krug pregovora
• sastanak uz prisustvo neutralnog savetnika
• medijaciju
• upućivanje stručnog pitanja nezavisnom licu
• ponudu jednog partnera da otkupi udeo drugog
• prodaju udela ili celog društva
• kontrolisani prestanak poslovanja kao krajnju mogućnost

U međunarodnoj korporativnoj praksi koriste se i modeli poznati kao Russian roulette ili Texas shoot-out klauzule. To nisu posebni instituti imenovani domaćim zakonom, već ugovorni mehanizmi koji se moraju prilagoditi pravu Srbije i konkretnom odnosu.

Oni nisu pogodni za svaki biznis. Ako je jedan partner finansijski znatno snažniji, mogućnost da brzo obezbedi novac za otkup može ga staviti u povoljniji položaj.

Kako urediti dodatna ulaganja

Početni kapital često nije dovoljan za razvoj poslovanja.

Partneri zato treba unapred da odrede:

• da li imaju obavezu da dodatno finansiraju društvo
• koliko svaki partner treba da uloži
• šta se događa ako jedan partner nema ili ne želi da uloži novac
• da li dodatno ulaganje menja vlasničke procente
• da li se sredstva daju kao zajam
• kada i pod kojim uslovima se zajam vraća

Nije isto da li član povećava svoj ulog, vrši dodatnu uplatu ili društvu daje zajam.

Zajam člana društvu stvara dužnički odnos i sam po sebi ne povećava vlasnički procenat zajmodavca. Promena vlasničke strukture zbog dodatnog finansiranja takođe ne nastupa automatski, već zahteva unapred dogovoren i pravno pravilno sproveden mehanizam.

Zato treba jasno utvrditi da li dodatni novac predstavlja vlasničko ulaganje ili obavezu društva da taj iznos vrati.

Plata, naknada i raspodela dobiti nisu isto

Potrebno je razlikovati:

• naknadu za svakodnevni rad
• naknadu direktoru
• učešće u dobiti
• povraćaj zajma
• naknadu za korišćenje opreme ili intelektualne svojine

Partneri sa jednakim vlasničkim udelima ne moraju imati jednake mesečne naknade ako ne rade isto ili nisu podjednako angažovani.

Istovremeno, veća naknada za rad ne znači automatski i veći vlasnički udeo.

Dobit se ne raspodeljuje čim društvo ostvari prihod. Pre odluke o raspodeli potrebno je razmotriti rezultate poslovanja, postojeće obaveze, zakonska ograničenja i potrebu da se sredstva zadrže radi daljeg razvoja.

Partneri zato treba unapred da utvrde ko odlučuje o raspodeli dobiti, pod kojim uslovima se ona isplaćuje i koliko sredstava ostaje u poslovanju.

Kome pripadaju brend, softver, baze klijenata i druga poslovna imovina

Kod mnogih firmi najveća vrednost nije u osnovnom kapitalu, već u:

• brendu i žigu
• domenu i internet stranici
• softveru i izvornom kodu
• bazama klijenata
• dizajnu i autorskim sadržajima
• poslovnim procedurama
• nalozima na digitalnim platformama
• poslovnom znanju i iskustvu

Poseban rizik postoji kada je ključna imovina formalno registrovana na jednog partnera, iako ju je razvijalo ili koristi društvo.

Ako je domen registrovan na privatno ime partnera, a prava na softver i izvorni kod nikada nisu preneta društvu, njegov izlazak može ugroziti nastavak poslovanja.

Zato treba utvrditi šta pripada partneru, šta se društvu samo ustupa na korišćenje, a šta treba formalno preneti na društvo.

Zabrana konkurencije i poverljive informacije

Potrebno je razlikovati zakonske obaveze lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu, ugovornu zabranu konkurencije između partnera i zabranu konkurencije u okviru radnog odnosa.

Ti režimi nisu identični i ne treba ih objediniti jednom opštom odredbom.

Ugovor između partnera može detaljnije urediti:

• čuvanje poslovnih tajni
• korišćenje baze klijenata
• preuzimanje zaposlenih
• kontaktiranje postojećih klijenata nakon izlaska
• pokretanje konkurentskog posla
• trajanje obaveza nakon prestanka partnerstva

Zabrana konkurencije treba da bude razumna i precizna. Potrebno je odrediti koje poslove obuhvata, gde važi, koliko traje i koji se legitimni poslovni interes njome štiti.

Cilj ne treba da bude potpuno onemogućavanje bivšeg partnera da radi, već zaštita konkretnih interesa društva.

Šta kada partner prestane da doprinosi poslovanju

Član društva ne gubi automatski svoj udeo samo zato što je prestao da radi.

Ugovor treba da predvidi šta se događa kada partner prestane aktivno da radi, ne izvršava obaveze, blokira odluke, koristi imovinu društva u ličnom interesu, preuzima klijente, pokrene konkurentski posao, izgubi potrebnu licencu, postane dugotrajno nesposoban za rad ili umre.

U međunarodnoj investicionoj praksi često se koriste pojmovi good leaver i bad leaver.

Prvi označava partnera koji odlazi iz opravdanih ili unapred prihvaćenih razloga. Drugi se odnosi na partnera čiji je izlazak povezan sa teškom povredom obaveza, prevarom ili konkurentskim delovanjem.

To nisu posebni zakonski instituti srpskog prava, već ugovorne kategorije čija primena zavisi od precizno određenih razloga, postupka izlaska i načina obračuna cene.

Eventualno umanjenje cene udela ne može se zasnivati samo na proizvoljnoj proceni drugih partnera. Takva odredba mora biti pažljivo formulisana i usklađena sa relevantnim pravilima kompanijskog i obligacionog prava.

Kako urediti izlazak partnera iz firme

Dogovor o ulasku u posao nije potpun ako ne postoji dogovor o izlasku.

Potrebno je urediti:

• može li partner slobodno prodati udeo
• ko ima pravo preče kupovine
• da li je potrebna saglasnost društva
• kome se udeo ne može prodati
• kako se utvrđuje cena
• u kom roku se cena plaća
• da li je moguća isplata na rate
• šta se događa u slučaju smrti člana
• kako se postupa kada postoji ponuda za kupovinu celog društva

Prenos udela treba analizirati prema važećim zakonskim pravilima i osnivačkom aktu konkretnog društva, naročito u pogledu prava preče kupovine, potrebne saglasnosti i postupka ponude udela. Kada udeo kupuje novi partner ili investitor, važan korak predstavlja i due diligence kompanije ili udela.

U međunarodnoj poslovnoj praksi često se ugovaraju i tag-along i drag-along prava.

Tag-along štiti manjinskog člana tako što mu omogućava da se priključi prodaji većinskog člana i proda svoj udeo istom kupcu pod odgovarajućim uslovima.

Drag-along omogućava većinskom članu da, pod unapred određenim uslovima, zahteva da i manjinski član učestvuje u prodaji društva.

Nije dovoljno samo navesti ove mehanizme po imenu. Potrebno je urediti cenu, rokove, obaveštavanje, obaveze prema kupcu i odgovornost partnera za izjave i garancije date u postupku prodaje.

Kako se određuje vrednost udela

Formulacija da partner ima pravo na „tržišnu vrednost udela“ često nije dovoljno precizna.

Potrebno je odrediti:

• ko procenjuje vrednost
• po kojoj metodologiji
• na koji datum
• na osnovu kojih finansijskih podataka
• kako se uzimaju u obzir dugovi
• da li se vrednuju brend, klijenti i intelektualna svojina
• ko plaća procenu
• šta se događa ako postoji spor oko nalaza procenitelja

Vrednost se može određivati prema ugovorenoj formuli, proceni nezavisnog stručnjaka, knjigovodstvenoj vrednosti, prihodima, dobiti ili kombinaciji više metoda.

Knjigovodstvena vrednost može biti neadekvatna kod firme čija se glavna vrednost nalazi u brendu, tehnologiji ili ugovorima sa klijentima. Sa druge strane, procena zasnovana na budućoj dobiti može zavisiti od neizvesnih pretpostavki.

Metod procene zato treba prilagoditi konkretnom poslovnom modelu.

Odgovornost člana i direktora nije ista

Član društva sa ograničenom odgovornošću načelno ne odgovara za obaveze društva samo zato što poseduje udeo.

To ne znači da je zaštićen od odgovornosti za sopstveno protivpravno postupanje ili povredu obaveza koje ima kao direktor, zastupnik ili lice sa posebnim dužnostima prema društvu.

Treba razlikovati odgovornost člana, odgovornost direktora, sukob interesa, poslove sa povezanim licima, korišćenje imovine društva, prisvajanje poslovnih prilika i zloupotrebu pravne ličnosti društva.

Ograničena odgovornost nije dozvola da se imovina društva koristi kao lična imovina.

Ugovor između partnera ne može isključiti primenu prinudnih zakonskih pravila, ali može preciznije urediti unutrašnje obaveze, način odobravanja pojedinih poslova i posledice povrede dogovorenih pravila.

Sud, medijacija ili arbitraža

Nije svaki spor potrebno odmah izneti pred sud.

Ugovor može predvideti više uzastopnih koraka:

• neposredne pregovore partnera
• obavezan sastanak u određenom roku
• uključivanje neutralnog savetnika
• medijaciju
• stručno utvrđivanje vrednosti ili drugog spornog pitanja
• arbitražu ili sudski postupak

Arbitraža može biti pogodna kada su partnerima važni poverljivost, izbor arbitra sa posebnim stručnim znanjem ili postojanje međunarodnog elementa. Osnovna pravila o ugovaranju i sprovođenju arbitraže uređena su Zakonom o arbitraži.

Ipak, arbitraža nije automatski najbolje rešenje. Može biti skupa kod sporova manje vrednosti, dok su mogućnosti osporavanja arbitražne odluke ograničenije nego kod redovnog sudskog postupka.

Izbor treba prilagoditi vrednosti spora, broju partnera, vrsti poslovanja, potrebi za poverljivošću i mogućnosti izvršenja odluke.

Najčešće greške poslovnih partnera

U praksi se najčešće ponavljaju sledeće greške:

• važni dogovori ostaju usmeni
• uređuju se samo vlasnički procenti
• bira se odnos 50 prema 50 bez mehanizma protiv blokade
• vlasništvo se poistovećuje sa radnim angažovanjem
• nije određeno ko donosi koje odluke
• dodatna ulaganja ostaju neuređena
• nije jasno kome pripada intelektualna svojina
• ne postoji politika raspodele dobiti
• nije predviđen izlazak partnera
• nije definisan način procene udela
• ugovor članova nije usklađen sa osnivačkim aktom
• ne uređuju se smrt, bolest ili dugotrajna sprečenost partnera
• koristi se generički ugovor bez prilagođavanja konkretnom poslovanju

Najveća greška je uverenje da o mogućem sukobu ne treba razgovarati dok su odnosi dobri.

Upravo tada je najlakše postići pravičan dogovor.

Kontrolna pitanja za poslovne partnere

Pre pokretanja ili nastavka zajedničkog poslovanja partneri treba da odgovore na sledeća pitanja:

Ko ima koji vlasnički udeo i zbog čega?

Šta svaki partner ulaže i koliko je dužan da bude angažovan?

Ko vodi svakodnevno poslovanje?

Koje odluke svako može doneti samostalno?

Koje odluke zahtevaju saglasnost svih partnera?

Kako se obezbeđuje dodatno finansiranje?

Kako se određuju naknade i raspodeljuje dobit?

Kome pripadaju brend, softver i baza klijenata?

Kako se rešava poslovna blokada?

Kako partner može napustiti firmu?

Kako se određuje vrednost njegovog udela?

Šta se događa u slučaju smrti ili trajne nesposobnosti partnera?

Ako partneri nemaju jasne odgovore na ova pitanja, njihov odnos verovatno nije dovoljno uređen.

Kada je pravo vreme za ugovor između partnera

Najbolje vreme je pre osnivanja društva ili pre prvog ozbiljnog ulaganja.

Ipak, odnosi se mogu urediti i kasnije, naročito:

• pre ulaska investitora
• pre prijema novog člana
• pre značajnog zaduživanja
• pre većeg rasta poslovanja
• pre promene vlasničke ili upravljačke strukture
• kada su se obaveze partnera promenile
• kada su se pojavila prva ozbiljna neslaganja

Ugovor članova nije dokument koji treba jednom potpisati i trajno odložiti.

Kako se menjaju vrednost firme, broj zaposlenih, izvori finansiranja i uloge partnera, potrebno je proveravati da li postojeća pravila i dalje odgovaraju stvarnom poslovnom odnosu.

Zaključak

Partneri mogu godinama uspešno voditi posao i većinu odluka donositi dogovorom. Ipak, pravna dokumentacija se ne priprema samo za period u kojem svi misle isto.

Priprema se za trenutak kada jedan partner želi dodatno ulaganje, drugi isplatu dobiti, treći izlazak iz firme, a nijedan ne smatra da treba da popusti.

Kvalitetno uređeni odnosi između partnera u biznisu mogu smanjiti rizik od spora, ubrzati donošenje odluka, zaštititi vrednost firme i omogućiti kontrolisan izlazak partnera.

Ugovor nije znak da poverenja nema. On je način da se poverenje ne oslanja samo na sećanje, dobru volju i pretpostavku da će okolnosti zauvek ostati iste.

Konkretno rešenje zavisi od pravne forme društva, sadržine osnivačkog akta, vlasničke strukture, načina finansiranja, poreskih posledica i poslovnih ciljeva partnera.

Česta pitanja

Da li je potreban ugovor između partnera ako postoji osnivački akt?

Nije uvek obavezan, ali je često veoma koristan. Osnivački akt uređuje osnovna korporativna pitanja, dok ugovor članova može detaljnije regulisati radne obaveze, finansiranje, izlazak, vrednovanje udela i rešavanje blokade.

Da li partneri mogu imati jednake vlasničke udele?

Mogu, ali odnos 50 prema 50 zahteva pažljivo uređen način donošenja odluka i rešavanja situacije u kojoj partneri ne mogu da postignu saglasnost.

Može li jedan partner prodati svoj udeo bez saglasnosti drugog?

Odgovor zavisi od važećih zakonskih pravila, osnivačkog akta i postojećih ugovora. Posebno treba proveriti pravo preče kupovine, potrebu za saglasnošću i ugovoreni postupak prenosa.

Šta se događa ako jedan partner više ne radi u firmi?

Prestanak rada ne znači automatski i prestanak vlasništva. Posledice zavise od ugovorenih obaveza, položaja partnera i postojanja osnova za prenos, istupanje ili drugo zakonom dozvoljeno rešenje.

Kako se određuje cena udela partnera koji izlazi?

Cena može biti utvrđena ugovorenom formulom ili procenom nezavisnog stručnjaka. Potrebno je odrediti metod, datum procene, relevantne finansijske podatke i postupak u slučaju neslaganja.

Da li je arbitraža bolja od suda?

Ne u svakom slučaju. Može ponuditi poverljivost i izbor stručnog arbitra, ali može biti skuplja i pruža ograničenije mogućnosti osporavanja odluke.

Pravna podrška pri uređivanju odnosa između partnera

Ako osnivački akt određuje vlasničke procente, ali ne daje jasan odgovor na to ko odlučuje, ko dodatno ulaže, kako se raspodeljuje dobit i na koji način partner izlazi iz firme, poslovni odnos verovatno nije dovoljno uređen.

JP Law pruža pravnu podršku osnivačima, članovima društava i investitorima kroz:

• analizu postojećih odnosa i dokumentacije
• izradu i izmenu osnivačkog akta
• pripremu ugovora članova
• uređivanje vlasničkih i upravljačkih prava
• definisanje dodatnog finansiranja
• izradu mehanizama prenosa i otkupa udela
• pravno uređivanje izlaska partnera
• podršku u pregovorima i rešavanju postojećih nesuglasica

Najbolje vreme da se odnosi između partnera urede jeste pre nego što različita očekivanja prerastu u poslovni i pravni problem.